Mihail Bakunjin – “Poziv Slovenima”

„Poziv Slovenima“ predstavlja izraz Bakunjinovih stavova nastalih usled iznenađenja i razočarenja zbog neuspeha revolucije iz 1848. godine. Kao prvo, on veruje da je buržoazija samu sebe razotkrila kao izričito protivrevolucionarnu silu, te da buduće nade za revoluciju počivaju na radništvu. Kao drugo, veruje da je osnovni uslov za revoluciju pad Austrijskog carstva i osnivanje federacije slobodnih slovenskih republika na prostoru srednje i istočne Evrope. Kao treće, veruje da će se seljaštvo, a pogotovo rusko seljaštvo, ispostaviti ključnom sila u izvođenju konačne i uspešne revolucije. Pominjući Bakunjinov poziv za raspuštanje Habzburške monarhije i Ruskog carstva, E.H. Kar dodaje: „Zbog toga, ako ni zbog čega drugog, Poziv Slovenima predstavlja prekretnicu u evropskoj istoriji. Bila je to prva prilika kada je, ravno sedamdeset godina pre novembra 1918, upućen javni poziv na uništenje Austrijskog carstva i izgradnju novih slovenskih država na njegovim ruševinama“.

Uhapšen i zatočen u Austriji zbog učešća u propaloj revoluciji iz marta 1848, Bakunjin najzad biva isporučen ruskim vlastima. U Petropavlovskoj tvrđavi, u kojoj je svojevremeno, između ostalih, tamnovao i Dostojevski, Bakunjina su, kao ruskog plemića, pozvali da napiše priznanje caru Nikolaju I, ne kao zločinac svom sudiji, već kao sin svom duhovnom ocu. Ovde uvršteni pasusi već nagoveštavaju Bakunjinovo potonje zagovaranje anarhističke strategije.

Ovaj rad najavljuje mnoge od njegovih kasnijih anarhističkih ideja o neophodnosti revolucije, o seljaštvu kao revolucionarnoj snazi, o rušenju buržoaskog društvenog poretka, o antiparlamentarizmu i federalizmu. Kako god, ono što je napisao u svom „priznanju“ caru, pogotovo planovi za diktaturu, mogu se delom pripisati blankističkim idejama pod čijim je uticajem još uvek bio, a delom i njegovom pokušaju da pronađe formulacije koje bi mogle biti razumljive, a možda čak i prijemčive caru. Kako Venturi piše: „Kada je privremena privrženost… blankističkoj vrsti diktature prestala… [Bakunjin] postaje anarhista“.

Braćo! Kucnuo je čas odluke. Na vama je da se otvoreno izjasnite kamo ćete: jeste li za razrušeni stari svet, koji biste ipak da poduprete još na neko vreme, ili ste za novi svet, onaj što sviće i što pripada pokoljenjima i vekovima što će doći. Na vama je i da odlučite da li budućnost treba da bude u vašim rukama ili ponovo želite da utonete u grob nemoći, u tminu pustih snova, u pakao ropstva. Od vašeg izbora zavisi sudbina ostalih naroda koji vape za oslobođenjem. Vaša će ih odluka podstaći da ka svom cilju grabe hitrim korakom i bez zadrški, ili će se ovaj cilj – koji nikad ne može iščileti – ponovo izgubiti u beskonačnoj daljini.

Ceo je svet nestrpljivo i bez daha upro oči u vas. Vaša će odluka odrediti ostvarenje njegovih nada i sudbina – koje će ili nastupiti vrlo brzo, ili odlepršati u daleku i neizvesnu budućnost. Biće to na vašu korist ili štetu, a ljudi će vas imati ili hvaliti ili proklinjati; odlučite se!

Svet se deli na dva tabora: revolucija na jednoj, protivrevolucija na drugoj strani. Izbor pred vama je jasan. Svako mora da izabere svoj tabor, i vi i mi. Nema središnjeg puta. Oni koji pokazuju na njega ili su prevareni ili prevaranti.

Prevareni su ako veruju u laž da možemo mirno i sigurno jedriti ka svom cilju ukoliko malo popustimo obema zaraćenim stranama, ne bismo li ih nekako umirili i tako sprečili izbijanje sukoba koji jeste neizbežan koliko i nužan.

Prevaranti su ako pokušavaju da vas ubede da, u skladu sa diplomatskom taktikom, neko vreme valja ostati neopredeljen, da biste se docnije priklonili jačoj strani, postaravši se da budete na ličnom dobitku uz pomoć onih kojima ste sami pomogli.

Braćo, ne nasedajte na diplomatske podvale. Upravo je diplomatija upropastila Poljsku. I vama se sprema isto. Šta vam poručuje diplomatska prevara? Da vam može pomoći da savladate svoje protivnike. Ali, zar ne vidite da ste, umesto da se vi služite njome, sami postali obično oružje u rukama diplomata, sredstvo koje koriste da poraze sopstvene neprijatelje? Jednom kada ih se ratosiljaju, okomiće se na vas, sada same i slabe, pa će vam glave turiti u jaram. Zar je ne vidite, tu sramnu taktiku, tu prevaru u službi protivrevolucije? Zar ne znate staro geslo svih tlačitelja: Zavadi pa vladaj?

Šta se uopšte i moglo očekivati od diplomatije? Može li ona poreći svoje poreklo, koje nije ništa drugo do stara despotija? Može li ona imati ma koje druge interese za borbu do onih koje duguje svom poreklu? Može li ona raditi na stvaranju novog sveta, koji će joj značiti prokletstvo i smrt? Nikada. Pogledajte slobodno to lice iskrivljeno od zla, dvoličnosti i izdaje, pa će vas obuzeti najdublji osećaj gađenja.

Odbacićete je, jer istina se nikada ne rađa iz laži. Evnusi nikada nisu postigli ništa zbilja veliko; sloboda se jedino slobodom da osvojiti.

Imali ste jak razlog da proklinjete tu staru nemačku politiku, koja zaslužuje vašu opravdanu mržnju, jer jedino što vam je ona ikad želela jeste propast. Vekovima vas je ona držala u lancima i, još i pre Frankfurta, ironično odgovarala na vaša opravdana nadanja i pozive… a u Beču se radovala raspuštanju Praškog kongresa. No, ne dajte da vas nasamare, dobro slušajte. Ta stara politika koju osuđujemo, koju proklinjemo kao i vi, protiv koje se zaklinjemo na strašnu osvetu, ta politika nikada neće postati deo budućeg nemačkog življa. To nije nemačka revolucija, niti deo nemačke demokratije. U pitanju je obična politika starog državnog uređenja, politika kneževskog prava, aristokrata i svakojakih povlašćenih ljudi. U pitanju je politika kamarila i generala kojima one upravljaju kao da su ratne mašine. Politika je to na čijem krahu radimo – svi mi što nas pokreće duh mladosti i budućnosti, svi oni koji će rado prihvatiti ruku demokrata svih zemalja, ne bismo li se zajedno, tesno udruženi, borili za opšte dobro, za budućnost sveg življa.

Svi reakcionari rade složno na svom rđavom cilju; ne bi li i mi trebalo da činimo isto za našu pravednu stvar? Kada se uroti reakcija iz cele Evrope, kada dela bez ograničenja, kroz organizaciju koja je pripremljena polako i s pažnjom, šireći se celom zemljom, revolucija bi sebi trebala stvoriti silu koja će biti u stanju da se toj reakciji odupre.

Sveta je dužnost svih nas, vojnika revolucije, demokrata svih zemalja, da združimo snage, da se nagodimo i organizujemo.

Na prvi znak života revolucije, kao što znate, došlo je do dugog izliva mržnje prema staroj politici ugnjetača, dugog krika saosećanja i ljubavi prema svim potlačenim narodima.

