Da li je ideja sveslovenskog jedinstva umrla?

Moglo bi se pomisliti da je raspad Varšavskog bloka želje ideologa panslavizma učinio neostvarivim. Puštene ,,na slobodu”, slovenske zemlje Istočne Evrope ciljano su pohrlile na Zapad, nudeći svoje usluge EU i SAD. Tu se naročito izdvaja stav Poljske koja kao da ponovo želi da postane protivruska predstraža Zapada. Istina, za minulih 15 godina ojačala je duhovna i etnokulturna srodnost Rusa i Srba, međutim, to je samo jedan od pravaca mogućeg zbližavanja Slovena. U svim ostalim ne vide se iole pozitivne perspektive. Štaviše, od Rusije se ubrzano udaljava istočnoslovenska Ukrajina. Reklo bi se, o kakvom to panslavizmu može biti govora?

Međutim, očito je da ideja panslavizma ne bi mogla nastati da nema nikakvog osnova. Očigledna je činjenica zajedničkog porekla slovenskih naroda, zapanjujuća sličnost jezika. Zašto se to ne bi moglo izraziti u nekakvim objedinjujućim oblicima?

Nema nikakve sumnje da su Sloveni vrlo i vrlo različiti. Među raznim slovenskim narodima ogroman je broj protivrečnosti koje vuku korene iz dubine vekova. Dovoljno je setiti se samo međusobnog odnosa Hrvata i Srba. S raznih strana se može nabrojati ogroman broj uzajamnih uvreda. Eto, i mnogi ruski rodoljubi su uvređeni na braću-Slovene: ,,za koju su prolili toliko krvi, a oni, nezahvalnici…”

Međutim, odnosi među narodima neraskidivo su povezani s političkim kontaktima država. A u politici pojam ,,zahvalnost” je vrlo i vrlo drugostepen – blago rečeno. Politika elita može se ozbiljno razilaziti s nastrojenošću naroda. Klasičan primer je Bugarska. U bugarskom narodu je naklonost prema Rusiji prilično postojana, dok su vladajuće elite, naprotiv, vrlo često pokušavale da izbegnu prijateljstvo s našom zemljom. Čak je i G. Dimitrov bio sklon ideji separatnog (od SSSR) saveza s Jugoslavijom J.B. Tita.

S druge strane u Bugarskoj je bilo izvesnog osnova za nezadovoljstvo Rusijom. Posle uspešnog završetka Prvog Balkanskog rata (1912-1913) Bugarska je zahtevala od svoje saveznice Srbije da se precizno drži ranije postignutih dogovora. Ova je odbijala, a Rusija je uporno savetovala Bugarskoj da se opredeli za kompromis. Jasno da to nije doprinosilo porastu proruskih naklonosti. Reći će da je sve to – ništa u poređenju sa činjenicom da je Rusija oslobodila Bugarsku. Da, to je, dabome, tako, ali samo za Rusiju. Bugarinu će sve izgledati unekoliko drugačije. Sem toga, ta Rusija je oslobađajući Bugarsku išla i za svojim sopstvenim interesom. Druga je stvar što ni mi sami te interese nismo umeli da odbranimo – posle oslobođenja, dopustivši preorijentisanje Bugara na Germane. Tako da se moral i politika često razilazile.

Teško da je ikada i bilo moguće političko ujedinjavanje Slovena. Zapravo ni Rusija nikada nije vodila dosledno panslovensku politiku, premda je i koristila odgovarajuće parole – kao i slovenske aktiviste iz ,,Čeških sokolova” i drugih emigrantskih saveza koji su se sasvim lagodno osećali u Moskvi i Kijevu. Ali i Germani su takođe aktivno koristili antiruski nastrojene Poljake i Ukrajince. A na Zapadu su ne jednom iznošeni projekti stvaranja panslovenskog saveza, ali samo na čelu s Poljskom i usmerenog protiv Rusije.

Početkom XX veka ruska diplomatija je oličena u MIP Imperije postigla veći uspeh konstruisavši Balkanski savez. U njega je uporedo sa Srbijom, Bugarskom i Crnom Gorom ušla i Grčka. Tako da mi tu ne vidimo neku specijalnu panslovensku orijentaciju Peterburga. Politika je – tačnije, čak geopolitika, diktirala svoje zahteve koji su se razilazili s etnokulturnim zahtevima.

Uzgred, uprkos mišljenju raširenom u pojedinim krugovima, Rusija u svetski sukob 1914. godine uopšte nije ušla zbog panslovenskih ambicija. Čak ni zbog svoje ,,srbofilije”. Ona se za Srbiju zauzela rukovodeći se u prvom redu sopstvenim interesima. Evo, na primer, šta piše istraživač D. Minjin: ,,Zauzevši se za Srbiju, Rusija nije približila svoju nacionalnu katastrofu već je, obrnuto, odgodila i izbegla ono najgore. U slučaju da se uzdržala od mešanja, bila bi uspostavljena neprekinuta kopnena veza Germanske i u to doba još uvek ogromne Turske imperije čuvenom linijom Berlin-Bagdad. Nije teško zamisliti da bi tada vodeća nemačka vojna industrija, premašujući po snazi istovetne pokazatelje svih zemalja Antante zajedno uzeto, u spoju s neiscrpnim ljudskim i prirodnim resursima Istoka, već 1915. uzmogla da naoruža i postroji takve armade protiv kojih bi Rusiji bilo teško ne samo da odoli do 1917. godine, već i da očuva nacionalnu nezavisnost..”

Sa svoje strane ću dodati da bi do rata svejedno došlo 1914. godine (odluka o tome doneta je na sednici nemačkog generalštaba od 8. decembra 1912. godine). Nemci su bili dovoljno pametni da ne čekaju da Rusija završi preoružavanje svoje armije.

A inače u carskoj Rusiji nisu nešto naročito žurili s ostvarivanjem panslavističkih projekata. Kao ni u SSSR-u. Premda je Josif Staljin očito neko vreme bio pod uticajem panslovenskih ideja. Na primer, 28. marta 1945. godine je izjavio: “Mi, novi slovenofili-boljševici, zalažemo se za savez slovenskih naroda. Čitava istorija života Slovena uči da je taj savez neophodan za zaštitu slovenstva”. Očito da je Staljina do takvih zaključaka dovodila sama logika borbe s hitlerovskim pangermanizmom koji je zahtevao makar pozivanje na slovensko rodoljublje. Međutim, stvar se nije ni pomakla dalje od reči. Blok socijalističkih država Istočne Evrope, stvoren posle rata, bio je istaknuto nadetničkog, internacionalnog karaktera. Njegov slovenski sastavni deo nikako se nije izdvajao iz opšteg niza ,,bratskih” zemalja Varšavskog ugovora. O razdobljima perestrojke i posle perestrojke čak nećemo ni govoriti – toliko je sve očigledno.

Ipak, slovensko pitanje nije zauzelo važno mesto u ruskoj politici i zato se još uvek ne može reći da je zatvoreno. A krah političkog panslavizma jedino svedoči o tome da je sam oblik objedinjavanja pogrešno odabran. To je, uzgred budi rečeno, još u pretprošlom stoleću naslutio Aleksandar Pipin – veliki simpatizer slovenstva i istraživač panslovenskog pokreta. ,,Panslovenska solidarnost je neophodna ne samo u političkom, već i u unutrašnjem, obrazovnom smislu – isticao je. Ono prvo se možda još dugo neće postići; politički preobražaji u samoj Evropi mogu čak sasvim isključiti potrebu političkog panslavizma – u najmanju ruku je oslabiti; ali to neće izmeniti neophodnost obrazovno-književne solidarnosti”. To jest, Pipin je kulturni aspekt panslavizma postavljao iznad političkog. I to je sasvim ispravno.

Savremeni svet je i dalje pod hegemonijom Zapada izraslog iz romansko-germanske civilizacije. Njegova moć nije toliko zasnovana na ekonomici ili militarizmu (premda i toga ima dovoljno) koliko na specifičnoj i agresivnoj kulturi. I ma koliko proces kosmopolitizacije zapadne kulture bio snažan, ona svejedno nosi na sebi obeležje romano-germanizma.

Globalna kultura će, nesumnjivo, u izvesnom smislu uvek biti svoja kultura za narode razvijenog Zapada, dok je slovenstvo osuđeno na to da bude periferni element iste te kulture – u svakom slučaju, ma koliko slovenski narodi iskreno želeli da se ugrade u evropsko-američki Dom. Zato je neophodno da Sloveni ističu svoju samobitnost u moru globalizacije. To je potrebno i Francuzima, i Germanima, ali Slovenima – dvostruko više. Jer u suprotnom mogu potpuno i nepovratno izgubiti svoje sopstvo.

Najdelotvornije oruđe za očuvanje samobitnosti je nacionalizam svakog konkretnog naroda. Ali, ništa ne smeta da se jednom oruđu doda i drugo – makar i manje delotvorno. Zato bi slovenskim narodima koristilo kulturno jedinstvo koje bi bilo strukturno ustrojeno.

Korisno je ono i Rusiji, pa i na planu ostvarivanja njenih državnih interesa. Pisac ovih redova je ubeđeni pristalica izolacionizma. Ali mu je očita činjenica da je velikoj zemlji, kakva smo i dalje, potrebna ekspanzija, i to ne samo unutrašnja (osvajanje Sibira itd.) nego i spoljašnja. Ona jednostavno mora biti geokulturna a ne geopolitička (formula Borisa Mežujeva). Odigrati vodeću ulogu u kulturnom objedinjavanju Slovena – posredno znači ojačati državnu moć Rusije. Što značajniji autoritet bude Rusija imala u slovenskim zemljama i slovenskom rasejanju, tim ćemo manje imati neprijatelja u teškoj situaciji. Pritom će odsustvo političkih ambicija samo ojačati taj autoritet, pošto će otkloniti uporne sumnje da mi pokušavamo nekog da okupiramo i podjarmimo. Isti onaj Pipin je velelepno pokazao da je čak i u njegovo doba u panslovenskom pokretu postojala izuzetno snažna opozicija ruskom panslovenstvu. U Rusiju su se mnogi uzdali, ali njenu političku hegemoniju niko nije hteo. Pa dobro, u tom slučaju treba se odreći političkih ambicija, ali zato istaći kulturne ambicije.

Uzgred, to treba učiniti još i zato da se preduhitri (igra unapred, preticanje, prestizanje-?). Ta, naši geopolitički oponenti mogu okrenuti panslavizam protiv nas. Već su spomenuti stari projekti stvaranja antiruskog slovenskog saveza na čelu s Poljskom. I sada, kada Poljska pokušava da aktivno vodi svoju igru u Ukrajini i Belorusiji, nije isključena reanimacija tih projekata. Poneko se priseća Ruske Imperije, a poneko Reči Pospolite…

Dakle, potreban nam je geokulturni Panslovenski Savez. A za njegovo stvaranje potrebna je izvesna strukturalnost koja će ojačati vezu elemenata unutar sistema. U opštim crtama, može se predložiti sledeći kompleks mera za stvaranje Saveza:

1. Sazivanje Sveslovenske skupštine (Veća) s pojednakom zastupljenošću svake zemlje. Odluke te skupštine biće savetodavne.

2. Proglašenje prestonice jedne od zemalja za prestonicu Saveza u kojoj će biti centar veličanstvene Mreže kulturno-prosvetnih organizacija raširenih po čitavom slovenskom svetu.

3. Dogovor slovenskih zemalja o izdvajanju određenog postotka sredstava nacionalnih budžeta za finansiranje programa kulturno-istorijskih istraživanja.

4. Stvaranje jedinstvenog sistema štampanih i elektronskih glasila pod kontrolom sveslovenske skupštine, finansiranih od nacionalnih vlada.

Na kraju podvlačim da panslovenski projekat mora nositi arhaizatorski (u lepom smislu reči) karakter. Jedan od njegovih zadataka trebalo bi da bude dubinska rekonstrukcija slike najstarije prošlosti svih Slovena – razdoblja takozvanog ,,praslovenskog jedinstva”. Slovenima ne bi smetala ambicioznost u istoriji i istoriosofiji. Naravno, bilo bi preterano pripisivati Starim Slovenima stvaranje civilizacija Egipta i Rima, čime se zanose pojedini reknstruktori. Ali, ne treba se ni miriti s time što Stare Slovene smatraju periferijom antičkog sveta. Takav prilaz neposredno vodi priznanju da je slovenstvo bilo i biće periferija bilo romansko-germanskog Zapada, bilo turanskog Istoka. Međutim, tek nam predstoji da pravilno ocenimo istinski doprinos Slovena drevnoj istoriji.

I ko zna, možda će Sloveni jednog dana i progovoriti jezikom kojim su govorili u doba jedinstva. To će biti njihov drugi jezik – nešto poput sanskrita ili latinskog. Ko bi ga znao…

Aleksandar Jelisejev

Preuzeto sa: Srpska.ru

Nudio sam Srbiji S-300

INTERVJU: ALEKSANDAR LUKAŠENKO, predsednik Belorusije

Nećemo da učestvujemo u avanturama koje je NATO počeo u Jugoslaviji a završio u Iraku, arapskim zemljama ili nekom drugom mestu. Nas to ne zanima

Od našeg specijalnog izveštača

Minsk – U poslednje četiri godine robna razmena između Srbije i Belorusije povećala se četiri puta i dostigla dvesta miliona dolara, kaže u intervjuu za „Politiku” predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, koji u sredu stiže u zvaničnu posetu Srbiji. Prema njegovim rečima, Srbija praktično već živi u EU, sa svih strana je njome okružena, ali može da gradi dobre odnose i sa Rusijom i Belorusijom jer „treba naći način postupanja koji neće razočarati ni Istok ni Zapad”. „Ja se nadam da u EU shvataju da mi imamo dugu tradiciju, da naši narodi žele da sarađuju, pa i ekonomski. Zato mislim da tu ne bi trebalo da bude nikakvih problema, ako EU nastupa dobronamerno”, dodao je Lukašenko. Predsednik Lukašenko smatra da Srbija treba smelije da krene prema istoku: „Ja razumem vaše bojazni, razumem i želju da postanete članica EU, i to će se možda i desiti. Ali desiće se sutra, a ljudi hoće bolje da žive danas.”

Zemljama kao što su Belorusija i Srbija nije uvek lako da nađu srednje rešenje koje nikome ne smeta.

Velike zemlje ili zajednice, kao što su EU, Rusija, Amerika ili Kina, dominiraju svetom. Naravno, oni svoje interese ostvaruju raznim sredstvima nauštrb malih, srednjih i slabih država. Takve zemlje, kao što su Srbija, Belorusija ili Ukrajina, nalaze se, kako oni to vole da kažu, u zoni njihovih interesa. Ja im obično kažem: „Momci, smirite se, valjda su to prvo naši interesi.” Najvažnije je da se ne stvaraju nepotrebni problemi. Nama je uspelo da ostanemo stabilni jer je naš narod takav da nije dopustio da se sudare usijane glave. Ovo što se danas dešava u Ukrajini jeste bratoubilački rat. Kad kod nas dođe neko iz Srbije, mi ga primimo kao bliskog gosta. Ako nam dođe Amerikanac, mi s njim zainteresovano popričamo i prijateljski ga primimo.

Ovde u Minsku se vidi da se privreda razvija. Nema nezaposlenosti, ne vidi se siromaštvo. Kako vam je uspelo da to postignete u uslovima svetske ekonomske krize?

Mi smo se za našu privredu izborili pre dvadeset godina. Tada smo i mi imali velike probleme, slične onima sa kojima se suočava Srbija. Skoro sve firme su nam bile zatvorene. Nismo imali dovoljno hrane. Danas izvozimo prehrambene proizvode za sedam milijardi dolara, ali u to vreme nismo imali dovoljno ni za sebe. Dešavalo se da u Minsku zalihe brašna spadnu na dva do tri dana pečenja hleba. Zato smo odlučili da ćemo prvo naše firme podići sa kolena, pustiti ih da rade i da proizvode. A s obzirom na to da te proizvode treba da prodaju na svetskom tržištu, mi smo ulagali u njihovu proizvodnju. Ako bi se negde pojavio neki novac, mi smo ga ulagali u privredu. Primera radi, samo tokom prethodne četiri godine, tokom poslednjeg petogodišnjeg plana koji se završava sledeće godine, mi smo u modernizaciju proizvodnje u našim firmama uložili trideset milijardi dolara. Izbegli smo korupciju ogromnih razmera koja uvek prati masovnu privatizaciju i komadanje narodne zaostavštine.

Koji su, po vašem mišljenju, uzroci ukrajinskog sukoba i kako se on može rešiti?

