DRAGOŠ KALAJIĆ – “POSLEDNjI EVROPLjANI” – SEN STALjINA

DRAGOŠ KALAJIĆ – “POSLEDNjI EVROPLjANI”

SEN STALjINA

Vraćajući se u Moskvu, pod senkom rusomrzilačke vlasti, koračao si njenim trgovima i bulevarima – preširokim i predugim, kao da ih je Josif Visarionovič odmeravao i otvarao za potrebe podsticanja preobražaja ljudi u džinove…

Osetio si neki pogled na sebi. Stajao si kraj jedne devojke čije su lepo lice naružili znaci gladi i promrzlosti, od koje se branila čvrstim zagrljajem ruku oko prsa, odevene u sive dronjke muškog kaputa. Tako zgrčena i drhteći od studi, što je tog dana živu spustila dvadesetak stepeni ispod ništice, sedela je, na tronošcu, pred praznom kartonskom kutijom, po kojoj je, dirljivim osećanjem za lepotu simetričnog poretka, razastrla, kao neku lepezu, jednoliste primerke Radničke Rusije, sa fotografijom Josifa Visarionoviča preko cele prve stranice. U levom uglu stajale su značke sa zlatnim profilom Staljina na crvenoj osnovi a u desnom značke sa simbolizmom ukrštenog srpa i čekića.

Njen dugi pogled, koji nije sklanjala, kao da ti time hoće prkositi, bio je prožet najdubljim prezirom, kakav nikad u svom životu nisi iskusio. Shvatio si: po tvojoj odeći ona je zaključila da si Zapadnjak, dakle jedan iz hordi pljačkaša i krvopija što navaljuju na Rusiju, lišenu odbrane, da bi se bogatili njenom nesrećom. Tako pogođen, dok si tražio u sebi najpogodnije reči da bi je razuverio, ona ti je nesvesno pomogla odapevši tetivom svog prezira, zategnutom na luku poniženosti ali i nesalomivosti bića, strelu prkosa:

“I like Stalin!”

Razumeo si: u predugoj zimi okupirane i potlačene Rusije njena očajna i bespomoćna kći nije raspolagala drugim oružjem samoodbrane od tog I like Stalin!, još uvek sposobnog da u podlim mislima i trulim srcima Zapadnjaka izaziva strahove.

Naglo, iz tresetišta tvog pamćenja, iskrsao je lik starog Slobodana Draškovića, direktora biblioteke Huverovog instituta, koga si poslednji put sreo na jednoj beogradskoj sedeljci. Govorio ti je sporo i tiho, možda iznuren rakom čije su metastaze nagrizale mozak, ili po inerciji uvreženog straha, steknutog na putevima antikomunističke emigracije:

“U Huverovoj biblioteci nisam mogao naći tražena dokumenta o finansiranju Oktobarske revolucije od strane njujorških bankara, poput Jakoba Šifa, Morgana, Varburga, Kuna i Leba… Imamo samo faksimile, koje već poznajete, sadržane u Papers relating to the Foreign relations of the United States 1918 – Russia, što ih je State departement objavio 1931… Za utehu, mogu Vam pružiti jedan podatak koji ide u prilog pretpostavci da pravi cilj vašingtonskog hladnog rata nije bio komunizam već Staljin i nadasve Rusi.”

Zastao je, bolno nasmešen, zagledan negde u stranu. Osvrnuvši se potom obazrivo oko sebe – premda ste sedeli povučeni, u uglu salona, daleko od sluha ostalih zvanica – nastavio je još tiše, tako da si se morao prignuti kako bi čuo šta ti govori:

“U jednom trenutku nama je iz State departement-a stiglo pitanje da li raspolažemo bilo kakvim dokumentom koji bi mogao, makar posredno, ukazivati da je Staljin bio zapravo agent carske policije, ubačen u komunističke redove. Nismo imali takvih saznanja ali smo – uočivši dobro veliku priliku za finansiranje našeg rada – odgovorili kako smo tobože na tragu takvog dokumenta. Samo nam nedostaju još pare pa da ga se dokopamo! I tako, da ne dužim, godinama je Huverov institut primao od State departement-a pozamašna sredstva da bi pronašao nešto što bi moglo da kompromituje Staljina i da sva njegova zlodela pripiše naknadnoj carskoj osveti te da rehabilituje komunizam.”

Upitao si ga kad je dospeo do tog saznanja i on je raširio ruke u znak priznanja svoje slabosti:

“Prekasno za moju iskrenu veru u najbolje namere vašingtonske politike. Bila je to i isprazna vera mnogih antikomunista iz Istočne Evrope u emigraciji, koji su se uz nju borili i s njom umirali, misleći da su protivurečnosti i dvosmislice vašingtonske političke elite plod njene naivnosti i neznanja… Sad, s ovom naknadnom pameću, moram priznati da je bio u pravu moj brat Milorad, koji je tvrdio da glavonje s Istočne obale zapravo podržavaju komunizam kao neko svoje čedo, ljuti samo zato što im je izmaklo kontroli. Ja sam mislio da je lud, da opasno zastranjuje pa sam se i zato od njega odrodio.”

Shvativši da si od bolesnika na samrti saznao sve što si mogao iskamčiti, naglo si napustio položaj nagnutosti nad njegovim ispovedanjem, ispravivši torzo u sedištu. Video si, pri tom pokretu, kako mu se oči šire od nekog nemilog iznenađenja, punog straha čije je ime odbačenost. Možda je u tvom naglom odmicanju naslutio poriv gađenja koje vazda osećaš pred primercima građanske “reakcije”, što običava da svoju moralnu gnjecavost i intelektualnu mlohavost ponosno ističe kao vrline umerenosti, uz podsmešljiva nipodaštavanja svake odlučnosti i hrabrosti kao nerazboritog, odnosno unapred gubitničkog ekstremizma.

Pred moskovskim Trgom Revolucije preko tuge slovenskog saosećanja razvio si jedan osmeh blagorodnosti, s kojim si uzvratio streli pristalice lika i dela Josifa Visarionoviča:

“Ја тоже љубљу товаришч Стаљин!”

Uzeo si jedan primerak Radničke Rusije i jednu značku s likom Staljina, koju si istog časa zadenuo za rever crnog večernjeg odela, plativši to najvećom raspoloživom novčanicom. Nije te razumela: htela je da ti vrati preveliku novčanicu i da ti pokloni list sa značkom. Objasnio si da je to samo skromni prilog pokretu za rehabilitaciju Staljina, koji je razorenu rusku državu uspeo da obnovi, izjalovivši sve naume njenih dušmana.

Genadij Zjuganov: kriza u Ukrajini i njeni duboki koreni

Genadij Zjuganov, predsednik Centralnog komiteta Komunističke Partije Ruske Federacije (KPRF)

Danas, rat besni na ogromnim teritorijama narodnih republika Lugansk i Donjeck. Po prvi put od oslobođenja Ukrajine od nacista pre 70 godina, civilni gradovi i sela su granatirani i bombardovani. Mrtvi i ranjeni se broje hiljadama a izbeglice desetinama hiljada. Čitava stambena naselja, sirotišta i škole, ambulante i bolnice, elektrogeneratori i objekati vodosnabdevanja su uništeni. Određeni broj gradova, gde stotine hiljada ljudi žive, se dave blokadom.
Banderovci na vlasti, njihovi pokrovitelji na Zapadu i člankolisci u ruskom liberalnom kampu otvoreno zataškavaju ratne zločine koji su činjeni u Novorusiji / Novoj Rusiji. To je zato što je uništavanje gradova i sela, koje je u toku, u direktnoj suprotnosti sa međunarodnim normama i običaja ratovanja. Ženevska konvencija iz 1949. izričito zabranjuje upotrebu artiljerije i borbenih aviona protiv nebranjenih naseljenih područja. U međuvremenu, hunta, koja je preuzela vlast u puču u Kijevu, je sledila najpodliju i kukavičku strategiju za svoje eskadrone smrti su nepromenljivi gubitnici u direktnoj borbi sa snagama Samoodbrane Novorusije / Nove Rusije.
Snage i privatne vojske oligarha namerno uništavaju civilno stanovništvo. To je etničko čišćenje. Stanovništvo ruskog govornog područja se istiskuje sa svog istorijskog zavičaja. To je teško krivično delo protiv čovečnosti.