Narodi koje su toliko dugo vodili lasom diplomatije napokon su postali svesni svog sramnog položaja. Shvatili su da blagostanja naroda ne može biti sve dok, ma gde u Evropi, postoji makar jedan narod upregnut u jaram; da sloboda naroda, da bi bila osvojena igde, mora biti osvojena svugde. I, po prvi put, narodi su u jedan glas zatražili istinsku i potpunu slobodu, slobodu bez zadrški, izuzetaka i ograničenja.

Dole sa tlačiteljima! zaorilo se sa svih strana. Živeli potlačeni, Poljaci, Italijani, svi! Tačku na osvajačke ratove, ništa do poslednjeg, najvećeg rata, rata revolucije za oslobođenje svih naroda! Dole sa uskim granicama što ih silom nameće kongres tiranina, prema takozvanim istorijskim, geografskim, trgovačkim i strateškim potrebama! Ne bi trebalo biti drugih granica do onih koje istovremeno odgovaraju i prirodi i pravu, u demokratskom duhu – granica koje će sami narodi slobodne volje odrediti, prema svojim nacionalnim naklonostima. Takav je pošao poklič u sve narode.

Braćo! Čuste li onda taj uzvišeni krik? Baš onde, u Beču, sećate li se? Čuli ste ga i razumeli onomad kada ste, još uvek se boreći sa drugima za opšti spas, sred nemačkih barikada podigli onu veliku slovensku barikadu nad kojom se vijorio vaš nacionalni barjak, sa porukom: Našoj budućoj Slobodi!

Kako je veličanstven, kako divan bio taj pokret što je zahvatio celu Evropu i naterao je na drhtaj! Pokrenuti revolucionarnim duhom, Italijani, Poljaci, Sloveni, Nemci, Mađari, Vlasi iz Austrije i Vlasi iz Turske – svi oni što su se patili pod jarmom tuđinskih sila – ustali su, obuzeti radošću i nadom. Najsmeliji snovi bili su na pragu da budu ostvareni. Narodi su videli kako se veliki kamen koji im je vekovima stajao nad nezavisnošću napokon otkotrljava u daljinu, kao odgurnut nevidljivom rukom. Začarani pečat bio je razbijen, a zmaj što je čuvao setnu tromost tolikih živih mrtvaca ležao je smrtno ranjen, grčeći se u svojim mukama. Stara politika kraljeva iščilila je; rađala se nova politika, politika naroda.

Revolucija je, u svojoj svemoći, zahtevala rušenje despotskih država; rušenje Pruskog carstva, koje je ostavilo jedan deo Poljske; rušenje Austrijskog carstva, te zveri sastavljene od različitih naroda koji su svi zajedno okovani prevarom i zločinom; rušenje Osmanskog carstva, u kojem je sedamsto hiljada Osmanlija zbilo i gazilo dvanaest miliona Slovena, Vlaha i Grka; i najzad, rušenje poslednjeg despotskog utočišta, poslednje lopovsko utvrđenje makijavelizma i diplomatije, Rusko carstvo, ne bi li tri velika naroda koja su toliko dugo bili zatočena u njenim granicama, Velikorusi, Malorusi i Poljaci, napokon oslobođeni i prepušteni sami sebi, mogli da pruže svoje slobodne ruke ostaloj slovenskoj braći.

Dakle, rušenje, prevrat i novo ustrojstvo za celu severnu i istočnu Evropu, slobodna Italija i kao krajnji rezultat – Opšta federacija evropskih republika.

Zatim smo se našli u Pragu, kao braća koja su se, nakon duge zadrške, okupila da kažu kako im se putevi nikada više neće razići. Pod jakim uticajem zajedničkih istorijskih i krvnih veza, zakleli smo se da nikad više ne dopustimo da nas sudbine podele. Proklinjući despotsku politiku čije smo žrtve bili toliko dugo, sami smo utvrdili svoje pravo na potpunu nezavisnost. Obećali smo sebi da će ova nezavisnost pripadati svim slovenskim narodima. Priznali smo samostalnost Čeha i Hrvata. Odbacili smo besmislene tvrdnje [parlamenta] Frankfurta, koji je sada postao predmet sprdnje Evrope, a koji je želeo da nas sve načini Nemcima, i bratski smo pružili ruke nemačkom narodu, demokratskoj Nemačkoj. U ime Slovena iz Mađarske, ponudili smo bratski savez Mađarima, tim ljutim neprijateljima naše rase, koji su sa ukupno nekih četiri miliona stanovnika želeli da porobe osam miliona Slovena. U svom dogovoru za oslobođenje, nismo zaboravili ni na onu našu braću što jecaju pod turskom vlašću. Svečano smo osudili zločinačku politiku koja je u tri navrata delila Poljsku, a sada bi da opet podera to žalosno parče što je od nje ostalo. Izrazili smo jaku želju da brzo vidimo vaskrsnuće tog plemenitog i svetomučeničkog naroda kao znak spasenja svih nas. Najzad, uputili smo snažan poziv velikom ruskom narodu kojem je, jedinom od Slovena, pošlo za rukom da sačuva svoje nacionalno biće. Preklinjali smo Ruse da ozbiljno porazmisle o onome što jako dobro znaju – da im narodnost i veličina ništa ne vrede sve dok sami ne budu slobodni, sve dok dopuštaju da njihova snaga bude šiba za nesretnu Poljsku i stalna opasnost za evropsku civilizaciju.

To je ono što smo uradili i što smo, zajedno sa demokratama svih zemalja, tražili: Slobodu, Jednakost, Bratstvo naroda u okviru kojeg se slovenski živalj, ovako slobodan i u bratskim odnosima sa svima, ali ujedinjen u jedan bliži savez između sebe, uskoro može preobraziti u ogromnu demokratsku državu.

Dva su značajna pitanja sama od sebe izbila u prvi plan sa prvim danima proleća! Društveno pitanje s jedne, i pitanje nezavisnosti svih naroda, narodnog oslobođenja s druge strane, označavajući oslobođenje iznutra i spolja. Nije to bilo tek par pojedinaca, niti neka partija. Bio je to zadivljujuć nagon masa, koje su ova dva pitanja izdigle iznad svih ostalih i zahtevale njihovo neodložno rešavanje. Svi su shvatili da je demokratija čista laž u trenutku kada je velika većina stanovništva srozana na život u nemaštini i kada je, lišena obrazovanja, slobodnog vremena i hleba, osuđena da bude potpirač moćnika i bogataša. Društvena revolucija, dakle, javlja se kao prirodna posledica političke revolucije. Jednako, postalo je jasno da sve dok postoji makar jedan progonjen narod u Evropi, odlučna i potpuna pobeda demokratije neće nigde biti moguća. Ugnjetavanje jednog jeste ugnjetavanje svih, ne možemo da kršimo slobodu jednog čoveka a da ne kršimo slobodu svih nas. Društveno pitanje, izuzetno složeno pitanje, puno opasnosti i bremenito od oluja u najavi, ne može biti rešeno nekom ranije pripremljenom teorijom, niti bilo kakvim izolovanim sistemom. Njegovo rešenje traži dobru volju i jednodušnu saradnju. Ono traži da svi verujemo u pravo na jednaku slobodu svih. Valja nam promeniti današnje materijalne i moralne uslove života ako bismo da izvrnemo tumbe ovaj urušeni društveni svet koji je onemoćao, postalo sterilan i nesposoban da sadrži ili izdrži toliko veliku količinu slobode. Moramo najpre pročistiti svoju atmosferu i u potpunosti preobratiti svoje okruženje, jer ono nam kvari nagone i volju time što nam steže srce i um. Sledstveno tome, društveno pitanje postaje prvo i najvažnije pitanje potpunog društvenog prevrata.

Preuzeto sa: Anarhistička biblioteka

Zato sam postao nacional-boljševik!