Raspad privrede i ogromna korupcija stvorili su nestabilnost u društvu. Ljudi više nisu hteli da trpe situaciju u kojoj su bez posla, nemaju dovoljno da jedu, gde je korupcija neverovatna, a političari stvaraju pometnju. Te potpisaće sporazum sa EU, te neće, te obratiće se ponovo Rusiji, te neće. Potpuna pometnja. Takvu situaciju iskoristile su neke snage, a u Ukrajini je opozicija bila vrlo jaka i dat joj je povod. Naravno, umešao se i strani faktor. Unutrašnje pretpostavke jesu postojale. Kako je još Lenjin govorio: „U takvoj situaciji niži ne mogu, viši neće da se izbore.” I sve se rasplamsalo. A posle toga, umesto da se požar gasi, on je ostavljen da se proširi na celu Ukrajinu. I sad imamo situaciju da je na zapadu nestabilno i loše, ali podnošljivo, a na istoku besni rat. I Ukrajina je izgubila deo teritorije, Krim. Eto do čega se došlo. Pre svega su krivi unutrašnji razlozi, pa onda i strani faktor koji se umešao.

Belorusija možda nije dozvolila mešanje sa strane, ali Zapad vas vrlo često oštro kritikuje. O vama svašta može da se pročita u zapadnim medijima i nazivaju vas raznim imenima. Da li vas to vređa?

Ne vređa me. Samo mi je žao što se takvim metodama vodi ne borba, nego rat, pravi rat protiv država kao što je Belorusija. Ja se ne ljutim. Osim toga, već sam se navikao. Zabranili su Lukašenku ulaz u EU. Neka su. I vaš prethodni predsednik krio se od mene kad sam dolazio u posetu. Hteo je da se negde nađemo tajno iza ćoška. Ja sam odgovorio: „Neka hvala! Odmorite se i ne brinite, ja ne insistiram da se negde po ćoškovima srećemo.” Najvažnije mi je da mlada mama može uveče kasno da izveze dete u kolicima u šetnju, a da se ne plaši da li će joj zlotvori nešto uraditi. Da porodice normalno žive i da se rađaju deca. To mi je daleko važnije od toga da mogu da odem u EU i da se tamo smeškamo jedni drugima. Ako hoćeš da živiš mirno, ostavi susede na miru i ne podmeći požar kod njih. Evropa se osvestila i počinje to da shvata. Čak i sa mnom su počeli da se pozdravljaju i razgovaraju. Ponavljam, spreman sam da u interesu beloruskog naroda sa bilo kim razgovaram. Ali za ovu teritoriju odgovaram ja, isto kao što Merkelova odgovara za Nemačku ili Komorovski i Tusk za Poljsku.

Kako se razvija saradnja Belorusije i NATO-a?

Mi smo članica „Partnerstva za mir”, baš kao i Srbija. Imamo 1.500 km granice sa članicama NATO-a. To su naši susedi. Da, nama se nesviđa mnogo toga što se dešava na teritorijama koje kontroliše NATO. Ni njima se ne sviđa mnogo toga što mi radimo. Ali, to neznači da ne treba da razgovaramo. Znate kako izgleda saradnja u okviru „Partnerstva”. I nas i njih ugrožavaju iste stvari i treba da ujedinimo snage u borbi protiv zajedničkih opasnosti kao što su ilegalna imigracija, trgovina narkoticima koja stvara ekstremizam, terorizam i šverc nuklearnih materijala. Nemamo blisku vojnu saradnju u smislu zajedničkog ratovanja ili vojnih vežbi. Tu su nam pristupi različiti. Nećemo da učestvujemo u avanturama koje je NATO počeo u Jugoslaviji, a završio u Iraku, arapskim zemljama ili na nekom drugom mestu. Nas to ne zanima. Imamo i drugih nesuglasica. Protivimo se širenju NATO-a na istok i njegovim velikim manevrima blizu naših granica, jer nas to onda tera da adekvatno odgovorimo. Ipak, razgovarajući sa njima, mi uspevamo nekako da mirno živimo i postojimo pored te alijanse.

Predsednik Lukašenko sa novinarom „Politike” (Foto Kabinet predsednika Belorusije)

Da li ste krajem devedesetih predlagali da se Srbiji isporuči protivavionski sistem S-300, da se čak skine sa dežurstva u Belorusiji da bi se nama stavio na raspolaganje?

Otkuda vam to?

Saznao sam.

Da, mi smo, iskreno govoreći, sa gospodinom Miloševićem razmatrali takvu vrstu pomoći. I ne samo S-300 već i pomoć u vazduhoplovima, već smo razradili i maršrute. Našli smo i heroje pilote u Belorusiji koji su bili spremni da pokušaju da neprimećeno prelete do Srbije. To je bio veoma rizičan zadatak, jer vojni avioni, lovci, nisu kao civilni avioni. Oni imaju ograničen dolet, pogotovo kad zbog naoružanja pod krilima ne mogu da zakače dodatne rezervoare s gorivom. Zato sam se ja sastao s pilotima i predočio im rizike. Oni su rekli da su svejedno spremni da lete i da su uvereni da će uspeti neprimećeni da pređu preko Ukrajine jer, kako su rekli, poznaju tamošnje staze. Na kraju nismo to uspeli da ostvarimo jer je gospodin Milošević nije verovao da NATO može da izvrši takvu agresiju. Kasnije je već bilo kasno, S-300 nije mogao da se prebaci jer je počela blokada. Ja sam upozoravao. Bilo agresije ili ne, morate mnogo pre nje da se pripremite. Zamolite Rusiju, a ako Rusija ne bude mogla… Kada sam posle, za vreme bombardovanja, dolazio kod vas, video sam iz aviona da ste vojne avione izmestili sa aerodroma po putevima, ali tada je već bio problem i sa gorivom i nije se moglo suprotstaviti bombarderima NATO-a. Tada mi je Slobodan Milošević govorio: „Da nam je samo jedan vaš S-300, sve bi bilo gotovo.” Ja sam mu odgovorio da je o tome trebalo da razmišlja ranije, tim pre što smo mi to predlagali. On je bio uveren da bi NATO odustao ako bi izgubio dva-tri aviona. A možda i ne bi.

Mislite li da je kosovski presedan, kada je Srbiji uzet deo teritorije, uticao na situaciju u Ukrajini?

To je svakako bio loš presedan. Vidite da, kad god prekore Rusiju, ona odgovara: „Kako je to bilo moguće tamo, a ovde nije?” Sa presedanima se ne igra. Mislim da se priča o Kosovu nije završila i da će tek imati epilog. To je kolevka srpskog naroda. Samo je potrebno vreme. A mislim da Srbi nikada neće odustati od Kosova. Presedan je svakako bio loš.

Vi ste pre nekoliko dana u Astani potpisali sporazum o Evroazijskom ekonomskom savezu. Kakve su ambicije tog saveza?

Stvara se novi centar moći. Možda je to novi ulog u multipolarnost sveta. Ne verujem da svet može da stoji na jednoj nozi, jer se onda ljulja tamo-ovamo. Ne može svet da zavisi od volje samo jedne sile. Danas je jasno da se uzdižu Azija, Kina, EU je moćna organizacija a, evo, stvara se i novi centar koji će možda postati jedno od uporišta sveta. Stvoren je presedan, rekao bih, ekonomske države. Još nismo došli do stvaranja političkog ili vojno-političkog saveza, ali što se tiče ekonomije, naši su građani već ravnopravni na celom prostoru.

Kako gledate na pokušaje revizije istorije Drugog svetskog rata, npr. deklaraciju Evropskog parlamenta kojom se izjednačavaju komunizam i nacizam?

Gledam i ovih dana proslavu dana iskrcavanja u Normandiji. To se slavi s takvom pompom i tako se forsira u medijima, kao da je to bio odlučujući događaj Drugog svetskog rata. A moram da primetim da ljudi znaju da bismo mi i danas bili pod nacističkom zastavom da Crvena armija nije probila istočni front. Sovjetski Savez je u ratu izgubio skoro trideset miliona ljudi. U Belorusiji je svaki treći stanovnik poginuo. To svi znaju. Vi ste nam mnogo pomogli, mislim Titovi partizani, lako je bilo osloboditi Jugoslaviju kad ste je vi hrabro branili. Neću da vređam i omalovažavam ni Engleze ni Francuze, ali gledajući proslavu u Normandiji, stekao sam utisak kao da su Francuzi najviše ratovali, a Nemci su prošli kroz Francusku za jedan dan. Za samo jedan dan! I stalno pričaju o francuskom Pokretuotpora. A najjači otpor bio je u Belorusiji, gde je poginulo pola miliona partizana. To se prećutkuje. Ali neće moći! Stalno ćemo o tome svima pričati. Povodom sedamdesete godišnjice oslobođenja otvorili smo novi muzej Otadžbinskog rata da bi omladina videla šta se dešavalo. Radimo na obnovi objekata logora Trestenka kod Minska, u kojem je stradalo, po jevrejskim izvorima, oko pola miliona ljudi.Tačno se zna da je spaljeno dvesta hiljada, a koliko je tačno ubijeno, još se ne zna. Dovozili su tu Jevreje iz cele Evrope i naše ljude, posebno iz okoline Minska i sovjetske ratne zarobljenike. To je četvrti po užasu logor u Evropu. A bilo ih je 240 na teritoriji Belorusije. Revizija istorije je neprimerena i nećemo je dozvoliti. Našu pobedu nikome ne damo. Jer naša pobeda je i vaša pobeda.

Miroslav Lazanski

Preuzeto sa sajta “Politike”.

IRA

Official Irish Republican Army ili Official IRA (neformalno označeni kao ’’Officials’’ odnosno ’’Stickies’’) je irska republikanska paramilitarna grupa, čiji je cilj bio da stvore od Irske ’’radničku republiku 32 kantona’’. OIRA je nastala podelom Irske Republikanske Armije decembra 1969. godine, ubrzo nakon početka etno-političkog konflikta u Severnoj Irskoj tzv. ’’The Troubles’’ perioda. Druga grupa koja je nastala podelom IRA-e je Provisional Irish Republican Army (PIRA). Obe grupe su sebe nazivale pravim irskim republikanskim armijama, odbacujući politički legitimitet one druge. Official IRA bila je angažovana u vojnim akcijama protiv Britanske Armije sve do maja 1972. godine. Od tada njena aktivnost se svela na obračune sa Provisional IRA–om i Irish Republican Liberation Army (INLA-om), radikalnom grupom formiranom 1974. Kasnijih godina, OIRA–u su optuživali za učešće u organizovanom kriminalu.

Official IRA blisko je sarađivala sa Official Sinn Fein partijom,kasnije preimenovanom u Sinn Fein Workers Party, a danas poznatijom kao Radničkom Partijom Irske.

Podela u okviru republikanskog pokreta i približavanje levici

Podela Irske Republikanske Armije, praćena razdorom u okviru Sinn Fein-a, bila je rezultat nezadovoljstva tradicionalno militantnih republikanaca politikom vođenom od strane tadašnjeg rukovodstva. Glavni razlog njihovog protivljenja ogledao se u odluci partije da se prekine sa političkom abstinencijom u Republici Irskoj. Ovo je jedno od ključnih pitanja vezanih za republikansku ideologiju, s obzirom da su tradicionalni republikanci smatrali tadašnju Irsku državu nelegitimnom, tvrdeći da njihova lojalnost postoji samo prema Irskoj Republici proglašenoj 1916. godine, a koju zvanično predstavlja visoki vojni savet IRA-e.

Tokom 1960-ih, republikanski pokret pod vođstvom Cathal Goulding-a radikalno je izmenio svoju ideologiju i taktiku nakon neuspeha ’’Granične kampanje’’ IRA-e u periodu od 1956.-1962. Na njih je u velikoj meri uticala ideja narodnog fronta, pa su samim tim svoj program približili komunističkoj doktrini. Možda i najveće zasluge za ovu odluku nosi organizacija Komunističke Partije Velike Britanije Irskih izgnanika (Udruženje Connolly). Marksistička analiza sastojala se u proceni da je konflikt u Severnoj Irskoj između katoličke i protestantske radničke klase u svojoj biti ’’buržoasko nacionalistički’’, i da je izazvan od strane vladajuće klase. Cilj tog konflikta ogleda se u smanjenu zarada, jer je radnik okrenut protiv radnika. Republikanci su zaključili da je prvi korak na putu ka stvaranju Irske socijalističke republike 32 kantona ’’demokratizacija’’ Severne Irske (borba protiv diskriminacije katolika), odnosno radikalizacija borbe radničke klase na jugu zemlje. To bi doprinelo razvoju ’’klasne politike’’, koja bi izazvala oštro protivljenje hegemoniji ’’britanskog imperijalizma’’, odnosno odgovarajućim lojalističkim i nacionalističkim ustanovama severno i južno od irske granice. Goulding i njemu bliski ljudi, tvrdili su da bi u kontekstu sektaške podele u Severnoj Irskoj, vojna kampanja protiv britanskog prisustva bila kontra-produktivna, jer bi odložila ujedinjenje radnika oko socijalnih i ekonomskih pitanja.

Osećaj da se IRA polako distancira od svojih konvencionalnih republikanskih i nacionalističkih korena i da polako uplovljava u marksističke vode, razbesneo je tradicionalne republikance. Takozvani period ’’Oružane krize’’ samo je potvrdio sumnje kako su neki od članova vlade ’’Fianna Fail’’ snabdevali oružjem i novcem one grupe u Severnoj Irskoj koje nisu levičarske. Sa druge strane radikalni levičari su gledali na severno-irske protestantske unionista kao na ’’Irsku sabraću obmanutu idejom buržoaskog lojalizma, koja bi morala da se angažuje u dijalektičkoj debati’’. Rezultat svega je bio taj da je leva frakcija nerado koristila silu u odbrani katoličkih delova Belfasta koji bi se našli na udaru lojalista – a takvu ulogu je IRA imala još od 1920-ih godina. Budući da su građanski marševi počeli 1968., bilo je mnogo slučajeva uličnog nasilja. Kraljevske Snage Ulstera (policija) u više navrata su prikazivane na televiziji kako jurišaju sa pendrecima, pod čijim naletima su na smrt pretučena tri nenaoružana civila, od kojih jedno dete.
Sezonu marševa ’’Narandžastog reda’’ (Orange Order) tokom leta 1969. karakterisalo je obostrano nasilje, koje je kulminiralo u trodnevnoj ’’Bitci za Bogside’’ u gradu Derry.

Avgustovski nemiri 1969.

Kritični trenutak dogodio se u avgustu 1969. nakon izbijanja interkomunalnog nasilja u Belfastu i Derry-ju, kada je osam ljudi poginulo (od toga šest katolika), na ulicama zahvaćenim plamenom. Četrnaestog i petnaestog avgusta lojalisti su zapalili nekoliko katoličkih ulica u Belfastu iste godine. IRA je pokušala da pruži otpor, međutim veoma malo oružja im je bilo na raspolaganju u odbrani kvartova. Mnogi bitni članovi IRA-e poput Joe Cahill-a i Billy McKee-a su se razbesneli zbog onoga što su imali prilike da vide, kao i zbog pasivnog držanja rukovodstva u septembru, tako da su javno poručili da neće više izvršavati naređenja Goulding-a i ostalih ljudi iz vrha.

Nezadovoljstvo među jedinicima IRA-e nije dobilo pojavne oblike samo u severnim delovima. Na jugu su se takođe Ruairi O’Bradaigh i Sean Mac Stiofan usprotivili predlogu rukovodstva o priznanju Republike Irske i Severne Irske. Izražene političke razlike dovele su do formalne podele na decembarskoj armijskoj konvenciji 1969. Na drugoj konvenciji grupa sastavljena od Sean Mac Stiofana, Daithi O’Conailla, Ruairi O’Bradaigha, Joe Cahilla, Paddy Mulcahya, Leo Martina i Sean Treceya izabrana je za ’Privremeni’ savet IRA-e (Provisional IRA). Jedan od njihovih sledbenika bio je i Seamus Twomey. Podela je uticala na glasanje na prvoj konvenciji, tako što je dvotrećinska većina odlučila da republikanci treba da učestvuju u radu parlamenata Britanije, Irske i Severne Irske ukoliko budu izabrani.

Procene u to vreme su govorile da se IRA podelila tačno na pola, na jednoj strani su bili militanti lojalni Cathalu Gouldingu i ’’Official IRA’’-i koja je imala uporište u pojedinim oblastima, dok je ’’Provisional IRA’’ bila jaka u drugim oblastima. Istoričar J.Bowyer Bell, naveo je uz svo uvažavanje prema ’’Provisional IRA’’-i, da je ona imala svoje kvartove u Belfastu, ali da je bila mnogo manje uticajna nego što se tada tvrdilo. Snažna uporišta ’’Official IRA’’-e u Belfastu poput Lower Fallsa i Markets Distrikta, bila su pod komandom Billy McMillena. Ostale OIRA jedinice delovale su u Derry-u, Newry-u, Strabanu, Dublinu, Wicklowu i drugim kvartovima Belfasta. Međutim ’’Provisional IRA’’ (PIRA) ubrzo je postala dominantnija frakcija, zahvaljujući intenzivnoj regrutaciji kao i prebegu pojedinih članova OIRA-e (slučaj jedinice iz Strabana) u njihove redove.

