Da li je ideja sveslovenskog jedinstva umrla?

Moglo bi se pomisliti da je raspad Varšavskog bloka želje ideologa panslavizma učinio neostvarivim. Puštene ,,na slobodu”, slovenske zemlje Istočne Evrope ciljano su pohrlile na Zapad, nudeći svoje usluge EU i SAD. Tu se naročito izdvaja stav Poljske koja kao da ponovo želi da postane protivruska predstraža Zapada. Istina, za minulih 15 godina ojačala je duhovna i etnokulturna srodnost Rusa i Srba, međutim, to je samo jedan od pravaca mogućeg zbližavanja Slovena. U svim ostalim ne vide se iole pozitivne perspektive. Štaviše, od Rusije se ubrzano udaljava istočnoslovenska Ukrajina. Reklo bi se, o kakvom to panslavizmu može biti govora?

Međutim, očito je da ideja panslavizma ne bi mogla nastati da nema nikakvog osnova. Očigledna je činjenica zajedničkog porekla slovenskih naroda, zapanjujuća sličnost jezika. Zašto se to ne bi moglo izraziti u nekakvim objedinjujućim oblicima?

Nema nikakve sumnje da su Sloveni vrlo i vrlo različiti. Među raznim slovenskim narodima ogroman je broj protivrečnosti koje vuku korene iz dubine vekova. Dovoljno je setiti se samo međusobnog odnosa Hrvata i Srba. S raznih strana se može nabrojati ogroman broj uzajamnih uvreda. Eto, i mnogi ruski rodoljubi su uvređeni na braću-Slovene: ,,za koju su prolili toliko krvi, a oni, nezahvalnici…”

Međutim, odnosi među narodima neraskidivo su povezani s političkim kontaktima država. A u politici pojam ,,zahvalnost” je vrlo i vrlo drugostepen – blago rečeno. Politika elita može se ozbiljno razilaziti s nastrojenošću naroda. Klasičan primer je Bugarska. U bugarskom narodu je naklonost prema Rusiji prilično postojana, dok su vladajuće elite, naprotiv, vrlo često pokušavale da izbegnu prijateljstvo s našom zemljom. Čak je i G. Dimitrov bio sklon ideji separatnog (od SSSR) saveza s Jugoslavijom J.B. Tita.

S druge strane u Bugarskoj je bilo izvesnog osnova za nezadovoljstvo Rusijom. Posle uspešnog završetka Prvog Balkanskog rata (1912-1913) Bugarska je zahtevala od svoje saveznice Srbije da se precizno drži ranije postignutih dogovora. Ova je odbijala, a Rusija je uporno savetovala Bugarskoj da se opredeli za kompromis. Jasno da to nije doprinosilo porastu proruskih naklonosti. Reći će da je sve to – ništa u poređenju sa činjenicom da je Rusija oslobodila Bugarsku. Da, to je, dabome, tako, ali samo za Rusiju. Bugarinu će sve izgledati unekoliko drugačije. Sem toga, ta Rusija je oslobađajući Bugarsku išla i za svojim sopstvenim interesom. Druga je stvar što ni mi sami te interese nismo umeli da odbranimo – posle oslobođenja, dopustivši preorijentisanje Bugara na Germane. Tako da se moral i politika često razilazile.

Teško da je ikada i bilo moguće političko ujedinjavanje Slovena. Zapravo ni Rusija nikada nije vodila dosledno panslovensku politiku, premda je i koristila odgovarajuće parole – kao i slovenske aktiviste iz ,,Čeških sokolova” i drugih emigrantskih saveza koji su se sasvim lagodno osećali u Moskvi i Kijevu. Ali i Germani su takođe aktivno koristili antiruski nastrojene Poljake i Ukrajince. A na Zapadu su ne jednom iznošeni projekti stvaranja panslovenskog saveza, ali samo na čelu s Poljskom i usmerenog protiv Rusije.

Početkom XX veka ruska diplomatija je oličena u MIP Imperije postigla veći uspeh konstruisavši Balkanski savez. U njega je uporedo sa Srbijom, Bugarskom i Crnom Gorom ušla i Grčka. Tako da mi tu ne vidimo neku specijalnu panslovensku orijentaciju Peterburga. Politika je – tačnije, čak geopolitika, diktirala svoje zahteve koji su se razilazili s etnokulturnim zahtevima.