Mome dedi Valentinu Mihajloviču Grebnevu tačno je 83 godine. Kao 16-godišnjak zajedno sa svojim starijim drugovima odlučio je da pristupi partizanima. Iskrali su se kasno jedne večeri, ostavši prepušteni sami sebi na tek okupiranoj teritoriji. Tetka moga dede je živela u susednom selu i njen sin je već bio partizan. Odlučila je da povede sa sobom troje preplašene dece koja su joj poverena, shvativši ozbiljnost date situacije. Tumarali su dva dana zaredom, uveče su pešačili, a preko dana se skrivali. Počeli su polako da gube nadu, kada su se pred njima rano u zoru pojavili surovi partizani na jednom od šumskih puteva. Nakon kraćeg razgovora (držeći prst na obaraču) gerilci su odlučili da ih povedu sa sobom.
Sa svojih 17 Valentin Grebnev je završio u bolnici. Šest neprijateljskih gelera ostali su u njegovom mladom telu. Ali on je i dalje živ – vole ga i paze najviše od svih ranjenika u bolnici. ‘Valka je sa nama!” – glasno se raspravljaju borci čiji je on zapravo drug. Nakon rata deda je postao upravnik kolhoza. Prema svim pokazateljima njegov kolhoz je bio na prvom mestu. Ubrzo je unapređen u sekretara gradskog komiteta Lužnjiki, da bi ga na kraju izabrali u regionalni komitet u kome je proveo četiri godine. Njegov položaj ga je odvajao pet mesta od predsedništva u kome je sedeo Brežnjev. Deda se može pohvaliti odlikovanjima koja je dobio od Partije: jedno ’73. godine time što je organizovao proizvodnju krompira, a drugo ’76. (zvezdom heroja socijalističkog rada) uspevši da spreči opadanje proizvodnje mleka. Bio je svedok ’’Lenjingradske afere’’ koja je uticala na to da sa prezirom napusti Partiju. Danas je počasni građanin Lenjingradskog regiona, proglašen od strane gradonačelnika i gradske komisije. Imao sam običaj da sedim sa njim u kuhinji na trećem spratu stana koji je dobio za vreme vladavine Hruščova. Pili bi smo zajedno vodku, razgovarali i tada bi mi polutiho govorio:
– Razumi Serža, statistika… statistika je pokazala da se Staljin nije do kraja obračunao sa petom kolonom – nakon toga udario bi šakom o sto. Nisam se baš u svemu slagao sa njim i zato sam postao nacional-boljševik.
Godine 1996. moj stariji brat Andrej Grebnev koji je već dugo čitao časopis ’’Limonka’’, odlučio je da svoga druga Dima Ševeleva i mene odvede do lenjingradskog ogranka Nacional Boljševičke Partije. Već 1997 Andrej je bio primer za sve nacional-boljševike u zemlji i ta priča ga je pratila dosta dugo. Ubrzo moj brat odlazi u zatvor, a ja krećem ka Altaju pokušavajući da uradim nemoguće. U Altaju sam prvi put video Eduarda Limonova. Klečao je u snegu držeći ruke iza glave kao i ja. Uperivši pištolj ka nama policajac je upitao:
– Ko je od vas Savenko?
– Ja sam – odgovorio je Eduard ponosno podižući glavu.
– Idi u svoju Francusku Savenko! Huliganu šta radiš ovde?
– Ja sam ruski patriota! – odgovorio je Eduard Limonov.
Od toga momenta gledajući ga kako kleči, prkosno podignutih grudi u kamuflažnoj košulji i visoko uzdignute prosede glave ka nebu, dugo mi je odzvanjala ta rečenica koja se prolamala planinama – ’’Ja sam ruski patriota!’’
U međuvremenu brat mi je ubijen. Nepoznate osobe su ga pretukle do smrti, dok je Dima Ševelev umro usled udarca tupim predmetom u glavu.
Jasno se sećam da sam 1996. godine kada smo se učlanjivali u NBP upitao brata:
– Slušaj Andrej, a šta ako mi budu rekli da glasam za Zjuganova?
– Onda tako mora biti.Razumeš? Pristupio si Partiji! Seti se ’’Mein Kampf’’-a.
Prisetio sam se svega što je napisano i tako sam postao nacional-boljševik.
Godine 2002. na mitingu koji je održan protiv policijske torture, ugledao sam najlepšu devojku na svetu i zaljubio se u nju. Otišao sam na demonstracije pet dana nakon što su me pustili iz pritvora. Bio sam sav u modricama, ruke sam jedva pomerao, bubrezi su mi otkazali, zubi su mi bili potpuno slomljeni. Osećao sam se kao potpuni invalid, jer sam jedino mogao da koristim jezik. Već 2003. godine, jedne zimske večeri dok smo ispijali vodku i slušali ’’Blix’’ sa plejera, zaprosio sam svoju devojku. Sedamanestog maja smo se venčali, dok smo osamnaestog (za moj rođendan) odlučili da učestvujemo na jednom od neprijavljenih mitinga, na kome smo smo se susreli sa specijalnim policijskim jedinicama. Opet sam bio pretučen i uhapšen zajedno sa svojim drugovima. Moja žena Olka je tri dana konstatno dolazila u policijsku stanicu donoseći nam čistu vodu za piće, hranu i ostale namirnice koje su nam dostavljane nakon kontrole služebnika OMON-a.
U 2005. Olka mi je rodila sina koga smo nazvali Artem.Sin ima običaj da mi kaže s vremena na vreme:
– Tata znam, žene su napravljene od srebra,a muškarci od mesa.
U potpunosti se slažem sa svojim sinom, zato sam nacional-boljševik.
Rođen sam u Lenjingradu i odrastao u istom gradu koji je kasnije promenio ime u St.Petersburg. Kada je 2003 godine Putin implementirao u naš grad strano telo u liku Valentine Ivanovne Tiytin, uspeo sam da se provučem na press konfereciju našeg novog guvernera zajedno sa svojom drugaricom iz Partije. Moja drugarica iz NBP-a uspela je da tresne Tiytin-ovu tri puta po licu, dok sam ja povikao: ’’Ne treba nam takav guverner’’, u isto vreme bacajući gomilu letaka po konferencijskoj sali. Odvukli su nas u toalet, a na udarac oficira FSO-a drškom pištolja samo sam se nasmejao. Očigledno je da su znali da pripadamo ogranku St.Petersburškog NBP-a. Za to vreme moja drugarica iz Partije je takođe sa osmehom na licu uzviknula kako Valentina Ivanovna Tyutin ovde ne pripada.
– Ti kučko, znaš li na koga si skočila?! – počeo je da se dere jedan od FSO-vaca u crnom odelu. Tukli su me gumenim pendrekom, a krv je prštala na sve strane poput prašine iz tepiha. Vrlo dobro sam znao na koga smo skočili – zato sam nacional-boljševik.
U toku istrage jedan od policajaca me je neobavezno pitao:
– Jebeš li ti ovu devojku ili šta?
– Ne – odgovorio sam – Ja imam ženu.
– Moja žena je kao hleb i meko pecivo! – na to će policajac cerekajući se.
Od ovakvih budala mi je bilo muka, iz tog razloga sam postao nacional–boljševik!
Devet godina sam radio u jednoj firmi izrađujući kaljeve peći. Jednoga dana, nakon što sam se vratio sa 15-dnevnog odsustva šef me je odvukao sa strane,stegao ruku i prošaputao: ’’Sergej može se desiti da niko od vas više ne radi ovde – po tome je naš narod obično govno. Svi su zadovoljni sa onim što imaju. Ako hoćeš da se boriš za svoja prava idi u Evropu!’’
Ja ne želim da budem klasični evropejac i svestan sam toga da moj šef greši. Zbog toga sam postao nacional-boljševik!
Ponekad mi dobronamerni i ne toliko dobronamerni ljudi govore: ’’Malo vas ima, malo toga možete da uradite jer ništa od vas ne zavisi’’. Neki samo uzdišu, dok se dugi zlobno smeju. Delimično bih se složio sa njima. Naravno da nas ima malo i bez vas ne možemo da uradimo ništa značajnije. Samo zajedničkim snagama možemo da uradimo sve! Revolucija je nezaustavljiva, ona je istorijski neizbežna! Samo želimo da nas primetite, ustupite nam prostor, a zatim će se stvoriti ogromna masa oko Kremljina. Sklonite se sa strane i pustite nas u prve redove. Tada ćemo jurnuti smelo napred štiteći narod svojim telima od ispaljenih metaka.