Slična ideološka podela desila se takođe na godišnjoj konferenciji Sinn Fein-a 1970. Tadašnje rukovodstvo usvojilo je predlog o priznavanju parlamenata u Londonu, Dablinu i Stormontu, ali zato nije uspelo da okupi dvotrećinsku većinu neophodnu za izmenu partijskog statuta, koji je bio izričit po pitanju neučestvovanja u podvojenim skupštinama. Poraženo krilo je istupilo formiravši Provisional Sinn Fein.Oni koji su ostali u partiji sa Tomas Mac Giollom, učestvovali su na izborima prvo kao Official Sinn Fein, a zatim pod nazivom Sinn Fein Workers Party ujedinjeni sa Official IRA-om, poznatijom kao marksistička frakcija. Sinn Fein Workers’ Party zadržala je sedište u ’’Gardiner Ulici’’, čime je dobila legitimitet u očima simpatizera koji su je posmatrali kao sukcesora nekadašnjeg Sinn Fein-a. Grupa ljudi oko Sean Mac Stiofana i ’’Privremenog Vojnog Saveta’’ bili su poznati među pristalicama kao ’’Provisional IRA’’ , Provisional Sinn Fein Partija ili Sinn Fein Sv. Kevin. Nešto kasnije na izborima u upotrebi je bio samo naziv Sinn Fein.

Pripadnici Official IRA-e u javnosti su imali nadimak ’’Stickies’’ jer su prodavali nalepnice ljiljana na komemoracijama ’’Uskršnjeg Ustanka’’; sa druge strane aktivisti Provisional IRA-e bili su poznati kao ‘’Pinnies’’ (pežorativan naziv za pinheads) jer su prodavali značke ljiljana na svojim skupovima. Uglavnom nadimak ‘’Stickies’’ je za prve ostao, dok je ‘’Pinnies’’ za drugu grupaciju nestao u korist nadimka ‘’Provos’’. Sve u svemu nalepnica i značka Uskršnjeg ljiljana IRA-e predstavljali su tradicionalni simbol Uskršenjeg Ustanka, i ujedno simbol razlike u mišljenju ova dva pokreta.

Efekti podele

U početku je dolazilo do zabune među republikancima na terenu, pa se tako Martin McGuinness pridružio Official IRA-i 1970. godine neznajući da je došlo do podele, da bi nešto kasnije pristupio Provisional IRA-i. PIRA je u to vreme pokrenula oružanu kampanju protiv britanskog prisustva u Severnoj Irskoj. Uprkos nevoljnosti Cathala Gouldinga i rukovodstva OIRA-e, njihovi dobrovoljci su neizbežno uvučeni u nasilje. Prvi veliki sukob OIRA-e sa britanskom armijom dogodio se u julu 1970. za vreme policijskog časa, kada je oko 3.000 britanskih vojnika upalo na područje Lower Fallsa, što je dovelo do trodnevnog oružanog sukoba.Official IRA je u tom incidentu izgubila veliku količinu oružja, za šta su njeni borci optužili PIRA-u koja je započela pucnjavu, a onda ostavila OIRA-u da se sama suoči sa Britancima. Odnosi su se pogoršali, tako da je eskalacijom novih incidenata došlo do krvne osvete i međusobnih ubijanja dve frakcije 1970. godine. Primirje je dogovoreno nakon što je OIRA ubila aktivistu PIRA-e, komandanta čete Brigade Belfasta Charlie Hughesa (rođaka poznatog republikanca Brendana Hughesa).

Sovjetski dezerter Vasili Mitrokhin tvrdio je 90-ih da je Gouldingovo rukovodstvo tražilo 1969. godine manju količinu oružja od KGB-a (oko 70 pušaka, nešto eksploziva i pištolja). Zahtev je odobren tako da je isporuka stigla u Irsku 1972. I pored pomenutih tvrdnji, ne može se sa sigurnošću reći da li je zaista tako i bilo, s obzirom da je OIRA ograničila svoje aktivnosti u odnosu na PIRA-u (svoje akcije okarakterisali su kao ’’sredstvo samoodbrane’’). Takođe ovo krilo  republikanske armije nije uspelo de fakto da uspostavilo kontrolu nad katoličkim područjima Belfasta i Derry-ja, iako je zadržalo snažno prisustvo na pojedinim lokacijama: Lawer Falls, Andersonstown, Turf Lodge i Markets u Belfastu.

Avgusta 1971., nakon uvođenja internacije bez suđenja, jedinice OIRA-e vodile su nekoliko oružanih borbi protiv britanskih trupa koje su nameravale da uhapse paramilitarce. Najpoznatija jedinica Official IRA-e u okviru Lawer Fallsa predvođena Joe McCann-om, uspešno je odbijala napade oko 600 britanskih vojnika, nedozvoljavajući im da uđu u kvart. Decembra 1971. godine, OIRA je ubila senatora ’’Ulster Unionist’’ Partije John Barnhill-a ispred njegove kuće u Strabanu, tako da je ovo bio prvi atentat na nekog političara u Irskoj još od napada na ministra pravde Kevina O’Higginsa 1927. Februara 1972. ova organizacija je pokušala da oduzme život i unionističkom političaru Johnu Tayloru. Na obeležavanju ’’Krvave Nedelje’’ jedan od pripadnika OIRA-e ispalio je nekoliko hitaca iz pištolja na britanske trupe, nakon što su britanski vojnici ubili 13 nacionalističkih demonstranata – to je ujedno bio i jedini oružani odgovor republikanaca. Bes katoličke zajednice izazvan usled događaja na ’’Krvavu Nedelju’’, bio je takvog intenziteta da je Official IRA objavila kako će odmah pokrenuti ofanzivne akcije protiv britanskih snaga.

Međutim OIRA je nešto kasnije proglasila primirje iste godine. Odluka je proistekla iz nekoliko oružanih akcija koje su nanele ogromnu političku štetu organizaciji (recimo bombardovanje Aldershot sedišta padobranske brigade kao osveta za događaje na ’’Krvavu Nedelju’’ u kojoj je ubijeno šest civila i jedan katolički sveštenik). Posle atentata na Williama Besta, britanskog vojnika u Derry-u, OIRA je zvanično proglasila prekid vatre. Pored toga pogibija nekoliko značajnih figura u okviru Official IRA-e u borbi sa Britancima, dali su povoda Gouldingovom rukovodstvu da opozove oružanu kampanju, mada je oni nikada nisu zdušno ni podržavali.

Official IRA nakon 1972.

Iako se formalno pridržava primirja, Official IRA nastavlja da napada britanske snage i tokom 1973., prilikom kojih gine sedam unionista u ’’osvetničkim odmazdama’’. Pored toga marksističko krilo koristi svoje oružje u borbama sa PIRA-om. Nasilje izbija u nekoliko navrata, naročito u oktobru 1975. kada Provisional IRA ubija 11 članova rivalske frakcije, a tada gine i devetogodišnja devojčica u pokušaju napada na njenog oca.

Godine 1974. radikalni elementi u organizaciji predvođeni Seamus Costellom koji su se protivili prekidu vatre, osnivaju Irish National Liberation Army (INLA). Još jedna podela i međusobni sukob su usledili u prvoj polovini 1975, tokom kojih ginu tri članova INLA-e i pet članova OIRA-e. Među mrtvima se nalaze i poznatiji pripadnici oba pokreta Seamus Costello (INLA) odnosno Billy McMillan (OIRA). U svakom slučaju sredinom 1970-ih pa na dalje, ’’Official Republican Movement’’ se sve više orjentiše na postizanje ciljeva kroz levičarsku parlamentarnu politiku. To naravno nije sprečilo sporadične paramilitarne akcije Official IRA-e koja 8. septembra 1979. prebija na smrt Hugh O’Hallorana u Ballymarphy kvartu Belfasta. Dvojica osumnjičenih za ubistvo predaju se snagama RUC-a (unionistička policija). Njima se se izriče izdržavanje kazne zatvora u Maze-u. Militantno krilo je izgubilo veliki broj ljudi, naročito posle čuvenog ’’Štrajka Glađu’’ 1981. Neki su se pridružili, Provisional IRA-e, drugi INLA-i, ali je dobar deo i odustao od borbe.

Od 1981. Sinn Fein Workers’ Party kasnije preimenovana u Workers’ Party of Ireland, beleži značajne uspehe na izborima u Republici Irskoj, dok u Severnoj Irskoj ima mnogo manje pristalica.Tokom 1980-ih u novinskim člancima pojavljuju se informacije da Official IRA i dalje postoji i da je angažovana u kriminalnim aktivnostima. Juna 1982. sukob OIRA-e i INLA-e se ponovo zaoštrava nakon što James Flynn (odgovoran za smrt Seamusa Costella) biva ubijen od strane INLA-e u Dablinu. Decembra 1985. pet ljudi uključujući Mr. Anthony McDonagha, izjašnjava se krivim na otužbe oko poreskih malverzacija u Severnoj Irskoj – Mr. Anthony McDonagh je označen u sudu kao komandant Official IRA-e. Takođe u februaru 1992. britanski ’’Spotlight’’ program naveo je da je Official IRA i dalje aktivna i da je uključena u reketiranja i oružane pljačke.

To je nanelo ogromnu sramotu Radničkoj Partiji, čije rukovodstvo je 1992. predložilo amandmane koji će omogućiti da se organizacija očisti od članova Official IRA-e. Predlog je propao s obzirom da nije dobio potrebnu podršku od dve-trećine na konferenciji stranke, a kao rezultat svega predlagači amandmana se odvajaju i osnivaju novu partiju Demokratska Levica.

Godine 1995. članovi bivše Official IRA-e sa severa zemlje osnivaju u Newry-ju novoformirani ’’Official Republican Movement’’, sa namerom da nastave socijalističku republikansku politiku koju su zvaničnici partije podržavali 1970. Oni ovog puta zvanično nisu podržali nasilje, a takođe su isticali kako nemaju nikakve veze sa Radničkom Partijom.

Ne tako davno, bivši visoki zvaničnik Official IRA-e Sean Garland, optužen je od strane Sjedinjenih Američkih Dražava da je 2005. pomagao u distribuciji i falsifikovanju dolara koji su štampani u Severnoj Koreji. Optužbe su 2012. godine odbačene.

Razoružanje

Oktobra 2009. nakon dugog perioda zatišja, Official IRA je započela pregovore oko razoružanja, tako da je već 2010. u Newry-ju ’’Official Republican Movement’’ izdao saopštenje kako je proces okončan. To je potvrdila i Nezavisna Međunarodna Komisija 8. februra 2010. nakon izdatog saopštenja. U isto vreme oružje su položile INLA i lojalistička paramilitarna grupa UDA. Ovaj krupan korak opisan je od strane permijera UK Gordona Browna kao ’’napredak Severne Irske od nasilja ka miru’’.

Broj ljudi koje je ubila Official IRA

Prema podacima University Ulster CAIN projekta, OIRA je odgovorna za 52 ubistva tokom nemira. Dvadest i troje su civili, sedamanestoro policijskih snaga, jedanaestoro rivalske frakcije IRA-e, dok je jedna žrtva pripadnik lojalističkih paramilitaraca.

DRAGOŠ KALAJIĆ – “POSLEDNjI EVROPLjANI” – SEN STALjINA

DRAGOŠ KALAJIĆ – “POSLEDNjI EVROPLjANI”

SEN STALjINA

Vraćajući se u Moskvu, pod senkom rusomrzilačke vlasti, koračao si njenim trgovima i bulevarima – preširokim i predugim, kao da ih je Josif Visarionovič odmeravao i otvarao za potrebe podsticanja preobražaja ljudi u džinove…

Osetio si neki pogled na sebi. Stajao si kraj jedne devojke čije su lepo lice naružili znaci gladi i promrzlosti, od koje se branila čvrstim zagrljajem ruku oko prsa, odevene u sive dronjke muškog kaputa. Tako zgrčena i drhteći od studi, što je tog dana živu spustila dvadesetak stepeni ispod ništice, sedela je, na tronošcu, pred praznom kartonskom kutijom, po kojoj je, dirljivim osećanjem za lepotu simetričnog poretka, razastrla, kao neku lepezu, jednoliste primerke Radničke Rusije, sa fotografijom Josifa Visarionoviča preko cele prve stranice. U levom uglu stajale su značke sa zlatnim profilom Staljina na crvenoj osnovi a u desnom značke sa simbolizmom ukrštenog srpa i čekića.

Njen dugi pogled, koji nije sklanjala, kao da ti time hoće prkositi, bio je prožet najdubljim prezirom, kakav nikad u svom životu nisi iskusio. Shvatio si: po tvojoj odeći ona je zaključila da si Zapadnjak, dakle jedan iz hordi pljačkaša i krvopija što navaljuju na Rusiju, lišenu odbrane, da bi se bogatili njenom nesrećom. Tako pogođen, dok si tražio u sebi najpogodnije reči da bi je razuverio, ona ti je nesvesno pomogla odapevši tetivom svog prezira, zategnutom na luku poniženosti ali i nesalomivosti bića, strelu prkosa:

“I like Stalin!”

Razumeo si: u predugoj zimi okupirane i potlačene Rusije njena očajna i bespomoćna kći nije raspolagala drugim oružjem samoodbrane od tog I like Stalin!, još uvek sposobnog da u podlim mislima i trulim srcima Zapadnjaka izaziva strahove.

Naglo, iz tresetišta tvog pamćenja, iskrsao je lik starog Slobodana Draškovića, direktora biblioteke Huverovog instituta, koga si poslednji put sreo na jednoj beogradskoj sedeljci. Govorio ti je sporo i tiho, možda iznuren rakom čije su metastaze nagrizale mozak, ili po inerciji uvreženog straha, steknutog na putevima antikomunističke emigracije:

“U Huverovoj biblioteci nisam mogao naći tražena dokumenta o finansiranju Oktobarske revolucije od strane njujorških bankara, poput Jakoba Šifa, Morgana, Varburga, Kuna i Leba… Imamo samo faksimile, koje već poznajete, sadržane u Papers relating to the Foreign relations of the United States 1918 – Russia, što ih je State departement objavio 1931… Za utehu, mogu Vam pružiti jedan podatak koji ide u prilog pretpostavci da pravi cilj vašingtonskog hladnog rata nije bio komunizam već Staljin i nadasve Rusi.”

Zastao je, bolno nasmešen, zagledan negde u stranu. Osvrnuvši se potom obazrivo oko sebe – premda ste sedeli povučeni, u uglu salona, daleko od sluha ostalih zvanica – nastavio je još tiše, tako da si se morao prignuti kako bi čuo šta ti govori:

“U jednom trenutku nama je iz State departement-a stiglo pitanje da li raspolažemo bilo kakvim dokumentom koji bi mogao, makar posredno, ukazivati da je Staljin bio zapravo agent carske policije, ubačen u komunističke redove. Nismo imali takvih saznanja ali smo – uočivši dobro veliku priliku za finansiranje našeg rada – odgovorili kako smo tobože na tragu takvog dokumenta. Samo nam nedostaju još pare pa da ga se dokopamo! I tako, da ne dužim, godinama je Huverov institut primao od State departement-a pozamašna sredstva da bi pronašao nešto što bi moglo da kompromituje Staljina i da sva njegova zlodela pripiše naknadnoj carskoj osveti te da rehabilituje komunizam.”

Upitao si ga kad je dospeo do tog saznanja i on je raširio ruke u znak priznanja svoje slabosti:

“Prekasno za moju iskrenu veru u najbolje namere vašingtonske politike. Bila je to i isprazna vera mnogih antikomunista iz Istočne Evrope u emigraciji, koji su se uz nju borili i s njom umirali, misleći da su protivurečnosti i dvosmislice vašingtonske političke elite plod njene naivnosti i neznanja… Sad, s ovom naknadnom pameću, moram priznati da je bio u pravu moj brat Milorad, koji je tvrdio da glavonje s Istočne obale zapravo podržavaju komunizam kao neko svoje čedo, ljuti samo zato što im je izmaklo kontroli. Ja sam mislio da je lud, da opasno zastranjuje pa sam se i zato od njega odrodio.”