Uzgred, uprkos mišljenju raširenom u pojedinim krugovima, Rusija u svetski sukob 1914. godine uopšte nije ušla zbog panslovenskih ambicija. Čak ni zbog svoje ,,srbofilije”. Ona se za Srbiju zauzela rukovodeći se u prvom redu sopstvenim interesima. Evo, na primer, šta piše istraživač D. Minjin: ,,Zauzevši se za Srbiju, Rusija nije približila svoju nacionalnu katastrofu već je, obrnuto, odgodila i izbegla ono najgore. U slučaju da se uzdržala od mešanja, bila bi uspostavljena neprekinuta kopnena veza Germanske i u to doba još uvek ogromne Turske imperije čuvenom linijom Berlin-Bagdad. Nije teško zamisliti da bi tada vodeća nemačka vojna industrija, premašujući po snazi istovetne pokazatelje svih zemalja Antante zajedno uzeto, u spoju s neiscrpnim ljudskim i prirodnim resursima Istoka, već 1915. uzmogla da naoruža i postroji takve armade protiv kojih bi Rusiji bilo teško ne samo da odoli do 1917. godine, već i da očuva nacionalnu nezavisnost..”

Sa svoje strane ću dodati da bi do rata svejedno došlo 1914. godine (odluka o tome doneta je na sednici nemačkog generalštaba od 8. decembra 1912. godine). Nemci su bili dovoljno pametni da ne čekaju da Rusija završi preoružavanje svoje armije.

A inače u carskoj Rusiji nisu nešto naročito žurili s ostvarivanjem panslavističkih projekata. Kao ni u SSSR-u. Premda je Josif Staljin očito neko vreme bio pod uticajem panslovenskih ideja. Na primer, 28. marta 1945. godine je izjavio: “Mi, novi slovenofili-boljševici, zalažemo se za savez slovenskih naroda. Čitava istorija života Slovena uči da je taj savez neophodan za zaštitu slovenstva”. Očito da je Staljina do takvih zaključaka dovodila sama logika borbe s hitlerovskim pangermanizmom koji je zahtevao makar pozivanje na slovensko rodoljublje. Međutim, stvar se nije ni pomakla dalje od reči. Blok socijalističkih država Istočne Evrope, stvoren posle rata, bio je istaknuto nadetničkog, internacionalnog karaktera. Njegov slovenski sastavni deo nikako se nije izdvajao iz opšteg niza ,,bratskih” zemalja Varšavskog ugovora. O razdobljima perestrojke i posle perestrojke čak nećemo ni govoriti – toliko je sve očigledno.

Ipak, slovensko pitanje nije zauzelo važno mesto u ruskoj politici i zato se još uvek ne može reći da je zatvoreno. A krah političkog panslavizma jedino svedoči o tome da je sam oblik objedinjavanja pogrešno odabran. To je, uzgred budi rečeno, još u pretprošlom stoleću naslutio Aleksandar Pipin – veliki simpatizer slovenstva i istraživač panslovenskog pokreta. ,,Panslovenska solidarnost je neophodna ne samo u političkom, već i u unutrašnjem, obrazovnom smislu – isticao je. Ono prvo se možda još dugo neće postići; politički preobražaji u samoj Evropi mogu čak sasvim isključiti potrebu političkog panslavizma – u najmanju ruku je oslabiti; ali to neće izmeniti neophodnost obrazovno-književne solidarnosti”. To jest, Pipin je kulturni aspekt panslavizma postavljao iznad političkog. I to je sasvim ispravno.

Savremeni svet je i dalje pod hegemonijom Zapada izraslog iz romansko-germanske civilizacije. Njegova moć nije toliko zasnovana na ekonomici ili militarizmu (premda i toga ima dovoljno) koliko na specifičnoj i agresivnoj kulturi. I ma koliko proces kosmopolitizacije zapadne kulture bio snažan, ona svejedno nosi na sebi obeležje romano-germanizma.

Globalna kultura će, nesumnjivo, u izvesnom smislu uvek biti svoja kultura za narode razvijenog Zapada, dok je slovenstvo osuđeno na to da bude periferni element iste te kulture – u svakom slučaju, ma koliko slovenski narodi iskreno želeli da se ugrade u evropsko-američki Dom. Zato je neophodno da Sloveni ističu svoju samobitnost u moru globalizacije. To je potrebno i Francuzima, i Germanima, ali Slovenima – dvostruko više. Jer u suprotnom mogu potpuno i nepovratno izgubiti svoje sopstvo.