Moje ime je Sergej, imam 33 godine i nacional-boljševik sam.

Preuzeto iz: Nacional-Boljševičkog časopisa “Limonka”.

Militarizam – evroazijstvo – socijalizam

Napisao: Profesor Aleksandar Dugin, geopolitičar i filozof

Militarizam – evroazijstvo – socijalizam

Međusobni odnos ratničkog i trgovačkog principa ima kastinski ili socijalno-ekonomski analog u „velikom ratu kontinenata” koji se na nivou geopolitike vodi između Kopna i Mora. I zanimljivo je da se istorija čovečanstva postepeno kreće ka pročišćenju, apsolutizaciji ta dva načela kako u geopolitičkom, tako i u tipološkom aspektu.

Civilizacije Mora se postepeno slivaju u jedinstvenu mikrocivilizaciju, metacivilizaciju Mora koja briše granice i države, narode i rase, religije i kulture u jedinstveni homogeni blok, u svetsko tržište. Tip trgovca se širi na sve ostale struke i „kaste”, socijalne slojeve i institucije. Sličan proces se razvija i na drugom, kopnenom polu. Tu ratničke, konzervativne, državotvorne struje teže ka integraciji u Kontinentalnu Imperiju, u jedinstvenu Metadržavu stvorenu na osnovu tipologije Ratnika. To je svojevrsna Velika Kontinentalna Sparta. To je potecijalna metacivilizacija Kopna. Postoji i filozofski par pojmova koji odgovara toj podeli: holizam, celovitost, kontinualnost, neprekidnost kao osnovni princip prostornosti dominira u ratničkom uređenju Kopna; diskretnost, diskontinualnost, isprekidanost, atomizovanost, individuacija su vezani za trgovačko uređenje Mora.

Prenošenje spoljašnje čisto geopolitičke dvojne problematike na oblast socijalne tipologije pa čak i psihologije ima ogroman operativan značaj. Zahvaljujući takvom koraku dobijamo siguran i delotvoran alat za razumevanja načina na koji su spoljno politički, globalni, geopolitički činioci, koji na situaciju spolja utiču, vezani za unutrašnjo političke, lokalne događaje, socijalno-ekonomske procese i bitke na nivou svake pojedinačne države ili naroda.

Izuzetno važan zaključak: interesi Kopna, geopolitički ciljevi Evroazije neodvojivi su od prevlasti ratničkog tipa, od njegovog jednoznačnog i radiklanog postavljanja iznad trgovačke klase, iznad zakona i zahteva tržišta. Tržište u metacivilizaciji Kopna mora biti strogo potčinjeno armiji, More – Zemlji. Izbor liberalno-trgovačkih, kapitalističkih, buržoasko-tržišnih ideala i principa za vladajuću ideologiju velike kopnene države je isto kao i samoubistvo. Prema tome, armija kopnene države osim spoljne pretnje i geopolitičkog protivnika može jasno i sa punom odgovornošću da izdvoji, imenuje i obeleži unutrašnjeg neprijatelja. Tog neprijatelja predstavljaju Kapital, ideologije i institucije koje treba da obezbede uspostavljanje i održavanje „trgovačkog uređenja”.

Verner Zombrat je sve ljude podelio na dva tipa „heroji i trgovci”, „Helden ud Haendler”. Heroji izrastaju iz Zemlje, „Here”. Heroji i ratnici su sinonimi. U sadašnjoj slici sveta ta dvojnost prelazi u žestoko i potpuno sučeljavanje poslednje bitke. Klasna borba u njenoj sorelovskoj intepretaciji i jeste rat Heroja i Trgovaca, Ratnika i Buržoazije, pošto je Sorel samu radničku klasu izjednačavao sa jednom od armijskih jedinica, radničkom armijom.

Biti evroazijac, tradicionalista – isto je što i biti kšatrija, vojno lice, ratnik. Biti ratnik – isto je što i biti socijalista, žestoki protivnik Kapitala i trgovačkog uređenja. Ako rusko vojno lice nije socijalista, ono je ili neuko, hipnotizovano, obmanuto, ili je – izdajica svoje Države i svog naroda, pošto je Kapital, neprijateljska metacivilizacija Mora, osudila Rusiju – kao bedem kopnene metacivilizacije, njenu osovinu – na potpuno uništenje.

Nacionalni kapital ne postoji, kapital je internacionalan po svojoj suštini. Još preciznije, kapital je povezan sa Zapadom kao geografskim polom trgovačke civilizacije. Prema tome, između spoljašnjeg neprijatelja (atlantizam) i unutrašnjeg neprijatelja (buržoazija) treba postaviti strogi znak jednakosti (i na odgovarajući način delovati).

Preuzeto sa: http://www.tvrdjava.org.rs/index.php/2013-08-17-15-43-49/106-2013-12-17-16-01-10

Zajednička Deklaracija Komunističkih i Radničkih Partija o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova

Dole potpisane Partije suočene sa samoproglašenjem nezavisnosti Kosova, proizvedenog od strane Sjedinjenih Američkih Država, NATO i Evropske Unije izjavljuju:

Takav korak, koji krši međunarodno pravo i rezoluciju Ujedinjenih Nacija o ovom pitanju – će imati ozbiljne posledice na Balkanu i međunarodno.

To donosi ozbiljne opasnosti za narode, izazivajući promene granica, preteći da obuhvati ceo region u novoj eskalaciji sukoba, ratova i spoljnih intervencija, i  podižući opasan međunarodni presedan.

Naše Partije podižu glas protiv secesije Kosova od Republike Srbije. Mi zahtevamo da se sve vlade uzdrže od priznavanja Kosovske nezavisnosti kao i od slanja trupa u tu oblast.

5. februar, 2008.

Partije:

1. PADS Alžir
2. Komunistička Partija Australije
3. Radnička Partija Belgije
4. Radnička Komunistička Partija Bosne i Hercegovine
5. Komunistička Partija Britanije
6. Nova Komunistička Partija Britanije
7. Komunistička Partija Brazila
8. Komunistička Partija Češke i Moravske
9. Komunistička Partija Čilea
10. AKEL, Kipar
11. Socijalistička Radnička Partija Hrvatske
12. Komunistička Partija Kube
13. Komunistička Partija Kube
14. Komunistička Partija Finske
15. Komunistička Partija Grčke
16. Mađarska Komunistička Radnička Partija
17. Komunistička Partija Indije (Marksista)
18. Komunistička Partija Indije
19. Radnička Partija, Irske
20. Partija Italijanskih Komunista
21. Nova Komunistička Partija Jugoslavije
22. Libanska Komunistička Partija
23. Komunistička Partija Luksemburga
24. Partija Komunista, Meksiko
25. Nova Komunistička Partija Holandije
26. Komunistička Partija Norveške
27. Narodna Partija Paname
28. Komunistička Partija Filipina (PKP 1930)
29. Portugalska Komunistička Partija
30. Palestinska Komunistička Partija
31. Komunistička Partija Perua
32. Komunistička Partija Ruske Federacije
33. Komunistička Radnička Partija Rusije
34. Južno Afrička Komunistička Partija
35. Komunistička Partija Španije
36. Komunistička Partija Naroda Španije
37. Sirijska Komunistička Partija
38. Komunistička Partija Turske
39. Komunistička Partija Ukrajine
40. Savez Komunista Ukrajine

Prevela redakcija “Srpskog revanšista”.