Shvativši da si od bolesnika na samrti saznao sve što si mogao iskamčiti, naglo si napustio položaj nagnutosti nad njegovim ispovedanjem, ispravivši torzo u sedištu. Video si, pri tom pokretu, kako mu se oči šire od nekog nemilog iznenađenja, punog straha čije je ime odbačenost. Možda je u tvom naglom odmicanju naslutio poriv gađenja koje vazda osećaš pred primercima građanske “reakcije”, što običava da svoju moralnu gnjecavost i intelektualnu mlohavost ponosno ističe kao vrline umerenosti, uz podsmešljiva nipodaštavanja svake odlučnosti i hrabrosti kao nerazboritog, odnosno unapred gubitničkog ekstremizma.

Pred moskovskim Trgom Revolucije preko tuge slovenskog saosećanja razvio si jedan osmeh blagorodnosti, s kojim si uzvratio streli pristalice lika i dela Josifa Visarionoviča:

“Ја тоже љубљу товаришч Стаљин!”

Uzeo si jedan primerak Radničke Rusije i jednu značku s likom Staljina, koju si istog časa zadenuo za rever crnog večernjeg odela, plativši to najvećom raspoloživom novčanicom. Nije te razumela: htela je da ti vrati preveliku novčanicu i da ti pokloni list sa značkom. Objasnio si da je to samo skromni prilog pokretu za rehabilitaciju Staljina, koji je razorenu rusku državu uspeo da obnovi, izjalovivši sve naume njenih dušmana.

Aleksis Cipras u Beogradu: Grčki i srpski narod su veoma bliski, zajednički neprijatelj Srbije i Grčke je politika neoliberalizma

Predsednik najveće grčke opozicione stranke, Koalicije radikalne levice Siriza, Aleksis Cipras izjavio je danas u Beogradu da je zajednički neprijatelj Srbije i Grčke “politika neoliberalizma”, protiv koje treba zajednički da se bore, bez obzira što je jedna zemlja članica EU, a druga to nije.

“Grčki i srpski narod su veoma bliski, imaju zajedničke korene i borbe u prošlosti, i treba da nastavimo tim putem. Treba da pojačamo napore kako bismo vodili zajedničku borbu protiv zajedničkih sukoba i protivnika”, rekao je Cipras prilikom obilaska bioskopa “Zvezda”.

On je kazao da se tokom posete Beogradu sastao sa predstavnicima srpskih vlasti, ali i sa predstavnicima pokreta i inicijativa koje se bore protiv neoliberalizma, što je, kako je rekao, “jako važna” borba.

“Važno je opstati bez neoliberalnih politika, bilo u EU ili van nje”, dodao je Cipras, podsetivši da je Grčka članica Unije, ali ima “probleme”.

“Poslednjih pet godina sa merama štednje, izgubili smo 25 odsto BDP, nezaposlenost je 30 odsto, među mladima 60 odsto. Srbija nije u EU, ali ima iste probleme. Dakle, naš zajednički neprijatelj je neoliberalna politika, bilo u EU ili van nje”, dodao je on.

Cipras se danas tokom posete Beogradu sastao s državnim zvaničnicima Srbije i s patrijarhom Irinejom.

Govor Aleksisa Ciprasa na Pravnom fakultetu u Beogradu

Izlaganje lider grčke opozicione partije „Siriza“ održao na predavanju na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Situacija u Grčkoj je veoma loša. Stepen nezaposlenosti je izuzetno visok, naročito među mladima. Infrastrukturne osnove zemlje kao što su putne mreže, vodovodi i elekstro distribucije su u procesu privatizacije kako bi se pretvorile u privatne firme.

Mere štednje nisu Grčkoj donele nikakvo poboljšanje, javni dug je mnogo veći, a ekonomija Grčke je gore nego ikada. Može se govoriti o potpunoj propasti mera štednje, jedino je pitanje da li se tu radi o nekoj grešci, ili je to urađeno namerno?

Vladajući krugovi u Evropi su u krizi su videli dobru priliku da redefinišu odnos snaga na kontinentu, da socijalne nejednakosti zahvate sve veći broj država, na taj način gurajući dobar deo društva u siromaštvo. Njihov krajnji džilj je bio da stvore Evropu sa više brzina, da bi bogatiji bili još bogatiji, a siromašniji još siromašni.

Postoji međutim nešto, što su prevideli, a to je socijalni bunt koji nemogu da iskontrolišu, nisu predvideli da će taj socijalni bunt porasti u politički. Tako da je Grčka danas pred velikim promenama, čiji se trag vidi u Španiji i ostalim evropskim zemljama.

Ovaj pokret zapravo predstavlja direktan otpor politici štednje, on traži pravo čoveka na posao i prava radnika. Ovaj pokret traži pravednu preraspodelu sredstava i veća ulaganja u realnu ekonomiju. Stavlja čoveka ispred banaka i berzanskih manipulanata.

Društvo treba da bude iznad svih ekonomskih interesa moćnih krugova u Evropi. Evropa treba da se mobiliše kako bi rešila tu krizu, pokazujući evropsku solidarnost. Nemačka mora da se prema drugim državama Evrope ponese isto kao što su one bile prema njoj 1945, kada su joj posle rata pružile ruku pomirenja i pomogle da se izgradi.

Evropa će biti slobodna, ili je neće biti; EU ne sme da podržava “humanitarne intervencije”

Jedan od poznatih grčkih inteletualaca je, govoreći o socijalizmu, rekao da socijalizam ili će biti demokratičan ili ga neće biti. Ja bi to danas preformulisao, da ili će Evropa biti solidarna ili je neće biti. A takva Evropa može postati realnost, samo ako narodi sami uzmu stvari u svoje ruke.

Ne želimo Evropu koja će kao glavni adut Balkana navoditi jefitnu radnu snagu. Jedna druga značajna stvar je da EU potrebna nova evropska politika, koja će raditi na globalnom miru, u dobrim odnosima sa SAD, ali i dobrim odnosima sa Rusijom, a ne u sukobu sa njom. Mir se može obezbediti samo međusobnom saradnjom svih.

Spoljna politika EU ne sme da podržava takozvane „humanitarne intervencije“, koje, kao što vi Srbi dobro znate, uništavaju čitave generacije ljudi. Demokratija i humanost se ne mogu izvoziti bombardovanjem.

Da bi mogla da se EU suoči sa opasnim fenomenima kao što su fašizam i džihadizam, mora i ona sama da poštuje odluke koje donosi OUN, koje predstavljaju osnovu za rešavanje sukoba.

Evropska unija ne može da ima dvostruke aršine, da brani teritorijalni integritet Ukrajine, a da ćuti nad Turskom agresijom na Kipar.

Potrebno je naći rešenje koje je prihvatljivo za obe strane, i zato Grčka nije priznala nezavisnost Kosova. Smatramo da priznavanje nezavisnosti Kosova ne doprinosi miru i stabilnosti u regionu.

Evropska unija treba da se suoči sa sve većim i narastajućim nacionalnim šovinizmom na Balkanu, i kako vidimo taj uticaj raste. Taj nacionalni šovinizam raste sve više u Makedoniji, gde svaki pokušaj da se reši pitanje imena zemlje nailazi na otpor. Takođe taj šovinizam raste i u Albaniji, gde raste mržnja prema okolnim narodima. Takođe postoji jak šovinizam i Bosni i Hercegovini, gde se krhki mir sve više remeti. To je razlog zbog kojeg moramo povesti borbu za Balkan mira i raznovrsnosti. Tu borbu moramo da vodimo mi Balkanski narodi zajedno, uz međusobno poštovanje, a ne uz tutorstvo Zapada.

Preuzeto sa: Nova Srpska Politička Misao

Genadij Zjuganov: kriza u Ukrajini i njeni duboki koreni

Genadij Zjuganov, predsednik Centralnog komiteta Komunističke Partije Ruske Federacije (KPRF)

Danas, rat besni na ogromnim teritorijama narodnih republika Lugansk i Donjeck. Po prvi put od oslobođenja Ukrajine od nacista pre 70 godina, civilni gradovi i sela su granatirani i bombardovani. Mrtvi i ranjeni se broje hiljadama a izbeglice desetinama hiljada. Čitava stambena naselja, sirotišta i škole, ambulante i bolnice, elektrogeneratori i objekati vodosnabdevanja su uništeni. Određeni broj gradova, gde stotine hiljada ljudi žive, se dave blokadom.
Banderovci na vlasti, njihovi pokrovitelji na Zapadu i člankolisci u ruskom liberalnom kampu otvoreno zataškavaju ratne zločine koji su činjeni u Novorusiji / Novoj Rusiji. To je zato što je uništavanje gradova i sela, koje je u toku, u direktnoj suprotnosti sa međunarodnim normama i običaja ratovanja. Ženevska konvencija iz 1949. izričito zabranjuje upotrebu artiljerije i borbenih aviona protiv nebranjenih naseljenih područja. U međuvremenu, hunta, koja je preuzela vlast u puču u Kijevu, je sledila najpodliju i kukavičku strategiju za svoje eskadrone smrti su nepromenljivi gubitnici u direktnoj borbi sa snagama Samoodbrane Novorusije / Nove Rusije.
Snage i privatne vojske oligarha namerno uništavaju civilno stanovništvo. To je etničko čišćenje. Stanovništvo ruskog govornog područja se istiskuje sa svog istorijskog zavičaja. To je teško krivično delo protiv čovečnosti.

Istorijski koreni nedavnih događaja
Ruska pažnja na Ukrajinska dešavanja i patnje koje osećamo u vezi sa gorućim ratom su prirodni. Ukrajina nije samo deo Slovenskog sveta. Ukrajinska zemlja i njeni ljudi su sastavni deo ruske svesti, ruske istorije. Trenutna stvar je najdublja duhovna i kulturna veza između naših naroda, njihova istorijska neotuđivost jednih od drugih. Kada se naprave pokušaji da nas zavade zarad interesa Zapada, to je kao da nas seku na kriške, izazivajući duboku ranu kako ruskom društvu tako i svim građanima Ukrajine, uključujući i one koji su zbunjeni Antiruskom propagandom. Jer jedino je moguće u savezu sa Rusijom da Ukrajina dostigne visine prosperiteta koje mnogi ljudi u Ukrajini smatraju mogućim samo u savezu sa Evropom. Savez koji je večno donosio nevolje.
To je uvek bilo tako. I u 12. i 14. veku, kada je Černaja (Crveni) Rus’ smešten oko Lavovu prekinuta od istorijskog jezgra Rusije i bio je iskidan na parčad od svojih zapadnih suseda i u 16. i 17. veka, kada je Poljsko plemstvo pokušalo da izbriše ognjem i mačem duh slobode i Pravoslavnog Hrišćanstva, sa ukrajinske zemlje, zajedno sa sećanjem velikog sveruskog jedinstva. To se takođe desilo u 18. veku, kada se šačica izdajnika, okupljenih oko Mazepa (kome je Petar Veliki zaista nameravao da nagradi dvo-kamenu “Medalju Jude”, da nosi oko svog vrata kao nagradu za svoju izdaju). Na početku 20. veka, tokom Građanskog rata, lokalni samostitsi (Ukrajinski separatisti) su se oslanjali na Nemačke bajonete. Sve je ovo pretvorilo ukrajinsku zemlju u poprište krvavih bitaka. Spas je došao isključivo uz pomoć Rusije.
Sadašnji strašni razvoji događaja potvrđuju izjavu V. I. Lenjina da je slobodna Ukrajina bila moguća samo ako se proleterijati Velike Rusije i Ukrajine udruže u akciju, i da to nije dolazilo u obzir bez takvog jedinstva. Prikladno je podsetiti se ovde da su sve glavne visokotehnološke industrije u Ukrajini, ne samo u Donjeckom i Luganskom regionu, izgrađene u sovjetsko vreme o trošku budžeta Unije, od kojih je 70% došao od Rusije, odnosno od ruskog naroda.
Dakle bratski savez sa Ukrajinskim narodom u vreme strašnih iskušenja je naš zajednički uzrok i naša zajednička dužnost.
Može se činiti da je građanski rat u Ukrajini izbio preko noći. Pre šest meseci, zemlja je bila jedna od mnogih država koja je doživljavala teške ekonomske i socijalne probleme, ali je očuvala svoju političku stabilnost. Narodno nezadovoljstvo se gomilalo. Međutim, nije bilo nikakvih znakova teških udara koji dolaze. To bi, međutim, bilo nesmotreno da se pretpostavi da se socijalna eksplozija dogodila odjednom, kao grom iz vedra neba.
Rusko rukovodstvo, doduše, je odgovorilo na ovu pretnju veoma adekvatno dovođenjem Krima nazad u Rusiju u vreme 70. godišnjice oslobođenja poluostrva od nacista i sprečavanje, zapravo, izbijanja velikog rata. Da bi bolje razumeli poreklo tragedije Ukrajine, neophodno je videti istorijske korene u njihovom razvoju, da razumemo mehanizme teške krize koji potiču iz bratske zemlje. Potrebno je videti nedavne spoljne simptome krvavog bratoubilačkog rata koji izbija na površinu u Ukrajini, kao i dublje istorijske, ekonomske, klasne, etničke, kulturne, verske i druge preduslove ovih razvoja događaja. Samo integrisana analiza će omogućiti tačnu identifikaciju pokretača krize u Ukrajini, predviđanje daljeg toka događaja i razradi strategija i taktika za rešavanje ovog strašnog sukoba.
Za nas komuniste, šta se dešava u sestrinskoj republici nije od običnog teoretskog značaja. Mi nismo politički naučnici, koji ravnodušno gledaju bilo kakve razvoje. Mi imamo obavezu da izvučemo lekciju iz najtežeg socijalne sukoba u koji je susedna zemlja potonula. Zbog toga je neophodno da se analiziraju događaji u Ukrajini, imajući u vidu da se slični događaji mogu ponoviti u jednom ili drugom obliku u Rusiji.
Naravno, naša pažnja i simpatije se fokusiraju prvenstveno na Novorusiju koja se rađa u borbi. Međutim, jednako je važno razumeti izvore i pokretačke snage suprotne snage – ponovno oživljeni neonacizam. U tu svrhu je potrebno analizirati istorijsko poreklo i formiranje Banderističkog pokreta kao oblika Ukrajinskog etničkog nacionalizma u svojim najekstremnijim oblicima. Potrebno je razumeti na kojim ideološkim osnovama je pokret počivao i na koji se način nacionalizam kombinovan sa rusofobijom podstiče u Ukrajini, danas.