Istorijski koreni nedavnih događaja
Ruska pažnja na Ukrajinska dešavanja i patnje koje osećamo u vezi sa gorućim ratom su prirodni. Ukrajina nije samo deo Slovenskog sveta. Ukrajinska zemlja i njeni ljudi su sastavni deo ruske svesti, ruske istorije. Trenutna stvar je najdublja duhovna i kulturna veza između naših naroda, njihova istorijska neotuđivost jednih od drugih. Kada se naprave pokušaji da nas zavade zarad interesa Zapada, to je kao da nas seku na kriške, izazivajući duboku ranu kako ruskom društvu tako i svim građanima Ukrajine, uključujući i one koji su zbunjeni Antiruskom propagandom. Jer jedino je moguće u savezu sa Rusijom da Ukrajina dostigne visine prosperiteta koje mnogi ljudi u Ukrajini smatraju mogućim samo u savezu sa Evropom. Savez koji je večno donosio nevolje.
To je uvek bilo tako. I u 12. i 14. veku, kada je Černaja (Crveni) Rus’ smešten oko Lavovu prekinuta od istorijskog jezgra Rusije i bio je iskidan na parčad od svojih zapadnih suseda i u 16. i 17. veka, kada je Poljsko plemstvo pokušalo da izbriše ognjem i mačem duh slobode i Pravoslavnog Hrišćanstva, sa ukrajinske zemlje, zajedno sa sećanjem velikog sveruskog jedinstva. To se takođe desilo u 18. veku, kada se šačica izdajnika, okupljenih oko Mazepa (kome je Petar Veliki zaista nameravao da nagradi dvo-kamenu “Medalju Jude”, da nosi oko svog vrata kao nagradu za svoju izdaju). Na početku 20. veka, tokom Građanskog rata, lokalni samostitsi (Ukrajinski separatisti) su se oslanjali na Nemačke bajonete. Sve je ovo pretvorilo ukrajinsku zemlju u poprište krvavih bitaka. Spas je došao isključivo uz pomoć Rusije.
Sadašnji strašni razvoji događaja potvrđuju izjavu V. I. Lenjina da je slobodna Ukrajina bila moguća samo ako se proleterijati Velike Rusije i Ukrajine udruže u akciju, i da to nije dolazilo u obzir bez takvog jedinstva. Prikladno je podsetiti se ovde da su sve glavne visokotehnološke industrije u Ukrajini, ne samo u Donjeckom i Luganskom regionu, izgrađene u sovjetsko vreme o trošku budžeta Unije, od kojih je 70% došao od Rusije, odnosno od ruskog naroda.
Dakle bratski savez sa Ukrajinskim narodom u vreme strašnih iskušenja je naš zajednički uzrok i naša zajednička dužnost.
Može se činiti da je građanski rat u Ukrajini izbio preko noći. Pre šest meseci, zemlja je bila jedna od mnogih država koja je doživljavala teške ekonomske i socijalne probleme, ali je očuvala svoju političku stabilnost. Narodno nezadovoljstvo se gomilalo. Međutim, nije bilo nikakvih znakova teških udara koji dolaze. To bi, međutim, bilo nesmotreno da se pretpostavi da se socijalna eksplozija dogodila odjednom, kao grom iz vedra neba.
Rusko rukovodstvo, doduše, je odgovorilo na ovu pretnju veoma adekvatno dovođenjem Krima nazad u Rusiju u vreme 70. godišnjice oslobođenja poluostrva od nacista i sprečavanje, zapravo, izbijanja velikog rata. Da bi bolje razumeli poreklo tragedije Ukrajine, neophodno je videti istorijske korene u njihovom razvoju, da razumemo mehanizme teške krize koji potiču iz bratske zemlje. Potrebno je videti nedavne spoljne simptome krvavog bratoubilačkog rata koji izbija na površinu u Ukrajini, kao i dublje istorijske, ekonomske, klasne, etničke, kulturne, verske i druge preduslove ovih razvoja događaja. Samo integrisana analiza će omogućiti tačnu identifikaciju pokretača krize u Ukrajini, predviđanje daljeg toka događaja i razradi strategija i taktika za rešavanje ovog strašnog sukoba.
Za nas komuniste, šta se dešava u sestrinskoj republici nije od običnog teoretskog značaja. Mi nismo politički naučnici, koji ravnodušno gledaju bilo kakve razvoje. Mi imamo obavezu da izvučemo lekciju iz najtežeg socijalne sukoba u koji je susedna zemlja potonula. Zbog toga je neophodno da se analiziraju događaji u Ukrajini, imajući u vidu da se slični događaji mogu ponoviti u jednom ili drugom obliku u Rusiji.
Naravno, naša pažnja i simpatije se fokusiraju prvenstveno na Novorusiju koja se rađa u borbi. Međutim, jednako je važno razumeti izvore i pokretačke snage suprotne snage – ponovno oživljeni neonacizam. U tu svrhu je potrebno analizirati istorijsko poreklo i formiranje Banderističkog pokreta kao oblika Ukrajinskog etničkog nacionalizma u svojim najekstremnijim oblicima. Potrebno je razumeti na kojim ideološkim osnovama je pokret počivao i na koji se način nacionalizam kombinovan sa rusofobijom podstiče u Ukrajini, danas.