Preuzeto sa: http://solidnet.org/old/cgi-bin/agente4bc.html?parties/0620=portugal,_portuguese_communist_party/829portuguese26feb081.doc

Levi nacionalizam

Republikanski mural u Belfastu, u znak solidarnosti sa Baskijskim nacionalizmom.

Levi nacionalizam je politički pokret čiji je nastanak prouzrokovan lošim iskustvima i štetom koju je neka država pretrpela zahvaljujući ekonomskom pritisku ili dubljoj integraciji sa drugom državom. Loša iskustva o kojima je ovde reč, često se karakterišu kao neprijateljski odnos koji dolazi od strane nadnacionalnih organizacija poput Evropske Unije, dok su ugovori o slobodnoj trgovini uzrok štete po samu državu. Levi nacionalizam takođe ima za cilj da naglasi kako je borba radničke klase jednog naroda potrebna da bi se pobedila ekonomska eksploatacija i nacionalno ugnjetavanje od strane druge nacije ili države.

Kroz istoriju levi nacionalizam je imao značajan uticaj na političku scenu Indije, italijanskog dela Južne Afrike i južnoameričkih zemalja,kao i u mnogim drugim sredinama. U Južnoj Americi Simon Bolivar je iskoristio levi nacionalizam kako bi promovisao ideju o nezavisnosti latinoameričkih zemalja od kolonijalne vlasti Španije i Portugala. U Indiji je politika Jawaharlal Nehrua predstavljena kroz ideologiju levog nacionalizma. U Italiji se ideologija autoritarnog i radikalno levog nacionalizma distancirala od pacifističkog socijalizma vršeći pritisak na Italiju da se uključi u I sv.rat. Jedan od glavnih levih nacionalista u to vreme (koji je kasnije napustio ideologiju levog nacionalizma) je i budući fašistički diktator i desničar Benito Musolini. Musolini je kao što smo već naglasili napustio i distancirao se od ideja levog nacionalizma, da bi došavši na vlast vršio pritisak na levičare promovišući desničarski populizam i nacionalizam.

U Africi je Afrički Nacionalni Kongres bio viđen kao simbol demokratskog civilnog društva crnaca, kao pokret crnačkog nacionalizma Južne Afrike. ANC je takođe povezan i sa Socijalističkom Internacionalom. Autoritarni levi nacionalizam u Africi je zastupljen u državama poput Zimbabvea u kojoj vlada Afrička Nacionalna Unija Zimbabvea – Patriotski Front Robert Mugabe koji se borio protiv manjinske vlasti belaca u bivšoj Rodeziji.

U Evropi su zastupljeni brojni levi nacionalistički pokreti. U Severnoj Irskoj Šin Fejn (Sinn Fein) i Socijal-demokratska i Radnička Partija zastupaju koncept priključenja Severne Irske Republici Irskoj. Komunistička Partija Baskijske Domovine koja je programski marksističko-lenjinistička partija promoviše nezavisnost Baskije od Španije. Socijalistička Partija Srbije (naslednik Saveza Komunista Srbije) propagirala je samoopredeljenje Srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj tokom raspada Jugoslavije 1990-ih i stvaranje nove Jugoslavije,koja bi uključivala i bivšu republiku SFRJ-a Crnu Goru.

Na srednjem istoku pokret Fatah koji pripada Palestinskim Narodnim Vlastima podržava nezavisnost Palestinke države, ali takođe stavlja socijalizam i sekularizam kontrirajući ideološki ostalim nacionalističkim pokretima. Republikanska Partija Turske koja deluje u turskom delu Kipra zalaže se za nezavisnost Turskog Regiona Kipra dok u isto vreme podržava levi nacionalizam u ekonomskom smislu. Arapska Socijalistička Bath Partija u Siriji odnosno Iraku promoviše pan – arapski nacionalizam uključujući socijalističku ekonomiju sekularnog društva. Izraelska Radnička Partija podržavala je nacionalistički koncept nazvan Radnički Cionizam.

U Severnoj Americi levi nacionalizam je snažan fenomen u okviru Kanade. Levi nacionalizam u Kanadi pojavio se 1960-ih kada su mnogi Kanađani izrazili želju da se distanciraju od Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Američkih Država koje su se borile u kontraverznom Vijetnamskom ratu. Liberalna Partija Kanade prihvatila je leve nacionalističke ideološke obrasce tokom 1960-ih i 1980-ih u vreme kada su premijeri bili Lester B.Pearson i Pierre Elliot Trudeau zahtevajući distanciranje Kanade od Sjedinjenih Američkih Dražava u ekonomskom i kulturnom smislu. U isto vreme zastupali su koncept visokog stepena protekcionizma i državne intervencije u ekonomskim i kulturnim poslovima. Uticaj levog nacionalizma u Liberalnoj Partiji umanjen je u vreme dok su na njenom čelu bili Jean Chreiten i Paul Martin koji su favorizovali neoliberalizam. Levi nacionalizam je direktno povezan sa pokretom ”Waffle” Nove Demokratske Partije koja se pozivala na samodovoljnost socijalističke Kanade pre nego što je izmenila svoj program 1970-ih. Tokom 1980-ih kanadski levi nacionalisti protivili su se implementaciji slobodnih trgovinskih ugovora između Kanade i USA, tvrdeći da će Kanada biti preplavljena USA korporacijskom kulturom i ekonomski biti aneksirana od strane USA. Kanadska Partija Akcije je leva nacionalistička partija u Kanadi koja se protivi globalizaciji i američkom uticaju na Kanadu. U provinciji Kvebek koja je francusko govorno područje, levi nacionalistički pokreti pozivaju na nezavisnost Kvebeka od Kanade kako bi se distancirali od anglosaksonske kapitalističke dominacije. Radikalni levi nacionalisti Kvebeka uključujući tu i ”Front za oslobođenje Kvebeka” (FLQ) zastupnici su ideje političkog nasilja protiv kanadske vlade, sve u svrhu formiranja nezavisnog socijalističkog Kvebeka. FLQ se raspao posle Oktobarske krize 1970-e i od tada je demokratski levi nacionalizam postao veoma uticajan u Kvebeku. Ovaj pokret je reprezentovan u provinciji kroz partiju ”Parti Quebecois” i ”Block Quebecois” u kanadskom federalnom parlamentu.

U Južnoj Americi levi nacionalizam je faktor koji je uticao na osnivanje Ujedinjene Socijalističke Partije Venecuele koja promoviše Bolivarianizam, a koji se svodi na integraciju svih latino-američkih država u odbrani protiv imperijalizma. To je bila i ideja venecuelanskog nacionalnog heroja Simona Bolivara koji je bio pokretač političke borbe te vrste.

Neke leve nacionalističke partije:

Belgija – Flamaski Socijalistički Pokret

Kanada – Kanadska Partija Akcije

Irska – Sinn Fein

Palestina – Fatah

Španija – Partija Andaluzije,Eusko Alkartasuna,Esquerra Republicana Catalunya,Bloque Nacionalista Galego…

Sirija – Arapska Socijalistička Baath Partija

Srbija – Socijalistička Partija Srbije (period od 1992- 2000)

Škotska – Škotska Nacionalistička Partija,Škotska Socijalistička Partija…

Venecuela – Ujedinjena Socijalistička Parija Venecuele

Zimbabve – Afrička Nacionalan Unija – Patriotski Front

Polovina rusa smatra da je Lenjin odigrao pozitivnu ulogu u nacionalnoj istoriji!

I, kako vam je živeti u kapitalizmu?

 

Uoči još jednog Praznika rada, 1. maja, gotovo 60 odsto osoba starijih od 55 godina ceni Lenjina, ali i 40% Rusa mlađih od 30 godina misli da je on bio pozitivna osoba, izjavio je sociolog iz instituta Levada, Aleksej Levinson.