Poreklo radikalnog nacionalizma
Od ključnog je značaja da se razume da Ukrajina, sa izuzetkom Sovjetskog perioda, nikada nije imala svoju državnost i nikakvih drugih perioda u istoriji koji su bili identični za ceo ukrajinski narod. Tokom vekova, kada su Evropske sile u nastajanju, Ukrajina nikada nije bila nezavisna država, niti jedinstva celina u strukturi drugih država. Ono što je današnja ukrajinska teritorija je uvek bilo podeljeno između različitih Evropskih sila. Sredinom 17. veka, kao rezultat dobrovoljne unije sa Rusijom, njena istočna polovina se našla pod ruskim krilom, pri čemu se istorija Malorusije ili Rus’ Minor (Manje Rusije) počela da se formira, dok su zapadne ukrajinske teritorije bile pod vladavinom Poljske a potom i Austro-Ugarske.
Poljska politika prema ukrajinskoj populaciji je bila izuzetno surova, često sadistička. Zapadni Ukrajinci, kao deo poljskog državnog stanovništva, bili su građani drugog reda. To je bio ključni razlog zašto je radikalni ukrajinski nacionalizam počeo da se pojavljuje u zapadnoj Ukrajini; to je bilo delimično slično idejama rasne ekskluzivnosti, utemeljenih u “Trećem rajhu”.
Tadašnji sledbenici Bandere nisu ušli samo u stratešku koaliciju sa nemačkim okupatorima, već su i veoma aktivno učestvovali u njihovim kaznenim akcijama, uključujući i one protiv domaćeg ukrajinskog stanovništva. Nastavili su sa istom praksom u zapadnoj Ukrajini posle rata nakon pri odlasku u ilegalu. Ne samo 25 hiljada sovjetskih vojnika i oficira bezbednosti nego i više od 30 hiljada nedužnih Ukrajinaca su ubijeni u borbama sa sledbenicima Bandere koje su trajale do sredine 1950-ih. Ovi sukobi su, takođe, skupo koštali Banderovce: izgubili su više od 60 hiljada ljudi tokom godina.
Banderovski nacionalizam nije evoluirao u narodnooslobodilačku ideju već u totalitarnu sektu besomučnih fanatika koji su prvenstveno ubijali autohtone Ukrajince.
Karakteristike analogne totalitarne sekte su svojstvene zapadno ukrajinskoj unijatskoj crkvi, koja je formalno u zajednici sa Rimom. Ostali su joj verni Banderini sledbenici koji nisu želeli da uzmu u obzir činjenicu da je ogromna većina Ukrajinaca prihvatila istočno Pravoslavno Hrišćanstvo. Ideologija unijata (istočno obredni Rimokatolici) ima, u stvari, veoma malo veze sa katoličanstvom. To je prilično ekstreman, sektaški oblik protestantizma pomešan sa baptizmom. Nisu slučajne veze sa sektašima, ključnih ličnosti u Kijevu – Baptiste Turčinova i Jacenjuka, koji je u prijateljskim odnosima sa sajentolozima.
Svaka pobeda postignuta od strane ekstremista, nacionalista niskih zooloških razmera, rezultirala je iz duboke krize vlade, čijeg je neprijateljstva društvo sve više svesno i reaguje radikalno na njenu ružnu manifestaciju. Za snage na vlasti, jedini način, za opstanak jeste kroz savez sa radikalnom nacionalističkom ideologijom, zahvaljujući kojoj bivši glavni šefovi navodno zadržavaju svoje pozicije, već pod novim zastavama. Nova “elita”, potpuno izašla iz prethodnog reda, uživa u upotrebi banderovskih instrumenata i Banderinih sledbenika kao “topovsko meso” kako bi još jednom prevarili milione ljudi nakon izvođenja klanovskih rokada u krugovima moći. Kao rezultat, oligarsi ne samo da su zadržali, već su i učvrstili svoje pozicije. Oni će sada sprovesti istu ili još brutalniju ekonomsku politiku pod banderovskim zastavama sa surovim tutorstvom Zapada i u istom “savezu sa đavolom” protiv Moskve, koji neće doneti olakšanje ukrajinskih nevolja i problema već sigurno njihovo pogoršavanje.
Nepristrasni, naučni pristup vodi čoveka do zaključka da su i zapadni kreatori politike i trenutni vladari u Kijevu, koji traže da iseku viševekovnu vezu sa Rusijom, izbegavali u svakom pogledu. Ovaj zaključak je da je narod centralne i istočne Ukrajine, u stvari, povezan sa Rusijom na mnogo snažniji način nego sa zapadnom Ukrajinom. Svi pokušaju da se Ukrajina usmeri na prozapadni, antiruski kurs, nisu usmereni samo protiv Rusije, već i protiv većine ukrajinskog naroda. Oni su sami po sebi antiukrajinske, antinacionalne akcije skrivene u nacionalističkoj demagogiji.
Objektivno, sve je jednostavno tako, iako nisu još svi stanovnici centralnih i zapadnih regiona Ukrajine svesni toga. Istorija Banderinog pokreta je već otkrila taj tragični paradoks, koji se sada ponovo odvija zbog krivice novih Banderovaca koji su preuzeli vlast. Dok navodno podržavaju interes ukrajinskog naroda, ove figure vređaju interes većeg dela Ukrajinaca, interes koji se ne može realizovati van bliskih veza sa Rusijom. To je ono što Bandera i njegovi sledbenici nisu želeli da razumeju i šta ukrajinska trenutna “elita”, koja je pod pokroviteljstvom Vašingtona, ne želi da čuje.
Banderovski nacionalizam kao ekstremni oblik rusofobije
Izbor ukrajinskih radikalnih nacionalista u korist borbe protiv “sovjetske okupacije” nije niti njihova krivica, niti primorani, niti privremeno taktički potez. To je bilo prirodno i neizbežno, i za Ukrajinske nacionaliste to ostaje takvo i danas. Za njih, jedini mogući izbor je u korist antiruskog saveza sa bilo kime, čak i sa najgorim neprijateljem Ukrajine. Bez takvog neprirodnog saveza nikakva “nezavisna” Ukrajina nije moguća u izolaciji od Rusije.
Naravno, u prošlosti su se događale političke i kulturne neravnoteže u akcijama ruskih centralnih vlasti u ukrajinskim teritorijama kao delovima ruskog carstva. Ali izvorni jezik i kulturna bliskost naših naroda, sličnost njihovih razmišljanja, tradicija i običaja ublažava taj problem. Nemoguće je opisati taj period istorije kao okupacija Ukrajine. Opisi te vrste u ukorenjeni u neznanju i podlim špekulacijama. Ispravno je govoriti o viševekovnoj zajedničkoj istoriji Rusije, istočne i centralne Ukrajine i reći da je, kao rezulat naše zajednice, ujedinjena politička nacija formirana.
Ali Bandera i njegovi sledbenici su preneli svoju mržnju prema bivšim tlačiteljima na sovjetski režim nakon što je počeo da se nameće u zapadnoj Ukrajini. Oni nisu želeli da vide da principi sovjetske vlade nisu imali nikakve veze sa kolonijalnim poretkom koji im je nametnulo poljsko plemstvo. Nisu želeli da vide da su u strukturi sovjetske države istočna i centralna Ukrajina već dobijale više de fakto nezavisnosti nego u ruskoj carevini i da dolazak sovjetskog režima u zapadni deo Ukrajine nije bio neka nova vrsta kolonizacije, već oslobođenje od kolonizacije.
Ali zašto ideolozi rusofobije, i danas, uspevaju da prevare veliki deo društva? Objašnjenje leži u činjenici da mnogi Ukrajinci u više navrata vide radikalni nacionalizam kao lek za njihove bolesti, jednu alternativu onome što ih je tlačilo i ponižavalo u prošlosti. Ali njihove teškoće i poniženja su sada povezani sa novom realnošću. Ona nisu ravna nasilnom poljskom gnevu prošlih vekova. Sada je to tiranija oligarha i osionost gangsterskih kapitalista.
Nastala prilikom raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, konstantna ekonomska i moralna kriza nastala u Ukrajini donoseći sa sobom slučajeve produbljivanja društvene nejednakosti i nepravde koje su postale katalizator radikalnih nacionalističkih osećanja koja su prsnula prvo u 2004. a zatim na prelazu iz 2013. u 2014. godinu. Bez ovih faktora, nikakva osećanja takve vrste ne bi imala plodno tle u Ukrajini, kao što im je nedostajalo u vreme procvata sovjetske države, u čijoj strukturi interesi Ukrajinaca su bili sprovođeni u najvećoj meri. Dovoljno je reći da su u većini druge polovine dvadesetog veka, Sovjetski Savez vodile ličnosti koje su usko povezane sa Ukrajinom: Nikita S. Hruščov i Leonid I. Brežnjev.
Međutim, rusofobi na zapadu, antisovjetski liberali u Rusiji i novi ukrajinski nacionalistički ideolozi iznose lažnu tezu insistirajući da iako je sovjetska vlada dala više slobode ukrajinskom narodu, to je još uvek bila, u stvari, okupaciona sila, kako je Ukrajina ostala pod kontrolom jedne imperije – ovog puta sovjetske imperije.
Shodno tome, borba Bandere i njegovih saradnika protiv sovjetskih vlasti je njima bila i dalje ista borba za oslobođenje. Danas, u pokušaju da se konačno oslobode ruskog uticaja, novi ukrajinski nacionalisti navodno prate iste principe bobe za nezavisnost i vođeni su željom da konsoliduju nezavisnost u okviru Ukrajine koja je ostvarila državnost.
Fundamentalna neistinitost ove teze je pojašnjeno istorijom i današnjim dešavanjima u kojima se istorija uglavnom ponavlja. Činjenica je da radikalni nacionalisti nikada nisu delovali kao nezavisna nacionalna politička snaga. Oslobađanje zapadne Ukrajine od poljskog ugnjetavanja nije bio njihov uspeh, već uspeh sovjetske vlade. Borba protiv nje vodio je ukrajinske nacionaliste pravo u direktan savez sa nacističkim okupatorima.
Ali čim je ideja ukrajinske državnosti uparena sa orijentacijom prema zapadu i otuđenjem od Rusije, ispostavilo se da je takav oblik državnosti fikcija i klimavo jedinstvo koje rađa nemire. Razlog za to je da Ukrajima ima malo iskustva nezavisne državnosti. Danas, jednostavno nije moguće da postoji izvan sfere uticaja moćnijih država.
U međuvremenu, u antiruskom savezu sa ukrajinskim otvorenih neprijatelja, koji su sposobni da prikriju svoje prave neprijateljske namere samo na kratko, ukrajinski narod nema šansu za pravu nezavisnost. “Nacionalni pokret” u Ukrajini je put koji vodi ne ka oslobođenju već u suprotnom smeru. To je put protiv nacije. Ovo osećaju danas milioni Ukrajinaca, od kojih su mnogi ustali na oružje protiv novog Banderovskog nacionalizma. Njihova borba je izvorni nacionalni pokret otpora jer su rekli odlučno “ne” nameri da se razbiju viševekovne veze sa Rusijom, sa ruskim narodom. Kao odgovor oni su dobili bombardovanja i granatiranje stambeih naselja. Banderovci su se ponašali slično kao i u period 1930.-1950., protiv Ukrajinaca koji su postali svesni destruktivne prirode njihovog “nacionalizma”. Oni koji su dirnuti pravom nacionalnom idejom i zaista brinu za svoj narod ne mogu to raditi svojim sunarodnicima.

Neposredni uzroci državnog udara u Ukrajini
Granica koja je podelila ukrajinsku savremenu istoriju došla je sa odlukom Predsednika Janukoviča prošle jeseni da se odrekne pridruženog članstva u Evropskoj Uniji i da krene u pravcu Carinske Unije sa Rusijom i drugim zemljama. Odluka je bila sasvim opravdana sa ekonomske tačke gledišta. Ruski pregovarači su mesecima tvrdili Ukrajinskoj strani, ali nisu uspevali da ubede svoje partnere u Kijevu, da je put prema zapadu povezan sa potpunim kolapsom ukrajinske ekonomije koja je još uvek usko povezana sa ruskom ekonomijom.
Međutim, vladajući krugovi u Kijevu su se držali čistog prozapadnog ideološkog kursa. Tek je u poslednjem trenutku, kada je konačna odluka trebala da se utvrdi, ukrajinsko rukovodstvo prepoznalo ekonomsku realnost i najavilo svoju nameru da se priključi Carinskoj uniji. Do tog trenutka javno mnjenje je, zahvaljujući naporima brojnih “društvenih organizacija” i medija stvorenih od strane zapada i koji su pod njegovom kontrolom, već usmereno na proevropski pravac. Narod nije imao pouzdane informacije o neizbežnim najtežim posledicama drugorednog članstva u Evropskoj Uniji. Ali san o “ponovnom ujedinjenju sa Evropom” je dugo zbunjivao mozgove intelektualaca i običnih ljudi koji su se strastveno i s’ ljubavlju nadali da će pridruženo članstvo u EU automatski dovesti Ukrajince na Evropski nivo blagostanja.
Odluka da se pridruži Carinskoj Uniji sa Rusijom, polu-prezir u očima “zapadenskoj”/Zapadno Ukrajinskoj/inteligenciji, je viđena od strane mnogih u Ukrajini kao razaranje njihovih kristalnih snova. Masovna iritacija se prosula na ulice glavnog grada, koja je odavno pala pod uticaj bučnih aktivista iz zapadne Ukrajine. Međutim, Majdan koji se rasplamsao prošlog novembra postepeno je venuo. Do januara ove godine, dve ili tri storine fanatika i beskućnika su još uvek bili tu u raštrkanim grupama, našavši način da se izraze i izvor besplatne činije čorbe u centru glavnog grada. U međuvremenu, bilo kakvo smanjenje nivoa opozicionog gneva očito nije bilo u planovima onih koji su zaista upravljali događajima u Ukrajini. Zapadni političari i agenti obeveštajnih službi počeli su da bacaju značajne količine zapaljivog materijala u bledu vatru javnog nezadovoljstva i stvorili su zapaljivu mešavinu za baklju radikalizma, vešto usmerenog protiv Rusije.
Ali bilo bi pogrešno videti situaciju iz uskog ugla, kao rezultat jedino mahinacija zapadnih političara i obaveštajnih službi. Gospodin Janukovič i njegov tim treba da preuzmu značajan deo krivice za izbijanje požara. Nakon uspona na vlast taj “tim”, ili pre porodica bivšeg predsednika počela je agresivno da pretvara političku moć u novac. Pohlepa “Donjeckana”, kako su ih mnogi ljudi zvali, nije imala granica. Veliki broj malih i velikih preduzeća su isceđeni za danak. Preuzimanja preduzeća su postala uobičajena. Tako se narodno nezadovoljstvo oko stalnog pogoršanja ekonomske situacije spojilo sa oštrom ogorčenosti na strani veoma aktivnog populacionog segmenta – malih i srednjih preduzeća – u vezi sa “grabilovka” (pljačke) od strane Janukovičevih prijatelja i rođaka.
U međuvremenu, gospodin Janukovič iz taktičkih razloga se marljivo predstavljao kao pobornik zbližavanja sa Rusijom, iako je njegov stvarni stav bio otvoreno prozapadni. U javnom mnjenju Janukovič je stoga, povezan sa Rusijom. Otuda Majdanu antiruski tonovi. Ali imamo li mi moralno pravo da osuđujemo ukrajinski narod zbog njegovog većinskog nedostatka svesti o potrebi da se oživi bratski savez sa Rusijom? Mi možda imamo takvo pravo, da se RF postavila kao primer države blagostanja, da je iskorenila oligarhiju, potpunu korupciju i gangsterske kapitalističke principe. Tada bi ukrajinski narod ustao bez oklevanja pod istom zastavom sa Rusijom – barjacima koji su vodili do spasenja u prošlosti.
Eksplozivna mešavina, koja je vodila do socijalne eksplozije u Ukrajini, uključujući nekoliko osnovnih elemenata: legitimne prigovore mase naroda zbog stalnog pogoršanja njihovog finansijskog položaja; nezadovoljstvo malih i srednjih preduzeća oko napada od strane Janukovičevog tima; želja “zapadenskije” (zapadnih Ukrajinaca) intelektualaca da usmere javno mnjenje još jače, zajedno sa intrigama proameričkih političara i tajnih službi sa ciljem da se poveća podela između Ukrajine i Rusije.
U međuvremenu ruska vladajuća grupa je videla, a i dalje vidi Ukrajinu prvenstveno kao teritoriju u kojoj je potavljen gasovod. Stoga, politika gornje vlasti RF se fokusira isključivo na obezbeđenju glatkog protoka gasa prema Evropi. Javna osećanja u Ukrajini nisu samo puki predmet interesa i uticaja za Rusku “elitu”, ali su bili potpuno ignorisani kao faktor potpuno nebitan prema pozadini intriga oko gasovoda u “vrhu” vlasti dve zemlje, za koje narodi bratskih republika naknadno moraju da plate visoku cenu.

Puč i njegove posledice
Pokušaji Ukrajinskog rukovodstva da povrate red na ulice glavnog grada, uključujući i pregovore, susreo se sa žestokim otporom od strane dobro obučenih boraca koji su regrutovani u zapadnim regionima. Sredinom februara , Američka tehnologija pseudonarodnih revolucija počela je da se koristi u Kijevu, uključujući, preuzimanje vlasti od strane uličnih gomila sa ogromnom spoljnom podrškom, isprobane tokom prevrata u Jugoslaviji, Gruziji, Ukrajini (2004.) i u Libiji, kao i tokom “Arapskog proleća” u brojnim zemljama na Bliskom istoku i Severnoj Africi.
Istovremeno, Ukrajinsko rukovodstvo postalo je predmet direktnog pritiska sa zapada. Evropska Unija je pretila pravljenjem “crne liste” zvaničnika, protiv kojih će biti nametnute raznovrsne sankcije. Članovi Janukovičevog klan su prvenstveno razmišljali o svojim računima u zapadnim bankama i “offshore” fondovima. To je napravilo Ukrajinsko rukovodstvo prilično osetljivim na ucene zapada. Slabosti šefa države dovele su do paralize organa reda i izdaju političke elite, koja nije uspela da ispuni svoje ustavne obaveze.
U međuvremenu, predstavnici opozicije, koji se navodno bore za demokratiju protiv autoritarnog režima i za svetlu budućnost Ukrajine pod pokroviteljstvom Evropske Unije, pokazali su, u stvari, navike svojih Banderovaca, fašističkih prethodnika. “Mirni” demonstranti su preuzeli zgrade vlade i napali policijske snage, gađajući ih molotovljevim koktelima. Predsednik Janukovič je nastavio da se sklanja od odlučne akcije i predavao je vlast, korak po korak, neonacističkim elementima. Proces je kulminirao u puč. Istinske bitke uz upotrebu vatrenog oružja su počele na ulicama Kijeva 18. februara. Za tri dana broj žrtava je dostigao 100 a više od 600 je hospitalizovano. 23. februara, Janukovič je pobegao iz Kijeva.
Naslednici nacističkih sledbenika Bandere su preuzeli vlast i odmah pokrenuli kampanju suzbijanja svojih političkih protivnika i populacije ruskog govornog područja. Zastrašeni poslanici Vrhovne Rade doneli su odluku kojom se van snage stavlja zakon koji dozvoljava upotrebu ruskog kao drugog državnog jezika u brojnim regionima Ukrajine. Pogromi su započeli protiv prostorija Komunističke Partije Ukrajine, i Komunistička Partija je zabranjena u nekim regionima. Članovi Parlamenta iz Komunističke Partije i Partije Regiona su fizički zlostavljani zajedno sa policajcima koji su ostali verni zakletvi.
Banderovci su započeli napade na istorijsko pamćenje sa široko rasprostranjenim uništavanjem spomenika Lenjinu i sovjetskim vojnicima koji su pali u borbi za oslobođenje Ukrajine od nacističke okupacije. Uništavanjem spomenika Lenjinu, demonstranti su uništavali ne samo istorijsko nasleđe, već i simbole ukrajinske državnosti, jer je Uredbu o osnivanju ukrajinske republike potpisao Lenjin. Ta orgija uništenja rezultirala je u usponu pokreta otpora u jugoistoku zemlje i, na kraju, u građanskom ratu.