Poreklo radikalnog nacionalizma
Od ključnog je značaja da se razume da Ukrajina, sa izuzetkom Sovjetskog perioda, nikada nije imala svoju državnost i nikakvih drugih perioda u istoriji koji su bili identični za ceo ukrajinski narod. Tokom vekova, kada su Evropske sile u nastajanju, Ukrajina nikada nije bila nezavisna država, niti jedinstva celina u strukturi drugih država. Ono što je današnja ukrajinska teritorija je uvek bilo podeljeno između različitih Evropskih sila. Sredinom 17. veka, kao rezultat dobrovoljne unije sa Rusijom, njena istočna polovina se našla pod ruskim krilom, pri čemu se istorija Malorusije ili Rus’ Minor (Manje Rusije) počela da se formira, dok su zapadne ukrajinske teritorije bile pod vladavinom Poljske a potom i Austro-Ugarske.
Poljska politika prema ukrajinskoj populaciji je bila izuzetno surova, često sadistička. Zapadni Ukrajinci, kao deo poljskog državnog stanovništva, bili su građani drugog reda. To je bio ključni razlog zašto je radikalni ukrajinski nacionalizam počeo da se pojavljuje u zapadnoj Ukrajini; to je bilo delimično slično idejama rasne ekskluzivnosti, utemeljenih u “Trećem rajhu”.
Tadašnji sledbenici Bandere nisu ušli samo u stratešku koaliciju sa nemačkim okupatorima, već su i veoma aktivno učestvovali u njihovim kaznenim akcijama, uključujući i one protiv domaćeg ukrajinskog stanovništva. Nastavili su sa istom praksom u zapadnoj Ukrajini posle rata nakon pri odlasku u ilegalu. Ne samo 25 hiljada sovjetskih vojnika i oficira bezbednosti nego i više od 30 hiljada nedužnih Ukrajinaca su ubijeni u borbama sa sledbenicima Bandere koje su trajale do sredine 1950-ih. Ovi sukobi su, takođe, skupo koštali Banderovce: izgubili su više od 60 hiljada ljudi tokom godina.
Banderovski nacionalizam nije evoluirao u narodnooslobodilačku ideju već u totalitarnu sektu besomučnih fanatika koji su prvenstveno ubijali autohtone Ukrajince.
Karakteristike analogne totalitarne sekte su svojstvene zapadno ukrajinskoj unijatskoj crkvi, koja je formalno u zajednici sa Rimom. Ostali su joj verni Banderini sledbenici koji nisu želeli da uzmu u obzir činjenicu da je ogromna većina Ukrajinaca prihvatila istočno Pravoslavno Hrišćanstvo. Ideologija unijata (istočno obredni Rimokatolici) ima, u stvari, veoma malo veze sa katoličanstvom. To je prilično ekstreman, sektaški oblik protestantizma pomešan sa baptizmom. Nisu slučajne veze sa sektašima, ključnih ličnosti u Kijevu – Baptiste Turčinova i Jacenjuka, koji je u prijateljskim odnosima sa sajentolozima.
Svaka pobeda postignuta od strane ekstremista, nacionalista niskih zooloških razmera, rezultirala je iz duboke krize vlade, čijeg je neprijateljstva društvo sve više svesno i reaguje radikalno na njenu ružnu manifestaciju. Za snage na vlasti, jedini način, za opstanak jeste kroz savez sa radikalnom nacionalističkom ideologijom, zahvaljujući kojoj bivši glavni šefovi navodno zadržavaju svoje pozicije, već pod novim zastavama. Nova “elita”, potpuno izašla iz prethodnog reda, uživa u upotrebi banderovskih instrumenata i Banderinih sledbenika kao “topovsko meso” kako bi još jednom prevarili milione ljudi nakon izvođenja klanovskih rokada u krugovima moći. Kao rezultat, oligarsi ne samo da su zadržali, već su i učvrstili svoje pozicije. Oni će sada sprovesti istu ili još brutalniju ekonomsku politiku pod banderovskim zastavama sa surovim tutorstvom Zapada i u istom “savezu sa đavolom” protiv Moskve, koji neće doneti olakšanje ukrajinskih nevolja i problema već sigurno njihovo pogoršavanje.
Nepristrasni, naučni pristup vodi čoveka do zaključka da su i zapadni kreatori politike i trenutni vladari u Kijevu, koji traže da iseku viševekovnu vezu sa Rusijom, izbegavali u svakom pogledu. Ovaj zaključak je da je narod centralne i istočne Ukrajine, u stvari, povezan sa Rusijom na mnogo snažniji način nego sa zapadnom Ukrajinom. Svi pokušaju da se Ukrajina usmeri na prozapadni, antiruski kurs, nisu usmereni samo protiv Rusije, već i protiv većine ukrajinskog naroda. Oni su sami po sebi antiukrajinske, antinacionalne akcije skrivene u nacionalističkoj demagogiji.
Objektivno, sve je jednostavno tako, iako nisu još svi stanovnici centralnih i zapadnih regiona Ukrajine svesni toga. Istorija Banderinog pokreta je već otkrila taj tragični paradoks, koji se sada ponovo odvija zbog krivice novih Banderovaca koji su preuzeli vlast. Dok navodno podržavaju interes ukrajinskog naroda, ove figure vređaju interes većeg dela Ukrajinaca, interes koji se ne može realizovati van bliskih veza sa Rusijom. To je ono što Bandera i njegovi sledbenici nisu želeli da razumeju i šta ukrajinska trenutna “elita”, koja je pod pokroviteljstvom Vašingtona, ne želi da čuje.
Banderovski nacionalizam kao ekstremni oblik rusofobije
Izbor ukrajinskih radikalnih nacionalista u korist borbe protiv “sovjetske okupacije” nije niti njihova krivica, niti primorani, niti privremeno taktički potez. To je bilo prirodno i neizbežno, i za Ukrajinske nacionaliste to ostaje takvo i danas. Za njih, jedini mogući izbor je u korist antiruskog saveza sa bilo kime, čak i sa najgorim neprijateljem Ukrajine. Bez takvog neprirodnog saveza nikakva “nezavisna” Ukrajina nije moguća u izolaciji od Rusije.
Naravno, u prošlosti su se događale političke i kulturne neravnoteže u akcijama ruskih centralnih vlasti u ukrajinskim teritorijama kao delovima ruskog carstva. Ali izvorni jezik i kulturna bliskost naših naroda, sličnost njihovih razmišljanja, tradicija i običaja ublažava taj problem. Nemoguće je opisati taj period istorije kao okupacija Ukrajine. Opisi te vrste u ukorenjeni u neznanju i podlim špekulacijama. Ispravno je govoriti o viševekovnoj zajedničkoj istoriji Rusije, istočne i centralne Ukrajine i reći da je, kao rezulat naše zajednice, ujedinjena politička nacija formirana.
Ali Bandera i njegovi sledbenici su preneli svoju mržnju prema bivšim tlačiteljima na sovjetski režim nakon što je počeo da se nameće u zapadnoj Ukrajini. Oni nisu želeli da vide da principi sovjetske vlade nisu imali nikakve veze sa kolonijalnim poretkom koji im je nametnulo poljsko plemstvo. Nisu želeli da vide da su u strukturi sovjetske države istočna i centralna Ukrajina već dobijale više de fakto nezavisnosti nego u ruskoj carevini i da dolazak sovjetskog režima u zapadni deo Ukrajine nije bio neka nova vrsta kolonizacije, već oslobođenje od kolonizacije.
Ali zašto ideolozi rusofobije, i danas, uspevaju da prevare veliki deo društva? Objašnjenje leži u činjenici da mnogi Ukrajinci u više navrata vide radikalni nacionalizam kao lek za njihove bolesti, jednu alternativu onome što ih je tlačilo i ponižavalo u prošlosti. Ali njihove teškoće i poniženja su sada povezani sa novom realnošću. Ona nisu ravna nasilnom poljskom gnevu prošlih vekova. Sada je to tiranija oligarha i osionost gangsterskih kapitalista.
Nastala prilikom raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, konstantna ekonomska i moralna kriza nastala u Ukrajini donoseći sa sobom slučajeve produbljivanja društvene nejednakosti i nepravde koje su postale katalizator radikalnih nacionalističkih osećanja koja su prsnula prvo u 2004. a zatim na prelazu iz 2013. u 2014. godinu. Bez ovih faktora, nikakva osećanja takve vrste ne bi imala plodno tle u Ukrajini, kao što im je nedostajalo u vreme procvata sovjetske države, u čijoj strukturi interesi Ukrajinaca su bili sprovođeni u najvećoj meri. Dovoljno je reći da su u većini druge polovine dvadesetog veka, Sovjetski Savez vodile ličnosti koje su usko povezane sa Ukrajinom: Nikita S. Hruščov i Leonid I. Brežnjev.
Međutim, rusofobi na zapadu, antisovjetski liberali u Rusiji i novi ukrajinski nacionalistički ideolozi iznose lažnu tezu insistirajući da iako je sovjetska vlada dala više slobode ukrajinskom narodu, to je još uvek bila, u stvari, okupaciona sila, kako je Ukrajina ostala pod kontrolom jedne imperije – ovog puta sovjetske imperije.
Shodno tome, borba Bandere i njegovih saradnika protiv sovjetskih vlasti je njima bila i dalje ista borba za oslobođenje. Danas, u pokušaju da se konačno oslobode ruskog uticaja, novi ukrajinski nacionalisti navodno prate iste principe bobe za nezavisnost i vođeni su željom da konsoliduju nezavisnost u okviru Ukrajine koja je ostvarila državnost.
Fundamentalna neistinitost ove teze je pojašnjeno istorijom i današnjim dešavanjima u kojima se istorija uglavnom ponavlja. Činjenica je da radikalni nacionalisti nikada nisu delovali kao nezavisna nacionalna politička snaga. Oslobađanje zapadne Ukrajine od poljskog ugnjetavanja nije bio njihov uspeh, već uspeh sovjetske vlade. Borba protiv nje vodio je ukrajinske nacionaliste pravo u direktan savez sa nacističkim okupatorima.
Ali čim je ideja ukrajinske državnosti uparena sa orijentacijom prema zapadu i otuđenjem od Rusije, ispostavilo se da je takav oblik državnosti fikcija i klimavo jedinstvo koje rađa nemire. Razlog za to je da Ukrajima ima malo iskustva nezavisne državnosti. Danas, jednostavno nije moguće da postoji izvan sfere uticaja moćnijih država.
U međuvremenu, u antiruskom savezu sa ukrajinskim otvorenih neprijatelja, koji su sposobni da prikriju svoje prave neprijateljske namere samo na kratko, ukrajinski narod nema šansu za pravu nezavisnost. “Nacionalni pokret” u Ukrajini je put koji vodi ne ka oslobođenju već u suprotnom smeru. To je put protiv nacije. Ovo osećaju danas milioni Ukrajinaca, od kojih su mnogi ustali na oružje protiv novog Banderovskog nacionalizma. Njihova borba je izvorni nacionalni pokret otpora jer su rekli odlučno “ne” nameri da se razbiju viševekovne veze sa Rusijom, sa ruskim narodom. Kao odgovor oni su dobili bombardovanja i granatiranje stambeih naselja. Banderovci su se ponašali slično kao i u period 1930.-1950., protiv Ukrajinaca koji su postali svesni destruktivne prirode njihovog “nacionalizma”. Oni koji su dirnuti pravom nacionalnom idejom i zaista brinu za svoj narod ne mogu to raditi svojim sunarodnicima.