Prema istraživanju, 51% Rusa smatra da je osnivač SSSR-a Vladimir Iljič Lenjin odigrao pozitivnu ulogu u nacionalnoj istoriji, što je za 11% više nego 2006, pokazali su rezultati istraživanja objavljeni u utorak. Za 38% ispitanih Rusa „Lenjin je odigrao prilično pozitivnu ulogu u nacionalnoj istoriji“, a za 13% je njegova uloga bila „u potpunosti pozitivna“ pokazalo je istraživanje nezavisnog instituta Levada, sprovedenog na uzorku od 1603 ispitanika u 45 ruskih regiona.

Prema rezultatima iz 2006., Lenjina je „pozitivcem“ smatralo „samo“ 40% stanovnika. Danas, 26% ispitanih smatra da je Lenjinova uloga „prilično negativna“ ili „sasvim negativna“ u odnosu na 36% pre šest godina. Gotovo 60% osoba starijih od 55 godina ceni Lenjina, ali i 40% Rusa mlađih od 30 mišljenja je da je on bio pozitivna osoba, rekao je sociolog iz instituta Levada Aleksej Levinson. „Kremlj često ističe simbole sovjetske stabilnosti, podstičući tako ponovni rast interesa stanovništva za to razdoblje, naročito za lik i delo Vladimira Lenjina“, objasnio je Levinson.

Balsamovano telo oca boljševičke revolucije, rođenog tačno pre 144 godine, od njegove smrti 1924. do danas izloženo je u mauzoleju na Crvenom trgu u Moskvi.

 

 

Preuzeto sa: http://evroazija.info/polovina-rusa-smatra-da-je-lenjin-odigrao-pozitivnu-ulogu-u-nacionalnoj-istoriji/

Idealan radnik

Kako bi trebalo da izgleda idealan radnik za potrebe kapitaliste koji “privređuje” u Srbiji ?

Potrebne osobine su sledeće:

1. Idealan radnik ne treba da ima nikakva ni ljudska, ni radna prava.

2. Ne sme da ima radno vreme. Može da radi 24 časa na dan i da dobije 15 minuta ukupno za fiziološke potrebe. Sve ostalo je čist gubitak za kapitalistu.

3. Ne sme da ima nikakvu pauzu za jelo, jer time smanjuje produktivnost i tako nanosi štetu poslodavcu. Uostalom, poznato je da pun stomak smanjuje pažnju.

4. Ne sme da priča, pošto time smanjuje koncentraciju. Koncentracija mora da bude ista kako prvog, tako i poslednjeg minuta rada.

5. Poželjno je da nema porodicu, pošto su izdržavana lica ( deca ) beskorisne izelice.

6. Ne sme ni da pita za platu, pošto se podrazumeva da je neće ni dobiti. Uostalom, plate su samo nepotreban trošak za kapitaliste, pa ih u dogledno vreme treba ukinuti. Time je radnik lišen brige kako će potrošiti novac. Zakonodavac je mislio na to kako da ga reši svih briga oko para.

7. Mora biti lako zamenjiv. Zbog toga u zemlji Srbiji ne smeju da postoje visokokvalifikovana radna mesta. Taj ideal je dostignut uništavanjem srpske industrije i poljoprivrede.

8. Idealnom  radniku ne treba godišnji odmor, njegov gazda će se odmarati umesto njega.

9. Idealni radnik nikada nije bolestan i ako je potrebno, pokloniće neki svoj organ gazdi.

10. Ne sme ni da pomisli da ide u penziju, radiće do smrti.

11. Idealni radnik ne štrajkuje, niti mu pada na pamet štrajk.

12. Idealni radnik nije sindikalno organizovan, a ako slučajno postoji sindikat, on ne sme da znači apsolutno ništa. Sindikat treba da postoji kako bi sprovodio interese kapitalista.

13. Ako se takav idealan radnik razboli ili pokvari mora biti zamenjiv novim.

Da li takav radnik postoji? Postoji i zove se robot.

Roboti, nažalost, imaju jednu manu. Naime oni su skupi, pa su “genijalni” srpski vlastodršci smislili da od građana Srbije novim Zakonom o radu naprave u pravom smislu najjeftinije robote na svetu. Sama osnova reči robot je rob, i to je namenjeno radnicima Srbije da budu robovi u sopstvenim fabrikama koje još nisu uništene. Srpski radnik je danas mnogo jeftinija roba od bilo kakvog robota, a novim zakonom mnogo zamenjiviji, jer će i dalje polovina radno sposobnih građana biti na birou.

Idealan penzioner sa stanovišta vlasti je onaj koji ni jedan dan neće trošiti penziju. Treba napraviti takav zakon koji će idealnog radnika zadnjeg dana na poslu otpremiti pravo na groblje. Šteta da takav penzioner troši pare na gluposti, vlast zna mnogo bolje kako da ta sredstva uloži.

Najveći cinizam je da je Zakon o radu obrazložio bivši “komunista”, a sadašnji “socijalista” Vulin uz aktivnu pomoć još jednog bivšeg ”komuniste” i sadašnjeg “socijaliste” Dačića. Kakva zemlja ( SFRJ ) takvi i “komunisti”.

Srpska ološ na vlasti govori o radnim mestima, a ne govori o platama. Ne zaboravimo to da su logoraši u Buhenvaldu, Treblinki, Aušvicu i svim ostalim logorima imali  posao. Očito ne mnogo kvalifikovan, ali posao. O takvom poslu se i sada priča. Zaista, svi građani Srbije će imati posao, ali biće toliko plaćeni da će crći od gladi. Uostalom, nacistički logori su preteča kapitalističkih gradova budućnosti. Srbija je opet ogledno dobro zapadnog kapitala, odnosno pokusni kunić naših “zapadnih prijatelja”.

Misli tih naših “zapadnih prijatelja” glasno izgovara vrli Ivica Dačić.

Evo pogledajmo šta kaže neizbežni večiti ministar pogodan za svaku vlast večiti predsednik SPS-a Ivica Dačić: “ Ne možemo da živimo u prošlosti, jer smo tu prošlost promenili, glasali smo za novi društveni sistem-kapitalizam i ne možemo sa socijalističkim zakonima i idejama ni u kapitalizam ni u EU”. Naravno LAŽE, jer se ne sećam da je ikada bilo bilo kakvo glasanje o tome kakav društveno politički sistem žele građani Srbije. Njemu ne smetaju samo zakoni, njemu smetaju i ideje socijalizma koje bi on vrlo rado uništio. Koliko vidimo promeniće i ime partije, jer je samim imenom mnoge naivne ljude dovodio u zabludu. Bivši komunista, bivši socijalista postaje ko zna šta u političkom smislu. Jedino što se kod njega ne menja je ljubav prema koferčetu. Uostalom to je jedini lepak koji sve njih spaja.
Da su ti kameleoni koji se predstavljaju da su levičari pravi ljudi, onda bi se zalagali svim silama da  Zakon o radu bude takav da se kapitalistima jednostavno ne isplati da otpuštaju radnike. Otpuštanje radnika bi trebalo da bude skupo za kapitaliste. Ovako, zbog niskih plata, čim radnik izgubi posao, postaje socijalni slučaj. Ne treba ni trošiti reči da je gubitak posla užasna stvar, jer ti ljudi ponovo moraju da izgrade sopstvene živote i karijere, a mnogi neće imati vremena za obe stvari. Poslednje što treba je da ljudi svaki čas dolaze i odlaze.

Ovaj zakon ima samo jednu stvar kao cilj, a to je da istera što više profita u džepove buržoazije, odnosno da se maksimizira neplaćeni rad. Očito da je i ovakvo dosadašnje neljudsko dranje kože radničkoj klasi malo. Treba ga još povećati, treba isterati još veći višak vrednosti, potrebna je eksplopatacija do smrti.

Mnogi ljudi koji se nalaze u partijama koje su na vlasti pljuju i psuju sopstvene partije kojima pripadaju, a kada ih pitam zbog čega su u njima odgovaraju: “ Ko nije u stranku, nema ni “banku” ( 10 dinara)”.