Klasno povezana priroda sukoba u Ukrajini
Svojstvenu prirodu događaja u Ukrajini je teško razumeti bez analize usklađenosti njenih klasnih snaga. Pre svega se mora napomenuti da je kao rezultat divlje, destruktivne privatizacije, 1990. – 2000., privrede Ukrajine u interesu oligarha i novo skovana de-industrijalizacija u interesu zapadnih konkurenata, broj industrijskog proleterijata naglo opao. Shodno tome, nivo njegove organizacije se smanjio. Sa uništenjem kolektivnih i državnih farmi ruralni proletarijat je praktično iskorenjen. Ovoje promenilo odnos klasnih snaga.
Međutim, prozapadni vrh vlasti Ukrajine nije uspeo da u potpunosti uništi radničku klasu, naročito u najindustrijalizovnijim jugoistočnim regionima. Stoga, nije slučajno što je Banderovska hunta naišla na najveći otpor u tim regionima. Industrijski proleterijat Novorusije je svestan činjenice da rez istorijskih veza sa Rusijom, na koju su proizvodi njihovih preduzeća usmereni, mora neminovno dovesti do masovne nezaposlenosti i siromaštva. Ne samo nacionalna osećanja, već i klasna svest miliona ljudi u Novorusiji, iako ne izraženih u olakšanju, čine osnovu otpora oligarskom uzurpiranju vlasti.
Važna karakteristika narodnih revolucionarnih akcija u jugoistoku Ukrajine, i ranije na Krimu, je da su one bile usmerene protiv neofašističkih uzurpatora moći u Kijevu, koji su usko povezani sa globalnim transnacionalnim kapitalom, i protiv “Donjeckog” oligarskog klana, koji je uspostavio njihovu političku i ekonomsku diktaturu u tim regionima. Uzgred, “rani” nezavisni Majdan (Novembar – Decembar 2013) je bio, u tom smislu, ne toliko antiruski i antioligarski u karakteru.
Međutim, kako protestna osećanja mase nisu dobila klasni karakter, oni su iskorišćeni u borbi dva klana krupne buržoazije. Taj sukob je dobila grupa koja je okupila zajedno prozapadne, nacionalističke i ekstremno desničarske snage, koje su imale koristi od narodnog nezadovoljstva i puča.
Obično krupni kapital kontroliše zemlje reko svojih angažovanih slugu – državnih zvaničnika. U Rusiji 90-ih, oligarsi su u početku dominirali birokrate. Tada su visoki vladini zvaničnici preuzeli prednost, ali su se kasnije viša birokratija i oligarhija spojili.
U Ukrajini, takođe, je došlo do borbe između dve povezane klasne grupe – državne birokratije i oligarhije. I tamo, kao i u Rusiji, pojavila se simbioza ove dve klasne grupe. Ali posle februarske revolucije 2014., oligarsi vrše i potčinjavanje birokrata. Suočeni sa žestokim otporom ljudi na Krimu, Lugansku, Donjecku, Harkovu, Odesi, Dnepropetrovsku i drugim gradovima, vladajuća elita u Kijevu je krenula pravo u uvođenje diktature krupnog kapitala.
Oligarsi, koji su se krili u senci angažovanih političara iz raznih “batќivščinasa”, “udara” i “regiona” imenovani su guvernerima nekoliko regiona. Tada je direktna lopovska diktatura oligarha, nemaskirana sa bilo kojim “demokratskim” sitnicama, došla da vlada u Ukrajini.
Milijarderi Porošenko, Kolomojski i njima slični nisu samo odmah preuzeli funkcije vlasti, već su napravili sopstvene privatne armije i snage tajne policije koje se bave otmicama i mučenjima ljudi. Ukrajine je postala “u ratu kao u ratu” banana republika, u kojoj se ne vlada po zakonu, već po potpunoj samovolji politički privremenog “predsednika” oslanjajući se na “odrede smrti”, kao i na političku i vojnu podršku Sjedinjenih Država. Narodi Latinske Amerike su skinuli svoje etikete banana republika kao rezultat uporne borbe. Nažalost, takva vrsta “državnog upravljanja” došla je da vlada u Ukrajini.
Klasni karakter nove vlade u Ukrajini je potvrđen, naročito, od strane I. Kolomojskovog obezbeđivanja sredstava, prema štampi, profašističkoj, antisemitističkoj partiji “Svoboda” (Sloboda). Ta činjenica potvrđuje spremnost globalne oligarhije, kao što se dogodilo mnogo puta u istoriji Evrope, da se osloni na najokorelije naciste da potisnu želju naroda za socijalnom pravdom.
Veoma aktivnu ulogu u Majdanu je odigrala sitna buržoazija, naročito pogođena ekscesima Janukovičevog klana i nedelima kao i lumpenproleterski elementi koji su se pojavili u Ukrajini u velikom broju kao rezultat osiromašenja izazvanim ekonomskom politikom buržoaskog režima.
Setimo se da, istorijski, sitna buržoazija i “lumpenproletarijat” predstavljaju najmobilniji deo društva. Istorija pokazuje da, pod određenim okolnostima, naime kao one koje su se nedavno razvile u Ukrajini, sitna buržoazija i lumpen elementi mogu postati ključna masa podrške fašizmu. Tako je bilo u Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka, a moglo bi se desiti u Ukrajini početkom ovog veka. Lumpen elementi su nedavno predstavljali osnovu raznih privatnih vojski Banderovskih oligarha.

Napad na komuniste kao znak oživljavanja nacizma
Klasno povezan sadržaj današnje vlade potvrđuje i činjenica da je Komunistička Partija Ukrajine izabrana kao prva meta progona. Komunisti su okriljeni za učestvovanje članova KPU u protestnim akcijama u jugoistočnim regionima. Takođe je navedeno da je rukovodstvo Komunističke Partije bilo angažovano u diskreditaciji Ukrajine unutar granica zemlje i u inostranstvu preko ruskih medija. Na osnovu toga, zahtev je iznet da se zabrani Komunistička Partija zato što navodno predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti. Posebno je upečatljivo da su se optužbe za kršenje ustava pojavile iz usta onih koji su preuzeli vlast u puču. Po istom principu, vlada koja optužuje Komunističku Partiju za kršenje postojećeg zakonodavstva je, po svom merama, nelegitimna.
Nema razloga za bilo kakvu zabranu jedne od najstarijih političkih stranaka u Ukrajini. Program Komunističke Partije ne sadrži odredbe koje imaju za cilj kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Komunistička Partija nije uključena ni u jedan pokušaj da preuzme vlast. Niko nije obezbedio podatke o njenom finansiranju iz inostranstva. KPU je parlamentarna partija izglasana od strane tri miliona glasača. Predstavnici partije su bili deo vlade. Njeni članovi su uključeni u rad međunarodnih parlamentarnih udruženja. Tako da pokušaji da se Komunistička Partija predstavi kao ekstremistička organizacija verovatno neće biti shvaćeni od strane svetske zajednice.
U stvari, svrha nastojanja da se zabrani Komunistička partija je da se obezbedi suzbijanje nezadovoljstva u Ukrajini, zato što je KPU jedina politička snaga koja se otvoreno izjavila svoje protivljenje krutom političkom putu trenutne vladajuće grupe. Pripreme za potiskivanje Komunističke Partije nije ništa drugo nego pokušaj da se Ukrajinski građani liše svog ustavnog prava na uživanje slobode govora, demonstracija i okupljanja. Iza ovih poteza je namera da se ućutka svaka politička i društvena snaga koja se ne slaže sa političkim kursom vladajuće grupe. To dramatično komplikuje mogućnost sveukrajinskog dijaloga, koji je jedini način da se zemlja izvuče iz krize i povrati mir i harmonija.
Zabrana jedne od najstarijih i najuticajnijih političkih organizacija u Ukrajini može jedino označiti korak ka jačanju totalitarizma. Svaka zabrana Komunističke Partije u Evropskoj istoriji je uvek bila svedok dolaska fašizma.

Zapadna politika
Nema sumnje da je kriza koja je izazvala građanski rat u Ukrajini bila u velikoj meri isprovocira od strane Sjedinjenih Država i njenih saveznika. Zapadna politka prema Ukrajini je imala karakter blatantnih mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene države još od “Majdana-1” (2004). Ta politika se od tada promenila, ne mnogo uopšte, samo u pravcu veće arogancije. Pre nekoliko meseci, pomoćnik državnog sekretara Sjedinjenih Država Viktorija Nuland je u naletu iskrenosti rekla ili pre želje za prikzivanjem prave snage Amerčkog uticaja, da su Sjedinjene Države porošile pet milijardi dolara na stvaranje Ukrajinske domaće podrške Američkim političkim potezima u Ukrajini.
Ta ogromna (po svim merilima) suma novca je otišla na uspostavljanje moćnog sistema “društvenih organizacija” i “nezavisnih” medija. Prema nekim procenama, sistem koji su napravile američke vlasti za manipulisanje javnim mnjenjem obuhvata oko 150 hiljada ljudi, koji su – na ovaj ili onaj način – primili zapadne donacije i nadoknade.
Nema sumnje da agresivna politika Banderovskog stila ne samo da uživa punu podršku Sjedinjenih Država. Sadašnja hunta je postala direktni instrument Amerike, tražeći da razbije viševekovne veze između naših naroda i da povuče Ukrajinu u svoju vojno-političku orbitu.
Glavni cilj stranih lutkara nije da naprave Ukrajinu demokratskom i prosperitetnom, već da zauzmu njene prirodne resurse: ugalj, rude gvožđa, nedavno otkrivene zalihe ugljnih škriljaca, kao i dobijanje kontrole njenih tržišta. Revolucija u Ukrajini je bila od vitalnog značaja za Sjedinjene Države. Američki kolosani dug od 17 triliona dolara vrši pritisak na njegove lidere još jače da traže izlaz iz katastrofalne ekonomske situcije. Rukovodstvo Sjedinjenih Država vidi izlaz ili kroz ovajanje evropskih tržišta ili podsticanje rata, za šta sukob u Ukrajini može da posluži kao neka vrsta žičanog osigurača. Jasno je da će ova vrsta politike dovesti do konačnog kolapsa ukrajinske privrede. Ona je već pokrenula odliv od skoro milion izbeglica. Ukrajina će prestati da bude prijateljska država Rusije i biće sabijena u šaržer NATO pištolja, dovodeći njegove instalacije raketne odbrane i oružje prvog udara mnogo bliže ruskim granicama.
Licemerje zapada je jasno stavljeno do znanja da, s jedne strane, je on nasilno odvojio srpsku pokrajinu – Kosovo i Metohiju kroz direktnu agresiju i etničko čišćenje Srba u celini. S druge strane, on je ciničan u neprepoznavanju izražavanja volje građana Krima i Novorusije da se ponovo ujedine sa Rusijom. Zaista, zapad se tvrdoglavo zažmurio na grozotu ratnih zločina počinjenih od strane bandi hunte u Kijevu koje su uništile gradove i varošice artiljerijskom vatrom. Prema Ujedinjenim Nacijama, oni su ubili preko 2.200 civila u Novorusiji. U stvari, broj žrtava je mnogo veći. Ali zapadni “humanisti” i mediji kontrolisani od njih tvrdoglavo pokušavaju da prikriju humanitarnu katastrofu u jednom prosperitetnim oblastima.
Značajno je da je izliv gneva na zapadu nakon pada malezijskog “Boinga” sa stotinama putnika u avionu izbledeo veoma brzo, kada su počele da se probijaju vesti da je avion očigledno oboren od strane ukrajinske vazdušne odbrane. Istraga pada je obustavljena pod izgovorom opasnosti po život stručnjaka. Sve je učinjeno da bi se ostavili netaknuti pravi krivci, koji će se najverovatnije naći u Vašingtonu i Kijevu.
Američkom spoljnom politikom i dalje dominiraju tzv. neo-konzervativci, koji, dok potpuno ignorišu nove realnosti u svetu, traže postizanje globalne dominacije za Sjedinjene Države. Oni nisu zaustavljeni ni teškim neuspesima američke spoljne politike u Iraku i Afganistanu, ni neuspesima politike SAD-a u Siriji.
U međuvremenu, bilo bi pogrešno ne primetiti neke očigledne razlike u zapadnom kampu na “ukrajinskom pitanju”. Evropa, već u stisku stalno-produbljujućoj političkoj i ekonomskoj krizi, zauzima mnogo manje aktivan stav o Ukrajini od Sjedinjenih Država.
Štaviše, zapadni političari i biznismeni koji se protive nametanju sankcija protiv Rusije, znajući da su one mač sa dve oštrice i da bi sankcije, naročito ekonomske, mogle imati veoma negativan uticaj na stanje Evrope, koja već pati od hroničnih bolesti.
Postoje ljudi u Evropi koji takođe razumeju da Amerikanci ne izbegavaju da uvuku svoje evropske partnere i protivnike u još jednu krizu, kao što je to bio slučaj na Balkanu 1990-ih, u cilju slabljenja Evropske Unije i da se očuva zavisnost EU od Amerike. Stoga, realnija politika Evropske Unije u vezi sa Ukrajinom. S druge strane, ne smemo se zavaravati i misliti da će sukob interesa između Sjedinjenih Država i EU dovesti do slabljenja anti-Ruske politike na zapadu. Na kraju krajeva, svetski oligarsi su naterali evropske političare da se usklađuju sa američkim najagresivnijim ambicijama.