Neposredni uzroci državnog udara u Ukrajini
Granica koja je podelila ukrajinsku savremenu istoriju došla je sa odlukom Predsednika Janukoviča prošle jeseni da se odrekne pridruženog članstva u Evropskoj Uniji i da krene u pravcu Carinske Unije sa Rusijom i drugim zemljama. Odluka je bila sasvim opravdana sa ekonomske tačke gledišta. Ruski pregovarači su mesecima tvrdili Ukrajinskoj strani, ali nisu uspevali da ubede svoje partnere u Kijevu, da je put prema zapadu povezan sa potpunim kolapsom ukrajinske ekonomije koja je još uvek usko povezana sa ruskom ekonomijom.
Međutim, vladajući krugovi u Kijevu su se držali čistog prozapadnog ideološkog kursa. Tek je u poslednjem trenutku, kada je konačna odluka trebala da se utvrdi, ukrajinsko rukovodstvo prepoznalo ekonomsku realnost i najavilo svoju nameru da se priključi Carinskoj uniji. Do tog trenutka javno mnjenje je, zahvaljujući naporima brojnih “društvenih organizacija” i medija stvorenih od strane zapada i koji su pod njegovom kontrolom, već usmereno na proevropski pravac. Narod nije imao pouzdane informacije o neizbežnim najtežim posledicama drugorednog članstva u Evropskoj Uniji. Ali san o “ponovnom ujedinjenju sa Evropom” je dugo zbunjivao mozgove intelektualaca i običnih ljudi koji su se strastveno i s’ ljubavlju nadali da će pridruženo članstvo u EU automatski dovesti Ukrajince na Evropski nivo blagostanja.
Odluka da se pridruži Carinskoj Uniji sa Rusijom, polu-prezir u očima “zapadenskoj”/Zapadno Ukrajinskoj/inteligenciji, je viđena od strane mnogih u Ukrajini kao razaranje njihovih kristalnih snova. Masovna iritacija se prosula na ulice glavnog grada, koja je odavno pala pod uticaj bučnih aktivista iz zapadne Ukrajine. Međutim, Majdan koji se rasplamsao prošlog novembra postepeno je venuo. Do januara ove godine, dve ili tri storine fanatika i beskućnika su još uvek bili tu u raštrkanim grupama, našavši način da se izraze i izvor besplatne činije čorbe u centru glavnog grada. U međuvremenu, bilo kakvo smanjenje nivoa opozicionog gneva očito nije bilo u planovima onih koji su zaista upravljali događajima u Ukrajini. Zapadni političari i agenti obeveštajnih službi počeli su da bacaju značajne količine zapaljivog materijala u bledu vatru javnog nezadovoljstva i stvorili su zapaljivu mešavinu za baklju radikalizma, vešto usmerenog protiv Rusije.
Ali bilo bi pogrešno videti situaciju iz uskog ugla, kao rezultat jedino mahinacija zapadnih političara i obaveštajnih službi. Gospodin Janukovič i njegov tim treba da preuzmu značajan deo krivice za izbijanje požara. Nakon uspona na vlast taj “tim”, ili pre porodica bivšeg predsednika počela je agresivno da pretvara političku moć u novac. Pohlepa “Donjeckana”, kako su ih mnogi ljudi zvali, nije imala granica. Veliki broj malih i velikih preduzeća su isceđeni za danak. Preuzimanja preduzeća su postala uobičajena. Tako se narodno nezadovoljstvo oko stalnog pogoršanja ekonomske situacije spojilo sa oštrom ogorčenosti na strani veoma aktivnog populacionog segmenta – malih i srednjih preduzeća – u vezi sa “grabilovka” (pljačke) od strane Janukovičevih prijatelja i rođaka.
U međuvremenu, gospodin Janukovič iz taktičkih razloga se marljivo predstavljao kao pobornik zbližavanja sa Rusijom, iako je njegov stvarni stav bio otvoreno prozapadni. U javnom mnjenju Janukovič je stoga, povezan sa Rusijom. Otuda Majdanu antiruski tonovi. Ali imamo li mi moralno pravo da osuđujemo ukrajinski narod zbog njegovog većinskog nedostatka svesti o potrebi da se oživi bratski savez sa Rusijom? Mi možda imamo takvo pravo, da se RF postavila kao primer države blagostanja, da je iskorenila oligarhiju, potpunu korupciju i gangsterske kapitalističke principe. Tada bi ukrajinski narod ustao bez oklevanja pod istom zastavom sa Rusijom – barjacima koji su vodili do spasenja u prošlosti.
Eksplozivna mešavina, koja je vodila do socijalne eksplozije u Ukrajini, uključujući nekoliko osnovnih elemenata: legitimne prigovore mase naroda zbog stalnog pogoršanja njihovog finansijskog položaja; nezadovoljstvo malih i srednjih preduzeća oko napada od strane Janukovičevog tima; želja “zapadenskije” (zapadnih Ukrajinaca) intelektualaca da usmere javno mnjenje još jače, zajedno sa intrigama proameričkih političara i tajnih službi sa ciljem da se poveća podela između Ukrajine i Rusije.
U međuvremenu ruska vladajuća grupa je videla, a i dalje vidi Ukrajinu prvenstveno kao teritoriju u kojoj je potavljen gasovod. Stoga, politika gornje vlasti RF se fokusira isključivo na obezbeđenju glatkog protoka gasa prema Evropi. Javna osećanja u Ukrajini nisu samo puki predmet interesa i uticaja za Rusku “elitu”, ali su bili potpuno ignorisani kao faktor potpuno nebitan prema pozadini intriga oko gasovoda u “vrhu” vlasti dve zemlje, za koje narodi bratskih republika naknadno moraju da plate visoku cenu.