U Srbiji posla nema, jer je privreda uništena, pa je jedini poslodavac postala vlast koja zapošljava isključivo svoje članove. Što neznanje, glupost, neukost, moralno dno vladaju Srbijom i uništavaju je,nema veze. Važno je biti član partije na vlasti Ili u lažnoj opoziciji, jer je to najveća šansa za posao.

Ko zna kakav bi Zakon o radu bio da nam nije Premjer Vučić „meka srca“. Možemo samo njegovoj dobroti da zahvalimo na ovako ljudskom zakonu. i pored svega, nama se čini da je prepisao Zakon o radu Saudijske Arabije i Ujedinjenih emirata, samo s tom razlikom što se prepisani zakon odnosi na strane radnike, a ne na domaću radnu snagu za koju važe neki sasvim drugi radni i svi ostali zakoni. Ne treba zaboraviti da pomenute zemlje još nisu izašle iz feudalizma, a glavna zabava tamošnjeg stanovništva su javna odsecanja glava i ostalih udova. Možda je naš Premjer „mekog srca“ mislio baš na te zakone koje nije prepisao, a mogao je. Uostalom, možda će uskoro Zakon o radu upotpuniti amandmanima kako bi Srbija što više ličila na zemlje odakle dolaze „investitori“ „Beograda na vodi“. Mi njima zemlju, oni nama svoje zakone. Uostalom, u nekim segmentima njihovih zakona o radu, ropstvo nije ukinuto. Zaslepljeni svojim ludilom srpski vlastodršci ne ispunjavaju uslove da budu robovlasnici, već su im naši „prijatelji“ sa zapada dodelili ulogu goniča robova.

Pitanje je jedino dokle će građani Srbije trpeti ropstvo.

 

 

 

Preuzeto sa: http://www.kps.rs/iz-naseg-ugla/1237-idealan-radnik

 

 

Razgovor sa vođom Nacional-Boljševičkog Fronta Rusije!

Razgovor sa vođom NBF-a (Romanom Golovkinom)

 Razgovor obavio: Konstantin Fon Hofmajster

1. Šta je NBF? Možete li nam dati kratak opis Vaše partije?

NBF odnosno Nacionalni Boljševički Front je društveni i politički pokret desničarskih ruskih nacionalista, sa ideologijom nacionalnog boljševizma, koju su razvili Ernst Nikiš i Nikolaj Ustrjalov, kao osnovom za naše političke aktivnosti. U pogledu strukture naše organizacije, NBF ima mrežni sistem koji ujedinjuje saradnike i braću po oružju u borbi – čiste duše, “solarne” ljude (Sonnenmenschen), istinske borce za cilj nacionalnog boljševizma.

 Naša mrežna struktura podrazumeva da svaki član organizacije, kao i svaki naš saradnik i simpatizer, doprinosi zajedničkom cilju – borbi naše organizacije. Ovaj doprinos može se izraziti u novinarskoj aktivnosti (bilo na internetu ili u štampi), finansijskoj podršci ili učestvovanjem u uličnim skupovima i mitinzima, kao i u javnim aktivnostima savezničkih partija. Naši ljudi takođe pomažu u organizovanju pravne i druge pomoći političkim zatvorenicima, proglašenim krivim od strane sadašnjeg režima za “izazivanje nacionalnog razdora” (član 282 Ruskog Krivičnog Zakonika).

 Simpatizeri takođe učestvuju u našim aktivnostima – deleći naše novine ili letke ili propagirajući našu ideologiju na druge načine. Naš ideal nije “stranka” u buržoasko-demokratskom smislu te reči, već “red mačonosaca” (citat Staljina) čiji su predstavnici prisutni u svakom sloju društva i nameću ideologiju na politički proces u našoj zemlji.

2. Možete li nam reći nekoliko reči o svom političkom životu i karijeri pre NBF-a?

Ja i većina mojih drugova po oružju smo uvek bili dosledni sa ideologijom koja se može definisati kao radikalni levi nacionalizam ili nacionalni boljševizam.

 Pre NBF-a, većina nas su bili članovi Nacional-boljševičke Partije , koju je predvodio Edvard Limonov. Ali partiju smo napustili kada je Limonov zapravo izopačio našu ideologiju, pretvarajući je u radikalni levi liberalizam i dovodeći dosta levičarskih liberalnih huligana u NBP.

3. Šta je suština ideologije NBF-a?

Kao odgovor na pitanje mi možemo da damo citat iz “Deklaracije NBF”:
NBF – je pokret za radikalnu državnu vlast (etatizam) i prioritet nacije pre svega ostalog. NBF – je pokret za jaku, slavnu Rusiju. Ruska nacija je otvorena za svakoga. Biti Rus je religija, ne samo krv ili geni. Osoba bez nacije ili bez države je nula i svinja, a ne “uzor životinja.”

Rusija i Ruska nacija (narod) – naše su najveće vrednosti! Nas nije briga ako je sve mrtvo, degenerisano ili nestalo – Rusija mora živeti, Rusi moraju biti srećni i živeti u slavnoj državi! Ostalo nije bitno za nas!

Mi smo jedinstvo izabranih, okajanih i čistih.

NBF ne samo da će obnoviti Veliku Rusiju (u smislu teritorijalne veličine SSSR-a), nego će takođe stvoriti i veliku arijevsku imperiju od Gibraltara do Vladivostoka! Sve će pripadati nama!

Naš osnovni slogan je: “Rusija je sve, ostalo je ništa!”

4. Recite nam nešto o svojim aktivnostima. Koje akcije vršite?

Dovoljno je da pomenemo našu veliku kampanju za oslobođenje Nazarova i Gerasimova, naših drugova, optuženih za “izazivanje nacionalnog razdora” i bačenih u zatvor od strane vladajućeg režima. Naša kampanja se pokazala uspešnom i naši drugovi su oslobođeni.

 Mi se konstantno bavimo propagiranjem naše ideje, kao i raznim uličnim akcijama. Takođe smo veoma aktivni govoreći u političkim klubovima i radu sa mladim ljudima. Na primer, govorili smo u političkom klubu Moskovskog Univerziteta, odeljenja za fiziku i tehnologiju.

5. Da li je na Vas uticala ideologija koju je razvio Nemački nacionalni boljševički pokret (1920-30-ih), Ernst Nikiš da budemo precizniji?

Mogu da kažem da su radovi Ernsta Nikiša uticali na mene i moje drugove u velikoj meri. Mi smatramo Nikiša jednim od utemeljivača Nacional-Boljševizma (na način na koji mi razumemo ovaj pokret).

6. Kakav je Vaš stav prema NPD-u (Nacional-demokratska Partija Nemačke)?

Podržavam NPD zato što smatram nemačke nacional-demokrate kao našu buduću braću po oružju za zajedničku budućnost belog sveta.

7. Da li smatrate da je Rusko-Nemački savez moguć u budućnosti?

Da, mislim da je moguć u bliskoj budućnosti, jer imamo zajedničke ciljeve.

Moskva – Mart 2007.

Prevela redakcija “Srpski revanšist”.

Preuzeto i prevedeno sa engleskog sa: http://majorityrights.com/weblog/comments/an_interview_with_the_leader_of_the_nbf_roman_golovkin

Samo Boljševizam!