KPRF i Ruska politika
Državni udar u Ukrajini i naredne kaznene operacije protiv stanovništva Novorusije ozbiljni su signali za kreatore spoljne politike Rusije, za našu vladu. KPRF je dugo isticala da je prioritet odnosa sa zapadom na račun razvoja odnosa sa bratskim narodima SSSR-a kontradiktoran ruskim dugoročnim interesima. Politika Ruske Federacije u vezi sa Ukrajinom je dugi niz godina je bila isključivo usmerena na to da osigura tranzit prirodnog gasa u Evropu. Komunistička Partija je u više navrata upozoravala vladu na opasnosti od postavljanja Ukrajine na periferiju naših spoljnopolitičkih problema i o imenovanju gospodina Zubarova, koji je prethodno propao na ruskom ministarskom mestu, ambasadorom Rusije tamo.
Razvoji na Krimu i Novorusiji su specifičan primer kako je liberalni kurs katastrofalan za Rusiju. Sa smanjenjem javnog sektora na pukih 10 posto celine u jeku puta totalne privatizacije, našoj zemlja je bilo veoma teško da se suprotstavi izazovima vremena. Njen ekonomski potnecijal, na primer, je jedva dovoljan za integrisanje Krima. Dominacija privatnog kapitala u finansijskom sektoru ostavlja zemlju bez neophodnih sredstava u trenutku kako je potrebno da mobiliše resurse. Ona mora da uzima novac iz privatnih penzionih fondova i potrebno je mnogo truda da se formira oružana pesnica potrebna pod trenutnim okolnostima, jer je vojska smanjena skoro do paralize od strane liberalne gospode. Kada čujete o problemima koji su se pojavili sa prelazima trajekata ka Krimu tokom praznika 2014., tužno je setiti se, na primer, vojnih građevinskih jedinica moćne sovjetske ere koje su skoro u potpunosti otpisane
“kao nepotrebne” od strane vladinih liberala. Ali mi, komunisti, smo godinama ne samo upozoravali o troškovima koje biliberalno lomnjenje svega podrazumevalo, već smo i izneli naš konkretan i multirateralan program hitnih mera kako bi ojačali moć države. Nezainteresovane vlasti pa čak i neprijateljstvo prema našim predlozima uglavnom su predodredili raspon današnjih problema.
Nedavno, rusko federalno rukovodstvo zauzelo je stav koji je mnogo više u skladu sa strateškim nacionalnim interesima. Osnove su postavljene mnogo čvršćim stavom u vezi sa događajima u Siriji, gde Rusija nije dopustila članice NATO-a da intervenišu i sruše prijateljsku vladu Bašara el-Asada. Sledeći korak je bio moskovska odlučna akcja po pitanju reintegracije Krima u Rusiju. Komunistička Partija je podržala sve ove akcije.
Verujemo da je čvrst otpor zapadnim ekonomskim sankcijama važan znak da rusko rukovodstvo nastavlja da prati tok realizma, tok zaštite nacionalnih interesa zemlje. Naravno, znamo da je suzbijano od strane liberala koji kontrolišu ekonomski blok u vladi. Ali opasnosti koje dolaze sa zapada su toliko jake i očigledne da je najviši državni rukovodioci jednostavno moraju da prate tok koji Komunistička Partija snažno sugeriše dugi niz godina. Na primer, vlasti su konačno shvatila koliko je opasna situacija u kojoj 60% ruskog tržišta hrane preuzeto od strane uvoznih proizvoda. I oni su počeli da govore da će prekid uvoza poljoprivrednih proizvoda iz Evropske Unija koristiti domaćim proizvođačima, jer su sami sposobni da nahrane zemlju pod spoljašnjim sankcijama.
Polazimo od činjenice da razvoji u Ukrajini predstavljaju objektivnu opasnost za bezbednost Ruske Federacije. Niko ne može pasinvo da gleda se neo-nacistički režim sa rusofobnom i antisemitskom ideologijom formira sa podrškom zapada blizu naših granica. Čak i u Sjedinjenim Državavama, analitičari koji znaju, na primer, Stiv Keon i Katrina vanden Heuvel, oboje dobro poznati u našoj zemlji, danas upozoravaju pravo sa stranica poznatog američkog časopisa “Nacija” da se stvar isada mogu desiti neverovatno brzo u Ukrajini: ne samo novi “hlandi rat”, koji je već počeo, već pravi rat između NATO snaga predvođenih Sjedinjenim Državama i Rusije.”
Ono što je potrebno je drastična revizija ruske ukrajinske politike. Neophodno je dati mnogo kompleksniji karakter naših odnosa sa bratskim narodom, u cilju jačanja saradnje u oblasti privrede, nauke, kulture i obrazovanja.
Situacija zahteva jaču podršku političkih snaga i nevladinih udruženja zalažući se za istorijsko prijateljstvo između naših naroda. Moramo dati zeleno svetlo svim nastojanjima da podržimo naše sunarodnike u Ukrajini. Komunisti su od samog početka pomagali i nastaviće da pomažu Novorusiji u svojoj borbi. Do danas, mi smo poslali više od 1.200 tona humanitarne pomoći sami. I to je samo početak. Komunistička Partija Ruske Federacije je aktivno uključena u ono što se može nazvati politički i diplomatski rad. Činimo najbolje što možemo da skrenemo pažnju evropskih vlada na pretnje novog svetskog rata. Upozoravao sam na ovu pretnju, posebno, u pismu liderima Francuske, Nemačke i Italije – nacijama najviše pogođenim strahotama fašizma i Drugog Svetskog rata.
KPRF aktivno podržava ideju održanja sastanka šefova država Rusije, Belorusije, Kazahstana i Ukrajine u Minsku. Ovaj korak je veoma značajan uoči 70. godišnjice velike pobede koja je naizgled sahranila fašizam zauvek.
Komunistička Partija Ruske Federacije izražava solidarnost sa svim učesnicima narodnog otpora – Rusima, Ukrajincima i narodima svih nacionalisti koji se hrabro i snažno protive neonacističkim Banderovcima. Mi se solidarišemo sa Komunistima Ukrajine koji su izloženi nasilju ekstremista.
Jedna od najvažnijih karakteristika ukrajinskih građana je njihova nespremnost da trpe lopovske vlasti, njihov stalni unutrašnji fokus na protest, njihova spremnost da zbace postolja lidera koji su izgubili poverenje. Ove karakteristike ukrajinskog naroda omogućile su mnogo lakše lutkarima da organizuju “majdane” i “narandžaste revolucije”, odnosno fiktivne protestne akcije koje žele da postignu druge ciljeve od onih napisanih na parolama i proglašenih na sastancima.
Ali ove osobine Ukrajinaca takođe sugerišu da je sadašnji režim podržan od Kijeva neće biti dugog života i da će se žestoki otpor tome iz područja Donbasa i Luganska proširiti na većinu Ukrajine i dovesti do njegovog pada. Ali postoji opasnost da kao rezultat “parlamentarnih izbora” u oktobru ove godine današnja ukrajinska “elita” bude zamenjena još oštrijim radikalnim tipovima koji propovedaju nacizam i otvorenu rusofobiju. Zatim Banderovski nacionalizam će biti osnovan u Ukrajini kao vladajuća ideologija. I ukrajinsko društvo, vremenom podeljeno u nepomirljive kampove, će upasti u jedan još nasilniji građanski sukob u odnosu na postojeći.
Potpuna promena socio-ekonomskog sistema u Ukrajini i povratak na principe države blagostanja,u kojima je Ukrajina postigla prosperitet u sovjetsko doba, može biti jedina spasonosna alternativa trenutnoj situaciji. Uvereni smo da će zdrave snage ukrajinskog društva preovladati i da će oterati Banderove naslednike nazad u pećinu iz koje su ispuzili.

Prevela redakcija “Srpskog revanšista”

Preuzeto sa: sajt KPRF-a.

ALEKSANDAR ZINOVJEV: 21. VEK BIĆE NAJSTRAVIČNIJI DO SADA

Kako je ruski filozof video budućnost sveta pre 15 godina, suprotstavljajući se liberalnom optimizmu svog sagovornika

Podsećamo se dela intervjua poznatog ruskog disidenta i filozofa Aleksandra Zinovjeva (1922-2006), koji je dao pred svoj povratak iz Nemačke u Rusiju. Razgovor sa novinarom francuskog lista Figaro vođen je 24. jula 1999. godine u Berlinu.

Posle kraha komunizma osnovni predmet vašeg istraživanja postao je zapadni sistem. Zašto?

— Zato što se desilo ono što sam predvideo: pad komunizma doveo je do raspada Rusije.

Proiizlazi da je borba protiv komunizma prikrivala želju za uništenjem Rusije?

— Upravo tako. To govorim zato što sam u svoje vreme bio nevoljni saučesnik te za mene sramotne akcije. Rusku katastrofu su hteli i programirali ovde, na Zapadu. Čitao sam dokumenta, učestvovao u istraživanjima koja su pod vidom ideološke borbe ustvari spremala pogibiju Rusije. To je za mene postalo toliko nesnosno da više nisam mogao biti u taboru onih koji uništavaju moj narod i moju zemlju. Zapad mi nije stran, ali gledam na njega kao na neprijateljsku silu.

Danas mnogi bivši sovjetski disidenti govore o svojoj ranijoj otadžbini kao o zemlji prava i demokratije. I sada, kada je ta tačka mišljenja postala opšteprihvaćena na Zapadu, vi pokušavate da je opovrgnete. Nema li tu protivrečnosti?

— Za vreme Hladnog rata demokratija je bila oružje u borbi protiv komunističkog totalitarizma. Danas mi shvatamo da je epoha Hladnog rata bila trenutak kulminacije u istoriji Zapada. U to vreme Zapad je imao sve: rast blagostanja koji je bio bez presedana, istinsku slobodu, neverovatan socijalni progres, ogromna naučna i tehnološka otkrića. Ali, u isto vreme, Zapad se neprimetno menjao. Stidljiva integracija razvijenih, započeta u to vreme, bila je u suštini preteča internacionalizacije ekonomije i globalizacije vlasti, čiji smo svedoci danas. Integracija može da posluži rastu opšteg blagostanja i da ima pozitivne posledice ako, na primer, ona zadovoljava legitimne težnje bratskih naroda za ujedinjenjem. Ipak, ta integracija o kojoj se govori bila je od početka smišljena kao vertikalna struktura, strogo kontrolisana od nacionalne vlasti. Bez uspešno izvedene ruske kontrarevolucije protiv sovjeta Zapad nije mogao da krene ka globalizaciji.

Znači, uloga Gorbačova nije bila pozitivna?

— Gledam na stvari iz nešto drugačijeg ugla. Uprkos uvreženom mišljenju, sovjetski komunizam nije propao iz unutrašnjih razloga. Njegovo uništenje je najveća pobeda u istoriji Zapada. Tiha pobeda koja, ponavljam, omogućava uspostavljanje planetarne vlasti. Kraj komunizma označio je i kraj demokratije. Današnja epoha je ne samo postkomunistička ona je i postdemokratska. Danas smo svedoci demokratskog totalitarizma ili, ako hoćete, totalitarne demokratije.

Zar vam to ne zvuči malo apsurdno?

— Nimalo. Za demokratiju je potreban pluralizam, a pluralizam predviđa postojanje najmanje dve manje-više ravne sile, koje se između sebe bore i zajedno utiču jedna na drugu. Za vreme Hladnog rata bila je svetska demokratija, globalni pluralizam, unutar kojeg su postojala dva suprotstavljena sistema: kapitalistički i komunistički. Kao i nejasna, ali ipak struktura onih država koje se nisu mogle svrstati u prve dve grupe. Sovjetski totalitarizam je bio prijemčiv za kritike koje su dolazile sa Zapada. Sa svoje strane, Zapad se nalazio pod uticajem SSSR, posebno preko sopstvenih komunističkih partija. Danas živimo u svetu gde vlada jedna jedina sila, jedna ideologija i jedna proglobalistička partija. Sve to uzeto zajedno, počelo je da se formira još u vreme Hladnog rata, kad su se postepeno u najrazličitijim oblicima pojavile superstrukture: komercijalne, bankarske, političke i informacione organizacije. Bez obzira na razne sfere delatnosti, ove snage je objedinjavala njihova transnacionalna suština. Padom komunizma one su počele da upravljaju svetom. Na takav način zapadne zemlje su se našle u nadređenom položaju, ali, zajedno s tim, one se nalaze u podređenom položaju jer postepeno gube svoj suverenitet u korist toga što ja zovem naddruštvom. Planetarno naddruštvo čine komercijalne i nekomercijalne organizacije, čiji uticaj izlazi daleko iz okvira pojedinačnih država. Kao i druge zemlje, zapadne države potčinjene su kontroli ovih nadnacionalnih struktura. I to zato što je suverenitet država takođe bio neotuđivi deo pluralizma, a to znači i demokratije u planetarnom okviru. Sadašnja vladajuća nadvlast guši suverene države. Evropske integracije, koje se otvaraju pred našim očima, takođe vode nestajanju pluralizma unutar tog novog konglomerata u korist nadnacionalne vlasti.

Zar vam se ne čini da su Francuska ili Nemačka i dalje demokratske države?

— Zapadne zemlje su upoznale pravu demokratiju za vreme Hladnog rata. Političke partije su imale istinske ideološke razlike i različite političke programe. Organi štampe su se isto veoma razlikovali jedni od drugih. Sve je to uticalo na život prostih ljudi i vodilo rastu njihovog blagostanja. Sada je tome došao kraj. Demokratski i razvijeni kapitalizam sa socijalno orijentisanim zakonodavstvom i garancijama bezbednosti bio je umnogom obavezan postojanjem straha od komunizma. Nakon pada komunizma u zemljama Istočne Evrope, na Zapadu je počeo masivni napad na socijalna prava građana. Danas socijalisti koji se nalaze u vlasti u većini zemalja Istočne Evrope vode politiku demontaže sistema socijalne zaštite, politiku uništavanja svega što je socijalističko, a što je postojalo i u zemljama kapitalizma. Na Zapadu nema više političke snage sposobne da zaštiti obične građane. Postojanje političkih partija je čista formalnost. Svakim danom među njima će biti sve manje i manje razlika. Rat na Balkanu je bio svakakav samo ne demokratski. Ipak, njega su vodili socijalisti, koji su nekad bili protivnici takvih vrsta avantura. Ekologisti, koji se takođe nalaze u vlasti u nekim zemljama, takođe su pozdravili ekološku katastrofu izazvanu bombardovanjem NATO. Oni su se čak usudili da tvrde da bombe koje sadrže osiromašeni uranijum ne pretstavljaju opasnost za životnu sredinu iako pri njihovom aktivirnju vojnici oblače specilne zaštitne kombinezone. Tako demokratija postepeno nestaje iz društvene organizacije zapadnih zemalja. Svuda se širi totalitarizam jer nadnacionalna struktura nameće državama svoje sopstvene zakone. Taj nedemokratski dodatak odaje naređenja, uvodi sankcije, organizuje embargo, baca bombe, mori glađu. Čak mu se i Klinton potčinjava. Finansijski totalitarizam potčinio je sebi političku vlast. Hladnom finansijskom totalitarizmu tuđe su emocije i sažaljenje. U poređenju sa finansijskom diktaturom, politička diktatura se u potpunosti može smatrati ljudskom. Unutar najsurovijih diktatura bio je moguć nekakav otpor. Protiv banaka je nemoguće ustati.

A šta je sa revolucijom?

— Demokratski totalitarizam i finansijska diktatura isključuju mogućnost društvene revolucije.

Zašto?

— Zato što oni ujedinjuju grubu svemoćnu vojnu silu sa finansijskim gušenjem u planetarnom okviru. Svi revolucionarni prevrati su dobijali nekad podršku spolja. Sad je to nemoguće pošto više nema i neće biti suverenih država. Štaviše, na najnižoj društvenoj lestvici klasa radnika je zamenjena klasom nezaposlenih. A šta žele nezaposleni? Posao. Zato su oni u lošijoj poziciji od klase radnika iz prošlosti.

Svi totalitarni sistemi su imali svoju ideologiju. Kakva je ideologija ovog novog društva koje vi nazivate postdemokratskim?

— Najuticajniji zapadni teoretičari i političari smatraju da smo ušli u postideološku epohu. To je zato što pod slovom „ideologija“ oni podrazumevaju komunizam, fašizam, nacizam itd. Ustvari, ideologija, nadideologija zapadnog sveta koja se razvijala tokom poslednjih pedeset godina, mnogo je jača od komunizma ili nacional-socijalizma. Zapadnom građaninu mnogo više ispiraju mozak nego što su običnom sovjetskom čoveku posredstvom komunističke propagande. U oblasti ideologije glavne su ne ideje, već mehanizmi njihovog širenja. Moć zapadnih medija npr. nesrazmerno je veća od najjačeg sredstva propagande Vatikana u vreme njegove najveće moći.

I to nije samo film, literatura, filozofija – sve poluge vlasti uticaja i sredstava širenja kulture u najširem smislu reči rade u tom smeru. Na najmanji znak, sve što radi u toj sferi tako jednodušno reaguje da nevoljno dolazi misao o naređenjima koji dolaze iz jedinstvenog izvora vlasti. Dovoljno je bilo doneti odluku da se žigišu general Mladić ili predsednik Milošević ili neko drugi, pa da protiv njih krene čitava planetarna propagandna mašina. Na kraju, umesto da se osuđuju političari i generali NATO za njihovo kršenje svih postojećih zakona, najveći broj zapadnih građana je ubeđen da je rat protiv Srbije bio potreban i pravičan. Zapadna ideologija kombinuje i meša ideje u zavisnosti od svojih potreba. Jedna od takvih ideja – zapadne vrednosti i način života su najbolji na svetu iako za većinu ljudi na planeti te vrednosti imaju pogubne posledice. Probajte da ubedite Amerikanca da će te vrednosti biti pogubne za Rusiju. Nećete uspeti. Oni će i dalje buditi tezu o univerzalnosti zapadnih vrednosti, prateći na takav način jedan od kamena temeljaca principa ideološkog dogmatizma. Zapadni teoretičari, političari i mediji apsolutno su uvereni da je njihov sistem najbolji. Upravo zato oni ga bez svake sumnje i sa mirnom savešću nameću čitavom svetu. Zapadni čovek, nosilac tih najboljih vrednosti, na takav način postaje novi nadčovek. Na termin je stavljen tabu, ali se sve svodi upravo na to. Naravno, ova pojava trebalo bi naučno da se proučava. Ipak, mogu primetiti, u nekim oblastima sociologije i istorije postalo je krajnje teško sprovoditi naučna istraživanja. Naučnik koji odjednom pokazuje želju da izučava mehanizme demokratskog totalitarizma suočava se sa velikim teškoćama. Od njega prave izgnanika. Sa druge strane, te čija istraživanja služe vladajućoj ideologiji zatrpavaju grantovima, a izdavačke kuće i mediji bore se za pravo saradnje sa tim autorima. To sam osetio na sopstvenoj koži kad sam predavao i radio kao istraživač na stranim univerzitetima.

Zar u toj nadideologiji, koju ne volite, nema tolerantnosti i uvažavanja bliskih?