Najdelotvornije oruđe za očuvanje samobitnosti je nacionalizam svakog konkretnog naroda. Ali, ništa ne smeta da se jednom oruđu doda i drugo – makar i manje delotvorno. Zato bi slovenskim narodima koristilo kulturno jedinstvo koje bi bilo strukturno ustrojeno.

Korisno je ono i Rusiji, pa i na planu ostvarivanja njenih državnih interesa. Pisac ovih redova je ubeđeni pristalica izolacionizma. Ali mu je očita činjenica da je velikoj zemlji, kakva smo i dalje, potrebna ekspanzija, i to ne samo unutrašnja (osvajanje Sibira itd.) nego i spoljašnja. Ona jednostavno mora biti geokulturna a ne geopolitička (formula Borisa Mežujeva). Odigrati vodeću ulogu u kulturnom objedinjavanju Slovena – posredno znači ojačati državnu moć Rusije. Što značajniji autoritet bude Rusija imala u slovenskim zemljama i slovenskom rasejanju, tim ćemo manje imati neprijatelja u teškoj situaciji. Pritom će odsustvo političkih ambicija samo ojačati taj autoritet, pošto će otkloniti uporne sumnje da mi pokušavamo nekog da okupiramo i podjarmimo. Isti onaj Pipin je velelepno pokazao da je čak i u njegovo doba u panslovenskom pokretu postojala izuzetno snažna opozicija ruskom panslovenstvu. U Rusiju su se mnogi uzdali, ali njenu političku hegemoniju niko nije hteo. Pa dobro, u tom slučaju treba se odreći političkih ambicija, ali zato istaći kulturne ambicije.

Uzgred, to treba učiniti još i zato da se preduhitri (igra unapred, preticanje, prestizanje-?). Ta, naši geopolitički oponenti mogu okrenuti panslavizam protiv nas. Već su spomenuti stari projekti stvaranja antiruskog slovenskog saveza na čelu s Poljskom. I sada, kada Poljska pokušava da aktivno vodi svoju igru u Ukrajini i Belorusiji, nije isključena reanimacija tih projekata. Poneko se priseća Ruske Imperije, a poneko Reči Pospolite…

Dakle, potreban nam je geokulturni Panslovenski Savez. A za njegovo stvaranje potrebna je izvesna strukturalnost koja će ojačati vezu elemenata unutar sistema. U opštim crtama, može se predložiti sledeći kompleks mera za stvaranje Saveza:

1. Sazivanje Sveslovenske skupštine (Veća) s pojednakom zastupljenošću svake zemlje. Odluke te skupštine biće savetodavne.

2. Proglašenje prestonice jedne od zemalja za prestonicu Saveza u kojoj će biti centar veličanstvene Mreže kulturno-prosvetnih organizacija raširenih po čitavom slovenskom svetu.

3. Dogovor slovenskih zemalja o izdvajanju određenog postotka sredstava nacionalnih budžeta za finansiranje programa kulturno-istorijskih istraživanja.

4. Stvaranje jedinstvenog sistema štampanih i elektronskih glasila pod kontrolom sveslovenske skupštine, finansiranih od nacionalnih vlada.

Na kraju podvlačim da panslovenski projekat mora nositi arhaizatorski (u lepom smislu reči) karakter. Jedan od njegovih zadataka trebalo bi da bude dubinska rekonstrukcija slike najstarije prošlosti svih Slovena – razdoblja takozvanog ,,praslovenskog jedinstva”. Slovenima ne bi smetala ambicioznost u istoriji i istoriosofiji. Naravno, bilo bi preterano pripisivati Starim Slovenima stvaranje civilizacija Egipta i Rima, čime se zanose pojedini reknstruktori. Ali, ne treba se ni miriti s time što Stare Slovene smatraju periferijom antičkog sveta. Takav prilaz neposredno vodi priznanju da je slovenstvo bilo i biće periferija bilo romansko-germanskog Zapada, bilo turanskog Istoka. Međutim, tek nam predstoji da pravilno ocenimo istinski doprinos Slovena drevnoj istoriji.

I ko zna, možda će Sloveni jednog dana i progovoriti jezikom kojim su govorili u doba jedinstva. To će biti njihov drugi jezik – nešto poput sanskrita ili latinskog. Ko bi ga znao…

Aleksandar Jelisejev

Preuzeto sa: Srpska.ru

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s