Puč i njegove posledice
Pokušaji Ukrajinskog rukovodstva da povrate red na ulice glavnog grada, uključujući i pregovore, susreo se sa žestokim otporom od strane dobro obučenih boraca koji su regrutovani u zapadnim regionima. Sredinom februara , Američka tehnologija pseudonarodnih revolucija počela je da se koristi u Kijevu, uključujući, preuzimanje vlasti od strane uličnih gomila sa ogromnom spoljnom podrškom, isprobane tokom prevrata u Jugoslaviji, Gruziji, Ukrajini (2004.) i u Libiji, kao i tokom “Arapskog proleća” u brojnim zemljama na Bliskom istoku i Severnoj Africi.
Istovremeno, Ukrajinsko rukovodstvo postalo je predmet direktnog pritiska sa zapada. Evropska Unija je pretila pravljenjem “crne liste” zvaničnika, protiv kojih će biti nametnute raznovrsne sankcije. Članovi Janukovičevog klan su prvenstveno razmišljali o svojim računima u zapadnim bankama i “offshore” fondovima. To je napravilo Ukrajinsko rukovodstvo prilično osetljivim na ucene zapada. Slabosti šefa države dovele su do paralize organa reda i izdaju političke elite, koja nije uspela da ispuni svoje ustavne obaveze.
U međuvremenu, predstavnici opozicije, koji se navodno bore za demokratiju protiv autoritarnog režima i za svetlu budućnost Ukrajine pod pokroviteljstvom Evropske Unije, pokazali su, u stvari, navike svojih Banderovaca, fašističkih prethodnika. “Mirni” demonstranti su preuzeli zgrade vlade i napali policijske snage, gađajući ih molotovljevim koktelima. Predsednik Janukovič je nastavio da se sklanja od odlučne akcije i predavao je vlast, korak po korak, neonacističkim elementima. Proces je kulminirao u puč. Istinske bitke uz upotrebu vatrenog oružja su počele na ulicama Kijeva 18. februara. Za tri dana broj žrtava je dostigao 100 a više od 600 je hospitalizovano. 23. februara, Janukovič je pobegao iz Kijeva.
Naslednici nacističkih sledbenika Bandere su preuzeli vlast i odmah pokrenuli kampanju suzbijanja svojih političkih protivnika i populacije ruskog govornog područja. Zastrašeni poslanici Vrhovne Rade doneli su odluku kojom se van snage stavlja zakon koji dozvoljava upotrebu ruskog kao drugog državnog jezika u brojnim regionima Ukrajine. Pogromi su započeli protiv prostorija Komunističke Partije Ukrajine, i Komunistička Partija je zabranjena u nekim regionima. Članovi Parlamenta iz Komunističke Partije i Partije Regiona su fizički zlostavljani zajedno sa policajcima koji su ostali verni zakletvi.
Banderovci su započeli napade na istorijsko pamćenje sa široko rasprostranjenim uništavanjem spomenika Lenjinu i sovjetskim vojnicima koji su pali u borbi za oslobođenje Ukrajine od nacističke okupacije. Uništavanjem spomenika Lenjinu, demonstranti su uništavali ne samo istorijsko nasleđe, već i simbole ukrajinske državnosti, jer je Uredbu o osnivanju ukrajinske republike potpisao Lenjin. Ta orgija uništenja rezultirala je u usponu pokreta otpora u jugoistoku zemlje i, na kraju, u građanskom ratu.

Klasno povezana priroda sukoba u Ukrajini
Svojstvenu prirodu događaja u Ukrajini je teško razumeti bez analize usklađenosti njenih klasnih snaga. Pre svega se mora napomenuti da je kao rezultat divlje, destruktivne privatizacije, 1990. – 2000., privrede Ukrajine u interesu oligarha i novo skovana de-industrijalizacija u interesu zapadnih konkurenata, broj industrijskog proleterijata naglo opao. Shodno tome, nivo njegove organizacije se smanjio. Sa uništenjem kolektivnih i državnih farmi ruralni proletarijat je praktično iskorenjen. Ovoje promenilo odnos klasnih snaga.
Međutim, prozapadni vrh vlasti Ukrajine nije uspeo da u potpunosti uništi radničku klasu, naročito u najindustrijalizovnijim jugoistočnim regionima. Stoga, nije slučajno što je Banderovska hunta naišla na najveći otpor u tim regionima. Industrijski proleterijat Novorusije je svestan činjenice da rez istorijskih veza sa Rusijom, na koju su proizvodi njihovih preduzeća usmereni, mora neminovno dovesti do masovne nezaposlenosti i siromaštva. Ne samo nacionalna osećanja, već i klasna svest miliona ljudi u Novorusiji, iako ne izraženih u olakšanju, čine osnovu otpora oligarskom uzurpiranju vlasti.
Važna karakteristika narodnih revolucionarnih akcija u jugoistoku Ukrajine, i ranije na Krimu, je da su one bile usmerene protiv neofašističkih uzurpatora moći u Kijevu, koji su usko povezani sa globalnim transnacionalnim kapitalom, i protiv “Donjeckog” oligarskog klana, koji je uspostavio njihovu političku i ekonomsku diktaturu u tim regionima. Uzgred, “rani” nezavisni Majdan (Novembar – Decembar 2013) je bio, u tom smislu, ne toliko antiruski i antioligarski u karakteru.
Međutim, kako protestna osećanja mase nisu dobila klasni karakter, oni su iskorišćeni u borbi dva klana krupne buržoazije. Taj sukob je dobila grupa koja je okupila zajedno prozapadne, nacionalističke i ekstremno desničarske snage, koje su imale koristi od narodnog nezadovoljstva i puča.
Obično krupni kapital kontroliše zemlje reko svojih angažovanih slugu – državnih zvaničnika. U Rusiji 90-ih, oligarsi su u početku dominirali birokrate. Tada su visoki vladini zvaničnici preuzeli prednost, ali su se kasnije viša birokratija i oligarhija spojili.
U Ukrajini, takođe, je došlo do borbe između dve povezane klasne grupe – državne birokratije i oligarhije. I tamo, kao i u Rusiji, pojavila se simbioza ove dve klasne grupe. Ali posle februarske revolucije 2014., oligarsi vrše i potčinjavanje birokrata. Suočeni sa žestokim otporom ljudi na Krimu, Lugansku, Donjecku, Harkovu, Odesi, Dnepropetrovsku i drugim gradovima, vladajuća elita u Kijevu je krenula pravo u uvođenje diktature krupnog kapitala.
Oligarsi, koji su se krili u senci angažovanih političara iz raznih “batќivščinasa”, “udara” i “regiona” imenovani su guvernerima nekoliko regiona. Tada je direktna lopovska diktatura oligarha, nemaskirana sa bilo kojim “demokratskim” sitnicama, došla da vlada u Ukrajini.
Milijarderi Porošenko, Kolomojski i njima slični nisu samo odmah preuzeli funkcije vlasti, već su napravili sopstvene privatne armije i snage tajne policije koje se bave otmicama i mučenjima ljudi. Ukrajine je postala “u ratu kao u ratu” banana republika, u kojoj se ne vlada po zakonu, već po potpunoj samovolji politički privremenog “predsednika” oslanjajući se na “odrede smrti”, kao i na političku i vojnu podršku Sjedinjenih Država. Narodi Latinske Amerike su skinuli svoje etikete banana republika kao rezultat uporne borbe. Nažalost, takva vrsta “državnog upravljanja” došla je da vlada u Ukrajini.
Klasni karakter nove vlade u Ukrajini je potvrđen, naročito, od strane I. Kolomojskovog obezbeđivanja sredstava, prema štampi, profašističkoj, antisemitističkoj partiji “Svoboda” (Sloboda). Ta činjenica potvrđuje spremnost globalne oligarhije, kao što se dogodilo mnogo puta u istoriji Evrope, da se osloni na najokorelije naciste da potisnu želju naroda za socijalnom pravdom.
Veoma aktivnu ulogu u Majdanu je odigrala sitna buržoazija, naročito pogođena ekscesima Janukovičevog klana i nedelima kao i lumpenproleterski elementi koji su se pojavili u Ukrajini u velikom broju kao rezultat osiromašenja izazvanim ekonomskom politikom buržoaskog režima.
Setimo se da, istorijski, sitna buržoazija i “lumpenproletarijat” predstavljaju najmobilniji deo društva. Istorija pokazuje da, pod određenim okolnostima, naime kao one koje su se nedavno razvile u Ukrajini, sitna buržoazija i lumpen elementi mogu postati ključna masa podrške fašizmu. Tako je bilo u Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka, a moglo bi se desiti u Ukrajini početkom ovog veka. Lumpen elementi su nedavno predstavljali osnovu raznih privatnih vojski Banderovskih oligarha.