PIŠE: Profesor Aleksandar Dugin, filozof i geopolitičar

Nacional-kapitalizam ne postoji. Internacionalizam je u samoj njegovoj biti. On ignoriše sve prepreke na putu ka ostvarenju ekonomskog profita. Ograničenja tržišta bilo koje prirode su prepreka za ostvarenje ovog, ultimativnog cilja katpitalizma. Ovo uključuje i državne, nacionalne i verske principe koji na svoj način predstavljaju barijere ostvarenju profita. Fašizam, koji nije uspeo da do kraja shvati sopstvenu prirodu, koja se očituje u kombinovanju socijalizma i nacionalizma, pao je kao žrtva tog monstruoznog, neoprostivog nesporazuma. Nacionalizam ne može biti kompatibilan sa tržišnom privredom i liberalizmom. Nacionalistička ideologija pretenduje na nematerijalno, na kolektivno, na superekonomski život i uređenje. Komunalni, kolektivni život je u središtu kako nacionalizma, tako i socijalizma. Kapitalizam počiva na radikalno drugačijoj, nepomirljivoj poziciji, na konceptu materijalne koristi, efikasnosti, racionalizaciji ovog, trenutnog, „objektivnog“ sveta. Setimo se samo da je i rani nacionalni socijalizam počivao upravo na radikalnoj formi socijalizma, na rigidnom anti-buržoaskom konceptu kojeg je u svom delu „Radnik“ izneo Ernst Jinger. No, nije potrebno uvek se vraćati na nemačko, odnosno italijansko iskustvo. Savremeni ruski nacionalizam mora se vratiti sopstvenom istorijskom iskustvu. Ako se, pri tome, primeni odgovarajući metod istraživanja, može se lako utvrditi da je boljševizam bio izraz radikalnih nacionalnih ruskih tendencija u uslovima strašnog i paradoksalnog devetnaestog veka. Boljševizam, u samoj svojoj suštini, u svojoj najdubljoj logici, u svome duhu, bio je ništa drugo do nacional-boljševizam.

Ako izbliza pogledamo istoriju Komunističke Partije, videćemo da unutar njenih redova, internacionalizam nikada nije ni postojao. Još od najranijeg vremena, „internacionalizam“ je u okviru Komunističke Partije bio shvatan kao sve-Evroazijski, socijalistički, imperijalni nacionalizam, koji se u potpunosti poklapa sa geopolitičkom i istorijskom misijom ruskog naroda, kao naroda koji svoje principe ne temelji toliko na krvi i etnicitetu, koliko na posebnim kulturnim i duhovnim idealima. Ruski nacionalizam je uvek bio integracionistički, supraetnički, etički i mesijanski. On nikada nije bio rasni, regionalni ili lokalni. Baš kao i boljševizam.
Šta ovo znači za nacionalne pokrete?
Moramo radikalno preispitati sopstvene stavove o sovjetskom periodu sopstvene istorije, utvrditi specijalan istoriografski model i upotrebiti njegove osnove za prepisivanje sovjetske istorije u novom, trećem, modelu. Do sada smo se kretali u dva modela, posmatrali sovjetsko razdoblje iz dva ugla: anti-sovjetskog i sovjetskog. Pro-sovjetski pristup sagledava istoriju SSSR-a kroz ortodoksnu marksističku matricu, ostajući hipnotisan komplikovanom sholastikom komunističke metodologije, vezan za različite skokove i periode razvoja socijalističke ideje. Čak šta više, usled raspada Sovjetskog Saveza, došlo je do raspada glavne linije krute sovjetske istoriografije, što je dovelo do pojave mnogo marginalnih istorijskih grupa, gotovo sekti, koje se konstantno međusobno sukobljavaju, bez mogućnosti da stvore jedinstvenu sliku sovjetskog perioda. Drugi pogled je striktno anti-sovjetske orijentacije.
U okviru ove orijentacije, postoje dva tumačenja sovjetskog perioda. Prvi je poznati kao „demokratski“, odnosno „zapadnjački“. Prema ovom tumačenju sovjetskog perioda, socijalizam se tumači kao zabluda i zlo, a sovjetski period ruske istorije shvata se kao anomalija ukorenjena u tami, kao azijatski totalitarizam ukorenjen u nerazvijenim azijatskim masama koje žive na severozapadu Evroazije. Drugo tumačenje dolazi iz monarhističkih „Belih“ krugova. Prema ovom modelu, Sovjetski Savez, kao tvorevina zavere fanatičnih zaverenika, veštački je prekinuo pravilan razvoj jedne evropske sile. Taj prekid obeležen je nepopularnom vladavinom nepopularnih vlada, koje su kontrolisale situaciju pomoću gole sile, sve dok se ovakav sistem nije samourušio do temelja. Različite interpretacije boljševizma u ove dve glavne perspektive – sovjetsku i anti-sovjetsku, dobro su poznate, ali, isto tako, postoje i neke unutarnje nelogičnosti i unutarnja, logička neslaganja. Shodno tome, znanja koja sada posedujemo o ovom fenomenu, ne daju pravu sliku o prirodi boljševizma. Takav pristup može biti formiran samo ukoliko se prihvati fundamentalno jedinstvo duhovnog i etičkog srodstva između nacionalnih (posebno ruskih) ideja i osnova komunističke ideologije, uključujući, naravno i marksizam. Svi ostali pristupi radikalno razdvajaju nacionalizam od socijalizma (komunizma), utvrđujući ih kao ideološke antiteze, međusobno nespojive. Ubeđenje u ovu nespojivost dalje je projektovano na čitav istorijski tok i na sve moguće rekonstrukcije. Posledice ovakvog načina razmišljanja su dobro poznate – izgubljena je suština fenomena, a svaki pokušaj utvrđivanja istine obeležen je kontradiktornostima i beskrajnim nesporazumima. Paradkosalno je, ali istinito tvrđenje da su zapadni liberali, koje karakteriše rusofobija i opšta mržnja prema svim formama socijalizma, najbliži u određenju odnosa između fenomena nacionalizma i boljševizma. Samo je ovde, mada u negativnoj formi, pravilno uočena saglasnost između boljševizma i nacionalne ruske ideje. Problem se svodi na izradu jednog, ne liberalnog i rusofobičnog, nego pozitivnog, apologetskog istorijskog modela boljševizma, kao fenomena koji sopstvenom nacionalizmu pridodaje i komunističke (radikalno socijalističke) osobine.
Na takvu saradnju ukazao je svojevremeno i Mihajlo Agurski, u svojoj neprocenjivoj knjizi „Ideologija Nacional-boljševizama“, a naročito u njenoj engleskoj varijanti, poznatoj pod nazivom „Treći Rim“. Izneneđujuće je to da ovaj sjajan rad nikada nije bio praćen ozbiljnijim razvojem (zadatog) predmeta od strane drugih autora. Ništa više osim beleški, fragmenata… Možda je neophodno da sačekamo barem za neko vreme, dok politička trgovina deonicama pristalica, odnosno protivnika socijalizma ne prođe, sve dok gomila neukih istoričara, isplivalilh na talasima kasnog brežnjevizma, konačno ne ode na margine, gde im je i mesto.
Sada, sa povećanim tempom potpunog diskreditovanja „monarhističkog“ istorijskog metoda, te usled očajnog položaja ruskog naroda i očekivane socijalne eksplozije liberali, rusofobi, koji se još od perestrtojke dobro drže, postaće prilično slabi i nesigurni. Poslednje utočište ovih hulja ostaće i ovaj put nacionalni kapitalizam, anti-socijalistički, anti-komunistički, desni fašizam (koji je, kao po pravilu povezan sa rasizmom i ksenofobijom). To je kontradiktorno i sasvim neodgovorno. Takva pozicija nije ni logična te otuda ne vodi nikuda. Ovakvo teoretisanje predstavlja neprirodan kompromis i predstavlja neosporiv istorijski promašaj i konačnu propast. Sa druge strane, put nacional-boljševizma, put koji je protivan paranoičnim kompleksima desnog fašizma, jedini ima svetlu budućnost. To je pristup kod kojeg je okrenutost ka istorijskoj istini skopčan sa odgovarajućim etničkim potrebama, sa nacionalnim ponosom i uzvišenim socijalnim idealom. Već sad se može videti, da će potreba pojašnjenja termina „boljševizam“ sa prefiksom „nacionalno“ nestati. Boljševizam je već sam po sebi, nacional-boljševizam, jer „nenacionalni boljševizam“ nikada nije ni postojao.