— Kad slušate predstavnike zapadne elite, sve vam se čini tako čistim, velikodušnim, punim poštovanja prema ljudima. Radeći to, oni primenjuju klasično pravilo propagande: prikrivaju stvarnost slatkim rečima. Ipak, dovoljno je samo uključiti televizor, otići u bioskop, otvoriti bestseler ili poslušati popularnu muziku kako bi se uverilo u suprotno: širenje kulta surovosti, seksa i novca je bez presedana. Blagorodne reči treba da sakriju ta tri stuba (postoje i drugi) totalitarne demokratije.

A šta je sa ljudskim pravima? Zar ih na Zapadu ne poštuju najviše?

— Danas se ideja ljudskih prava sve više nalazi pod pritiskom. Čak i broj ideoloških teza, po kojima se ova prava dobijaju rođenjem i ne mogu biti oduzeta, danas ne mogu izdržati preliminarnu ozbiljnu analizu. Ja sam spreman da zapadnu ideologiju podvrgnem istoj takvoj naučnoj analizi kakvu sam primenio na komunizam. Ali to je dug razgovor i nije za današnji intervju.

Da li zapadna ideologija ima ključnu ideju?

— Ideja globalizacije. Drugim rečima, vladavina svetom. A, pošto je takva ideja doboljno neprijatna, ona se prekriva opštim frazama o ujedinjenju planete, o transformaciji sveta u jednu integracionu celinu. U stvarnosti, Zapad je sad pristupio strukturnim promenama u planetarnom okviru. Sa jedne strane, zapadno društvo vlada nad čitavim svetom, a, sa druge strane, ono samo se transformiše po vertikali, sa nadnacionalnom vlašću na samom vrhu piramide.

Svetska vlada?

— Ako hoćete, da.

Da li verujete u to? Zar to ne znači biti žrtva glupe fantazije o svetskoj zaveri?

— Kakva zavera? Nema nikakve zavere. Svetskom vladom upravljaju rukovodioci svima dobro poznatih nadnacionalnih komercijalnih, finansijskih i političkih struktura. Prema mojim procenama, to naddruštvo koje danas upravlja svetom već broji oko pedeset miliona ljudi. Njegov centar su SAD. Zemlje Zapadne Evrope i neki bivši azijski „zmajevi“ čine njegov biznis. Ostale zemlje se nalaze pod vlašću stroge finansijsko-ekonomske hijerarhije. To je realnost. Što se tiče propagande, ona smatra poželjnim stvaranje svetske vlade pod kontrolom svetskog parlamenta, pošto je svet veliko bratstvo. Sve su to priče namenjene publici.

I Evropski parlament, takođe?

— Ne, pošto Evropski parlament postoji. Ali treba biti naivan pa verovati da je Evropska unija bila rezultat dobre volje vlada čije zemlje ulaze u njen sastav. Evropska unija – to je oružje za uništenje nacionalnih suvereniteta. Ona je deo projekta koji su stvorile nadnacionalne organizacije.

Evropska saradnja promenila je ime posle raspada Sovjetskog Saveza i počela da se zove Evropska unija. Po ugledu na boljševike, rukovodioci Evropske unije nazivaju se komesarima. Kao i boljševici, oni se nalaze na čelu komisija. Poslednji predsednik je bio „izabran“, kao jedinstveni kandidat…

Ne treba zaboravljati da se proces socijalne organizacije potčinjava određenim zakonima. Organizovati milion ljudi – to je jedno, organizovati deset miliona – to je drugo, dok je organizovati sto miliona ljudi – najteži zadatak. Organizovati petsto miliona ljudi je zadatak kolosalnih okvira. Treba stvoriti nove administrativne organe, obučavati ljude koji će njima upravljati i obezbediti im kontinuiran rad. To je primarni zadatak. Ustvari, Sovjetski Savez je bio klasični primer mnogonacionalnog konglomerata na čijem čelu se nalazila nadnacionalna upravljačka struktura. Evropska unija želi da dobije bolje rezultate od Sovjetskog Saveza. To je u potpunosti opravdano. Još pre dvadeset godina bio sam iznenađen time što su tzv. defekti sovjetskog sistema bili još razvijeniji na Zapadu.

Koji na primer?

— Planiranje. U zapadnim ekonomijama se beskonačno više planira nego što se nekad planiralo u ekonomiji SSSR. Zatim birokratija. U Sovjetskom Savezu je od 10-12 odsto aktivnog stanovništva radilo u sferi državne administracije i upravljanja. U SAD takvih radnika je 16-20 odsto. Ipak, SSSR su kritikovali upravo zbog njegove planske ekonomije i rotacije birokratskog aparata. U Centralnom komitetu KPSS radilo je 2.000 ljudi. Brojnost aparata Komunističke partije dolazila je do 150.000 radnika. Danas na Zapadu možete naći desetine, čak stotine preduzeća iz industrijskog i bankarskog sektora koja zapošljavaju mnogo više ljudi. Birokratski aparat sovjetske Komunističke partije bio je zanemarljivo mali u poređenju sa personalom krupnih zapadnih transnacionalnih korporacija. Treba priznati: u SSSR se loše upravljalo upravo zbog nedostatka administrativnog personala. Trebalo je imati dva-tri puta više administrativnih radnika. Evropska unija odlično shvata ove probleme i zato ih uzima na znanje. Integracija je nemoguća bez postojanja impresivnog administrativnog aparata.

To što vi govorite ne poklapa se sa idejama liberalizma, kojeg propagiraju evropski rukovodioci. Ne mislite li da je njihov liberalizam samo dekoracija?

— Administracija ima tendenciju velikog uvećanja, što je opasno za nju. Ona to zna. Kao i bilo koji organizam, ona nalazi sopstvene protivotrove za nastavak normalnog funkcionisanja. Privatna inicijativa – jedan je od njih. Drugi protivotrov je društvena i individualna moralnost. Primenjujući ih, vlast se bori sa tendencijama koji vode ka samouništenju. Zato je ona izmislila liberalizam kako bi izgradila protivtežu svojoj sopstvenoj rotaciji. Ipak, biti danas liberalom – apsurdno je. Nema više liberalnog društva. Liberalna doktrina nikako ne odgovara realnosti epohe koncentracije kapitala bez presedana u istoriji čovečanstva.

Kretanje kolosalnih finansijskih sredstava nikako ne odgovara interesima pojedinačnih država i naroda, kojeg čine individualci. Liberalizam podrazumeva ličnu inicijativu i preuzimanje finansijskih rizika na sebe. Danas za svaki posao treba novac, kojeg pružaju banke. Te banke, čiji broj se postepeno smanjuje, vode politiku koja je, po svojoj prirodi, diktatorska i dirigentska. Vlasnici preduzeća su im predati na milost jer se sve potčinjava kreditu, znači nalaze se pod kontrolom finansijskih organizacija. Važnost individualaca – osnova liberalizma – smanjuje se iz dana u dan. Danas nema značaja ko upravlja ovim ili onim preduzećem, ovom ili onom zemljom: Buš ili Klinton, Kol ili Šreder, Širak ili Žospen, koja je razlika?

Totalitarni režimi XX veka su bili veoma surovi, što se ne može reći za zapadnu demokratiju.

— Glavno je – ne metodi, ali da dobijeni rezultati. Da navedem primer? Tokom borbe sa nacističkom Nemačkom, SSSR je izgubio 20 miliona ljudi i pretrpeo kolosalnu materijalnu štetu. Tokom Hladnog rata, rata bez bombi i pušaka, gubici u svim aspektima su bili mnogo veći. Za poslednjih deset godina životni vek Rusa se smanjio za deset godina. Smrtnost katastrofalno prevazilazi rađanje. Dva miliona dece ne spava kod kuće. Pet miliona dece školskog uzrasta ne ide u školu. Registrovano je 12 miliona narkomana. Alkoholizam je postao univerzalan. Čak 70 odsto omladine nije sposobno za vojnu službu usled različitih fizičkih nedostataka. Eto direktnih posledica Hladnog rata, posle kog je došao prelazak na zapadni način života. Ako se tako nastavi, stanovništvo države će se u početku brzo smanjiti sa 150 na 100 miliona, a onda i na 50 miliona. Demokratski totalitarizam će prevazići ranije totalitarne režime.

Po nasilju?

— Narkotici, loša ishrana i sida imaju veću efikasnost od vojnog nasilja. Posle kolosalnog uništavanja u Hladnom ratu, Zapad je izmislio „mirovni rat“. Iračka i jugoslovenska kampanja su dva primera kolektivnog kažnjavanja i uzvratnih akcija isključivo velikih razmera, kojima propagandna mašina daje smisao „blagorodnog dela“ ili „humanitarnog rata“. Usmeravanje nasilja protiv samih žrtava – to je druga tehnologija. Primer njene upotrebe je ruska kontrarevolucija iz 1985. godine. Međutim, raspirujući rat u Jugoslaviji, zemlje Zapadne Evrope povele su rat protiv same sebe.

Po vašem mišljenju, rat protiv Srbije je bio rat i protiv Evrope?

— Upravo tako. Unutar Evrope postoje snage koje su sposobne da je nateraju da radi protiv sebe same. Srbiju su izabrali jer se suprotstavljala sve većem pritisku globalizacije. Rusija može biti sledeća na spisku. Posle Kina…

Bez obzira na njen nuklearni potencijal?

— Nuklearni arsenal Rusije je ogroman, ali je zastareo. Osim toga, Rusi su moralno razoružani i gotovi na kapitulaciju. Čini mi se da će 21. vek po stravičnosti prevazići sve što je čovečanstvo videlo do sada. Razmislite samo o nadolazećem globalnom ratu sa kineskim komunizmom. Za pobedu nad tako gusto naseljenom zemljom potrebno je uništiti 10-20 miliona ljudi, a negde i 500 miliona. Danas je to potpuno moguće, imajući u vidu nivo razvoja dostignuća propagandne mašinerije. Naravno, u ime slobode i ljudskih prava. Jedino ako neka PR-organizacija ne izmisli novi, ništa manje plemeniti razlog.

Vama se ne čini da ljudi mogu imati sopstveno mišljenje, da mogu glasati i na takav način se samostalno izražavati?

— Prvo, ljudi već sada malo glasaju, a kasnije će još manje. Što se tiče javnog mnjenja, na Zapadu ga formiraju sredstva masovnih informacija. Dovoljno je podsetiti se opšteg odobravanja rata na Kosovu. Setite se Španskog rata. Dobrovoljci su dolazili iz svih krajeva sveta kako bi ratovali na jednoj ili drugoj strani. Setite se Vijetnamskog rata. Sada su ljudi toliko hladni da reaguju isključivo tako kako očekuju vlasnici propagande.

SSSR i Jugoslavija su bile najviše multietničke države na svetu, i, bez obzira na to, bile su uništene. Vidite li vezu u rušenju multietničkih zemalja, sa jedne strane, i propagande multietničnosti, sa druge?

— Sovjetski totalitarizam je stvorio istinsko mnogonacionalno i multietničko društvo. Upravo su zapadne demokrate uložile nadčovečanske propagandne napore za raspirivanje raznih vidova nacionalizma jer je za njih raskol SSSR bio najbolji način za njegovo uništenje. Takav mehanizam je proradio i u Jugoslaviji. Nemačka se uvek zalagala za likvidaciju Jugoslavije. Budući ujedinjena, Jugoslavija se mogla suprotstaviti. Suština zapadnog sistema se ogleda u podeli kako bi se lakše mogli uspostavljati svoji zakoni u svim zemljama odjednom, gde bi one same istupale u svojstvu vrhovnog sudije. Nema nikakvih razloga da se ne veruje da slična tehnologija neće biti primenjena i u podeli Kine u budućnosti.

Indija i Kina su bile protiv bombardovanja Jugoslavije. Da li one u nekom slučaju mogu formirati stub otpora? Ipak su to dve milijarde ljudi – to je nešto.

— Sredstva ovih zemalja se ne mogu nikako porediti sa vojnom moći i tehnologijama Zapada.

Na vas je veći utisak izazvala efikasnost američkog vojnog arsenala u Jugoslaviji?

— Nije samo u tome stvar. Da je bila doneta odgovarajuća odluka, Srbija bi prestala da postoji u narednih nekoliko časova. Po svemu, rukovodioci novog svetskog poretka izabrali su strategiju permanentnog nasilja. Jedan za drugim će sada izbijati lokalni konflikti kako bi ih mašinerija „mirovnog rata“, koju smo već videli na delu, gušila. U suštini, to može biti tehnologija upravljanja čitavom planetom. Zapad kontroliše veći deo prirodnih resursa Zemlje. Njegovi intelektualni resursi milion puta prevazilaze resurse ostatka sveta. Ta ogromna superiornost uslovljena je hegemonijom Zapada u oblasti tehnologija, umetnosti, sredstava masovnih informacija, informatike, nauke, a sada sledi i prevladavanje u svim ostalim sferama. Bilo bi suviše prosto samo zavladati svetom. Oni trebaju da upravljaju njime. Upravo ovaj fundamentalni problem pokušavaju sada da reše Amerikanci. Setite se, u vreme Hrista na Zemlji je bilo samo 100 miliona ljudi. Danas samo Nigerija ima toliko.

Milijarda zapadoida i njima asimilovanih ljudi upravljaće celim svetom. Međutim, tim milijardama, sa svoje strane, takođe treba upravljati. Za upravljanje zapadnim svetom potrebno je najverovarnije 200 miliona ljudi. Njih treba birati i obučavati. Eto zašto je Kina osuđena na poraz u borbi protiv hegemonije Zapada. Toj zemlji nedostaje uprava, kao i ekonomski i intelektualni resursi u cilju sprovođenja efektivnog upravljačkog aparata koji se sastoji od 300 miliona ljudi. Samo je Zapad sposoban da reši probleme svetske uprave. On je već pristupio tome. Stotine hiljada zapadoida koji se nalaze u bivšim komunističkim zemljama, na primer u Rusiji, kao po pravilu, zauzimaju tamo rukovodeće položaje. Totalitarna demokratija će još biti i kolonijalna demokratija.

Prema Marksu, kolonizacija, osim nasilja i surovosti, nosila je sa sobom civilizacijska blaga. Možda se istorija čovečanstva ponovi na novom okretu?

— Zaista, zašto da ne? Ali, avaj, ne za sve. Kakav doprinos su dali civilizaciji američki indijanci? Praktično nikakav jer su bili podavljeni, uništeni, zbrisani sa lica zemlje. A sada pogledajte doprinos Rusa. I, uopšte, napraviću važnu primedbu: Zapad se nije plašio toliko vojne snage SSSR, koliko njegovog intelektualnog, umetničkog i sportskog potencijala. Zapad je video koliki poligon života je bio SSSR. Upravo to je trebalo uništiti kod neprijatelja. Upravo to je i bilo urađeno. Danas ruska nauka zavisi od američkog finansiranja. Ona se nalazi u jadnom stanju jer SAD nisu zainteresovane za finansiranje konkurencije. Amerikanci više vole da ruskim naučnicima daju posao kod sebe, u SAD. Sovjetski film je takođe bio uništen i zamenjen američkim. Sa književnošću se isto to dogodilo. Svetska vladavina se pre svega vidi kroz intelektualni ili, ako hoćete, kulturni diktat. Eto zašto poslednjih decenija Amerikanci sa tako velikom željom rade na obaranju kulturnog i intelektuanog nivoa u čitavom svetu sem sopstvenog, što će im omogućiti da oni sprovode taj diktat.

Neće li se ta vladavina na kraju okrenuti na dobrobit za čitavo čovečanstvo?

— Oni koji budu živeli kroz deset generacija, zaista mogu reći da se sve desilo u ime čovečanstva, tj. radi njihovog blagostanja. Ali šta će biti sa Rusom i Francuzom koji danas žive? Može li se on radovati tome što njegov narod čeka sudbina američkih Indijaca? Termin „čovečanstvo“ je apstrakcija. U realnosti postoje Rusi, Francuzi, Srbi itd. Međutim, ako se sadašnja tendencija nastavi, narodi koji su osnovali savremenu civilizaciju (mislim na latinske narode) postepeno će nestati. Zapadna Evropa je već puna stranaca. O tome još nismo govorili, ali ta pojava nije slučajna i nije posledica nekih nekontrolisanih ljudskih tokova. Cilj je stvoriti u Evropi stanje slično stanju u SAD. Izgleda mi, Francuzi će se malo obradovati saznavši da će čovečanstvo bili srećno, ali bez Francuza. Na kraju krajeva, ostaviti na Zemlji ograničeni broj ljudi koji bi živeli kao u raju mogao bi biti racionalan projekat. Ljudi koji bi ostali sigurno bi smatrali da je njihova sreća rezultat istorijskog razvoja. Ne. Značaj ima samo onaj život koji mi i nama bliski živimo danas.

Izvor: standard.rs