Napad na komuniste kao znak oživljavanja nacizma
Klasno povezan sadržaj današnje vlade potvrđuje i činjenica da je Komunistička Partija Ukrajine izabrana kao prva meta progona. Komunisti su okriljeni za učestvovanje članova KPU u protestnim akcijama u jugoistočnim regionima. Takođe je navedeno da je rukovodstvo Komunističke Partije bilo angažovano u diskreditaciji Ukrajine unutar granica zemlje i u inostranstvu preko ruskih medija. Na osnovu toga, zahtev je iznet da se zabrani Komunistička Partija zato što navodno predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti. Posebno je upečatljivo da su se optužbe za kršenje ustava pojavile iz usta onih koji su preuzeli vlast u puču. Po istom principu, vlada koja optužuje Komunističku Partiju za kršenje postojećeg zakonodavstva je, po svom merama, nelegitimna.
Nema razloga za bilo kakvu zabranu jedne od najstarijih političkih stranaka u Ukrajini. Program Komunističke Partije ne sadrži odredbe koje imaju za cilj kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Komunistička Partija nije uključena ni u jedan pokušaj da preuzme vlast. Niko nije obezbedio podatke o njenom finansiranju iz inostranstva. KPU je parlamentarna partija izglasana od strane tri miliona glasača. Predstavnici partije su bili deo vlade. Njeni članovi su uključeni u rad međunarodnih parlamentarnih udruženja. Tako da pokušaji da se Komunistička Partija predstavi kao ekstremistička organizacija verovatno neće biti shvaćeni od strane svetske zajednice.
U stvari, svrha nastojanja da se zabrani Komunistička partija je da se obezbedi suzbijanje nezadovoljstva u Ukrajini, zato što je KPU jedina politička snaga koja se otvoreno izjavila svoje protivljenje krutom političkom putu trenutne vladajuće grupe. Pripreme za potiskivanje Komunističke Partije nije ništa drugo nego pokušaj da se Ukrajinski građani liše svog ustavnog prava na uživanje slobode govora, demonstracija i okupljanja. Iza ovih poteza je namera da se ućutka svaka politička i društvena snaga koja se ne slaže sa političkim kursom vladajuće grupe. To dramatično komplikuje mogućnost sveukrajinskog dijaloga, koji je jedini način da se zemlja izvuče iz krize i povrati mir i harmonija.
Zabrana jedne od najstarijih i najuticajnijih političkih organizacija u Ukrajini može jedino označiti korak ka jačanju totalitarizma. Svaka zabrana Komunističke Partije u Evropskoj istoriji je uvek bila svedok dolaska fašizma.

Zapadna politika
Nema sumnje da je kriza koja je izazvala građanski rat u Ukrajini bila u velikoj meri isprovocira od strane Sjedinjenih Država i njenih saveznika. Zapadna politka prema Ukrajini je imala karakter blatantnih mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene države još od “Majdana-1” (2004). Ta politika se od tada promenila, ne mnogo uopšte, samo u pravcu veće arogancije. Pre nekoliko meseci, pomoćnik državnog sekretara Sjedinjenih Država Viktorija Nuland je u naletu iskrenosti rekla ili pre želje za prikzivanjem prave snage Amerčkog uticaja, da su Sjedinjene Države porošile pet milijardi dolara na stvaranje Ukrajinske domaće podrške Američkim političkim potezima u Ukrajini.
Ta ogromna (po svim merilima) suma novca je otišla na uspostavljanje moćnog sistema “društvenih organizacija” i “nezavisnih” medija. Prema nekim procenama, sistem koji su napravile američke vlasti za manipulisanje javnim mnjenjem obuhvata oko 150 hiljada ljudi, koji su – na ovaj ili onaj način – primili zapadne donacije i nadoknade.
Nema sumnje da agresivna politika Banderovskog stila ne samo da uživa punu podršku Sjedinjenih Država. Sadašnja hunta je postala direktni instrument Amerike, tražeći da razbije viševekovne veze između naših naroda i da povuče Ukrajinu u svoju vojno-političku orbitu.
Glavni cilj stranih lutkara nije da naprave Ukrajinu demokratskom i prosperitetnom, već da zauzmu njene prirodne resurse: ugalj, rude gvožđa, nedavno otkrivene zalihe ugljnih škriljaca, kao i dobijanje kontrole njenih tržišta. Revolucija u Ukrajini je bila od vitalnog značaja za Sjedinjene Države. Američki kolosani dug od 17 triliona dolara vrši pritisak na njegove lidere još jače da traže izlaz iz katastrofalne ekonomske situcije. Rukovodstvo Sjedinjenih Država vidi izlaz ili kroz ovajanje evropskih tržišta ili podsticanje rata, za šta sukob u Ukrajini može da posluži kao neka vrsta žičanog osigurača. Jasno je da će ova vrsta politike dovesti do konačnog kolapsa ukrajinske privrede. Ona je već pokrenula odliv od skoro milion izbeglica. Ukrajina će prestati da bude prijateljska država Rusije i biće sabijena u šaržer NATO pištolja, dovodeći njegove instalacije raketne odbrane i oružje prvog udara mnogo bliže ruskim granicama.
Licemerje zapada je jasno stavljeno do znanja da, s jedne strane, je on nasilno odvojio srpsku pokrajinu – Kosovo i Metohiju kroz direktnu agresiju i etničko čišćenje Srba u celini. S druge strane, on je ciničan u neprepoznavanju izražavanja volje građana Krima i Novorusije da se ponovo ujedine sa Rusijom. Zaista, zapad se tvrdoglavo zažmurio na grozotu ratnih zločina počinjenih od strane bandi hunte u Kijevu koje su uništile gradove i varošice artiljerijskom vatrom. Prema Ujedinjenim Nacijama, oni su ubili preko 2.200 civila u Novorusiji. U stvari, broj žrtava je mnogo veći. Ali zapadni “humanisti” i mediji kontrolisani od njih tvrdoglavo pokušavaju da prikriju humanitarnu katastrofu u jednom prosperitetnim oblastima.
Značajno je da je izliv gneva na zapadu nakon pada malezijskog “Boinga” sa stotinama putnika u avionu izbledeo veoma brzo, kada su počele da se probijaju vesti da je avion očigledno oboren od strane ukrajinske vazdušne odbrane. Istraga pada je obustavljena pod izgovorom opasnosti po život stručnjaka. Sve je učinjeno da bi se ostavili netaknuti pravi krivci, koji će se najverovatnije naći u Vašingtonu i Kijevu.
Američkom spoljnom politikom i dalje dominiraju tzv. neo-konzervativci, koji, dok potpuno ignorišu nove realnosti u svetu, traže postizanje globalne dominacije za Sjedinjene Države. Oni nisu zaustavljeni ni teškim neuspesima američke spoljne politike u Iraku i Afganistanu, ni neuspesima politike SAD-a u Siriji.
U međuvremenu, bilo bi pogrešno ne primetiti neke očigledne razlike u zapadnom kampu na “ukrajinskom pitanju”. Evropa, već u stisku stalno-produbljujućoj političkoj i ekonomskoj krizi, zauzima mnogo manje aktivan stav o Ukrajini od Sjedinjenih Država.
Štaviše, zapadni političari i biznismeni koji se protive nametanju sankcija protiv Rusije, znajući da su one mač sa dve oštrice i da bi sankcije, naročito ekonomske, mogle imati veoma negativan uticaj na stanje Evrope, koja već pati od hroničnih bolesti.
Postoje ljudi u Evropi koji takođe razumeju da Amerikanci ne izbegavaju da uvuku svoje evropske partnere i protivnike u još jednu krizu, kao što je to bio slučaj na Balkanu 1990-ih, u cilju slabljenja Evropske Unije i da se očuva zavisnost EU od Amerike. Stoga, realnija politika Evropske Unije u vezi sa Ukrajinom. S druge strane, ne smemo se zavaravati i misliti da će sukob interesa između Sjedinjenih Država i EU dovesti do slabljenja anti-Ruske politike na zapadu. Na kraju krajeva, svetski oligarsi su naterali evropske političare da se usklađuju sa američkim najagresivnijim ambicijama.

KPRF i Ruska politika
Državni udar u Ukrajini i naredne kaznene operacije protiv stanovništva Novorusije ozbiljni su signali za kreatore spoljne politike Rusije, za našu vladu. KPRF je dugo isticala da je prioritet odnosa sa zapadom na račun razvoja odnosa sa bratskim narodima SSSR-a kontradiktoran ruskim dugoročnim interesima. Politika Ruske Federacije u vezi sa Ukrajinom je dugi niz godina je bila isključivo usmerena na to da osigura tranzit prirodnog gasa u Evropu. Komunistička Partija je u više navrata upozoravala vladu na opasnosti od postavljanja Ukrajine na periferiju naših spoljnopolitičkih problema i o imenovanju gospodina Zubarova, koji je prethodno propao na ruskom ministarskom mestu, ambasadorom Rusije tamo.
Razvoji na Krimu i Novorusiji su specifičan primer kako je liberalni kurs katastrofalan za Rusiju. Sa smanjenjem javnog sektora na pukih 10 posto celine u jeku puta totalne privatizacije, našoj zemlja je bilo veoma teško da se suprotstavi izazovima vremena. Njen ekonomski potnecijal, na primer, je jedva dovoljan za integrisanje Krima. Dominacija privatnog kapitala u finansijskom sektoru ostavlja zemlju bez neophodnih sredstava u trenutku kako je potrebno da mobiliše resurse. Ona mora da uzima novac iz privatnih penzionih fondova i potrebno je mnogo truda da se formira oružana pesnica potrebna pod trenutnim okolnostima, jer je vojska smanjena skoro do paralize od strane liberalne gospode. Kada čujete o problemima koji su se pojavili sa prelazima trajekata ka Krimu tokom praznika 2014., tužno je setiti se, na primer, vojnih građevinskih jedinica moćne sovjetske ere koje su skoro u potpunosti otpisane
“kao nepotrebne” od strane vladinih liberala. Ali mi, komunisti, smo godinama ne samo upozoravali o troškovima koje biliberalno lomnjenje svega podrazumevalo, već smo i izneli naš konkretan i multirateralan program hitnih mera kako bi ojačali moć države. Nezainteresovane vlasti pa čak i neprijateljstvo prema našim predlozima uglavnom su predodredili raspon današnjih problema.
Nedavno, rusko federalno rukovodstvo zauzelo je stav koji je mnogo više u skladu sa strateškim nacionalnim interesima. Osnove su postavljene mnogo čvršćim stavom u vezi sa događajima u Siriji, gde Rusija nije dopustila članice NATO-a da intervenišu i sruše prijateljsku vladu Bašara el-Asada. Sledeći korak je bio moskovska odlučna akcja po pitanju reintegracije Krima u Rusiju. Komunistička Partija je podržala sve ove akcije.
Verujemo da je čvrst otpor zapadnim ekonomskim sankcijama važan znak da rusko rukovodstvo nastavlja da prati tok realizma, tok zaštite nacionalnih interesa zemlje. Naravno, znamo da je suzbijano od strane liberala koji kontrolišu ekonomski blok u vladi. Ali opasnosti koje dolaze sa zapada su toliko jake i očigledne da je najviši državni rukovodioci jednostavno moraju da prate tok koji Komunistička Partija snažno sugeriše dugi niz godina. Na primer, vlasti su konačno shvatila koliko je opasna situacija u kojoj 60% ruskog tržišta hrane preuzeto od strane uvoznih proizvoda. I oni su počeli da govore da će prekid uvoza poljoprivrednih proizvoda iz Evropske Unija koristiti domaćim proizvođačima, jer su sami sposobni da nahrane zemlju pod spoljašnjim sankcijama.
Polazimo od činjenice da razvoji u Ukrajini predstavljaju objektivnu opasnost za bezbednost Ruske Federacije. Niko ne može pasinvo da gleda se neo-nacistički režim sa rusofobnom i antisemitskom ideologijom formira sa podrškom zapada blizu naših granica. Čak i u Sjedinjenim Državavama, analitičari koji znaju, na primer, Stiv Keon i Katrina vanden Heuvel, oboje dobro poznati u našoj zemlji, danas upozoravaju pravo sa stranica poznatog američkog časopisa “Nacija” da se stvar isada mogu desiti neverovatno brzo u Ukrajini: ne samo novi “hlandi rat”, koji je već počeo, već pravi rat između NATO snaga predvođenih Sjedinjenim Državama i Rusije.”
Ono što je potrebno je drastična revizija ruske ukrajinske politike. Neophodno je dati mnogo kompleksniji karakter naših odnosa sa bratskim narodom, u cilju jačanja saradnje u oblasti privrede, nauke, kulture i obrazovanja.
Situacija zahteva jaču podršku političkih snaga i nevladinih udruženja zalažući se za istorijsko prijateljstvo između naših naroda. Moramo dati zeleno svetlo svim nastojanjima da podržimo naše sunarodnike u Ukrajini. Komunisti su od samog početka pomagali i nastaviće da pomažu Novorusiji u svojoj borbi. Do danas, mi smo poslali više od 1.200 tona humanitarne pomoći sami. I to je samo početak. Komunistička Partija Ruske Federacije je aktivno uključena u ono što se može nazvati politički i diplomatski rad. Činimo najbolje što možemo da skrenemo pažnju evropskih vlada na pretnje novog svetskog rata. Upozoravao sam na ovu pretnju, posebno, u pismu liderima Francuske, Nemačke i Italije – nacijama najviše pogođenim strahotama fašizma i Drugog Svetskog rata.
KPRF aktivno podržava ideju održanja sastanka šefova država Rusije, Belorusije, Kazahstana i Ukrajine u Minsku. Ovaj korak je veoma značajan uoči 70. godišnjice velike pobede koja je naizgled sahranila fašizam zauvek.
Komunistička Partija Ruske Federacije izražava solidarnost sa svim učesnicima narodnog otpora – Rusima, Ukrajincima i narodima svih nacionalisti koji se hrabro i snažno protive neonacističkim Banderovcima. Mi se solidarišemo sa Komunistima Ukrajine koji su izloženi nasilju ekstremista.
Jedna od najvažnijih karakteristika ukrajinskih građana je njihova nespremnost da trpe lopovske vlasti, njihov stalni unutrašnji fokus na protest, njihova spremnost da zbace postolja lidera koji su izgubili poverenje. Ove karakteristike ukrajinskog naroda omogućile su mnogo lakše lutkarima da organizuju “majdane” i “narandžaste revolucije”, odnosno fiktivne protestne akcije koje žele da postignu druge ciljeve od onih napisanih na parolama i proglašenih na sastancima.
Ali ove osobine Ukrajinaca takođe sugerišu da je sadašnji režim podržan od Kijeva neće biti dugog života i da će se žestoki otpor tome iz područja Donbasa i Luganska proširiti na većinu Ukrajine i dovesti do njegovog pada. Ali postoji opasnost da kao rezultat “parlamentarnih izbora” u oktobru ove godine današnja ukrajinska “elita” bude zamenjena još oštrijim radikalnim tipovima koji propovedaju nacizam i otvorenu rusofobiju. Zatim Banderovski nacionalizam će biti osnovan u Ukrajini kao vladajuća ideologija. I ukrajinsko društvo, vremenom podeljeno u nepomirljive kampove, će upasti u jedan još nasilniji građanski sukob u odnosu na postojeći.
Potpuna promena socio-ekonomskog sistema u Ukrajini i povratak na principe države blagostanja,u kojima je Ukrajina postigla prosperitet u sovjetsko doba, može biti jedina spasonosna alternativa trenutnoj situaciji. Uvereni smo da će zdrave snage ukrajinskog društva preovladati i da će oterati Banderove naslednike nazad u pećinu iz koje su ispuzili.

Prevela redakcija “Srpskog revanšista”

Preuzeto sa: sajt KPRF-a.

DUGIN: Đavo je uvek bio jak na Zapadu, bitka za Ukrajinu zato je – Sveti rat

BORBA ZA UKRAJINU JE – BORBA BOGONOSNOG RUSKOG NARODA I SA KIJEVSKIM SEGMENTOM ĐAVOLA

• Najozbiljniji raskid sa ruskim identitetom nije se desio 1917., nego 1991. kada je u zemlji zavladala otvorena rusofobska, liberalna, prozapadna, kapitalistička skupina
• „Trenutak” je došao zajedno sa Putinom koji je napola oslobodio ruski identitet od ugnjetavanja rusofobskog liberalizma. Napola je oslobodio, napola nije
• Rusija je postala više nezavisna, ali je još uvek zavisna. Vlast je – više ruska, ali još uvek i ne ruska. Duh je – više pravoslavni, ali je još uvek i ne pravoslavni
• Ili će Putin učiniti poslednji korak prema Svetoj Rusiji, prema ruskoj celokupnosti i preuzeti na sebe breme carske funkcije ili će sva njegova dostignuća, veoma krhka i nestabilna, ali u celini izvanredna, biti potpuno izgubljena
• Mi smo srž Pravoslavlja. Mi smo ruska pravoslavna saborna, katolična Ličnost, Crkva, narod, država. A ko je neprijatelj Hrista? Đavo, antihrist, satana. Jesu li ovo metafore? Za neverujućeg – jesu metafore. Za verujućeg – verodostojna i iskustvom potvrđena istina
• Ko je protiv nas, Putina i Rusije? Vašington, Evropska unija, Evromajdan. Dakle, to i jeste đavo. Ne figurativno. Sam đavo. Običan i drevni. Kakav i jeste
• Đavo nišani u cara. Ruski car, ruski vođa za njega je nepodnošljiv. On hoće da ga ubije. Ako Putin učini još jedan, poslednji, korak u ruskom pravcu – đavo će pokušati da ga ubije

Piše: Aleksandar Dugin, filozof i geopolitičar

ISTORIJSKA situacija u vezi sa razvojem događaja u Ukrajini došla je do kritične tačke.

To više nije eksces i viša sila. To je kraj, trenutak rezultante. Kao što se često dešava u ruskoj istoriji, ulog je stavljen odmah na sve.

Ova situacija može da se posmatra na drugačiji način. Uzmimo religijsku budućnost.

Suština Rusije je u Pravoslavlju: saborna Ličnost

Identitet Rusije u njenoj najdubljoj duhovnoj dimenziji sastoji se u obeležju čistog Pravoslavlja. To je misija Rusa. To Ruse čini bogonosnim narodom. To Ruse čini Rusima.

Čitava istorija Svete Rusi od prvih kneževa do naših dana jeste istorija Ruskog Pravoslavlja.

Ovde je važno: Pravoslavlje nije samo religija. Pravoslavlje je više od religije. Ono je učenje o čoveku, narodu, društvu i Državi.

U skladu sa pravoslavljem, Crkva je ukupnost verujućih (krštenih). Ona se gradi odozgo prema dole: u trenutku krštenja Sveti Duh silazi na onoga koji se krsti i stvara u čoveku zametak nove ličnosti, hrišćanske ličnosti. Ta ličnost je i individualna i nadindividualna.

Što je čovek više hrišćanin time je više saboran, povezan sa drugima. Saborni na grčkom καθολικός doslovno znači „celovit”, „celokupan”. Crkva je saborna ličnost, celovitost. Svaki pravoslavni hrišćanin je deo te ličnosti.

Zato Rusi ne poznaju individualizam: ja nisam poslednja instanca već trenutak opštije biti. To dobro razumeju majke koje u sebi nose plod: dva je u njima – jedno, celina. Majka ima iskustvo „katoličnosti”, sabornosti. Ali, i muškarci, čvrsto povezani u odredu, u trupi, znaju šta je to – ti si ja, a ja sam ti. Odred deluje kao jedno celo.

Isto tako je i seoski trud kosaca, žetelaca, zajednice, zadruge, „katoličan” i zato je pravoslavni trud. Biti pravoslavni, znači biti saborni. Ali, ne samo radi toga da bi spojio pojedince nego da bi obnovio jedinstvo Svetoga Duha promišlju podeljenou tajni krštenja.

Ruski čovek je u duhu saborno utvrđeni Utešitelj, paraeklektička Ličnost.

Isto tako nastaje ruski narod. Rusi sabiraju trenutke jedinstvene ruske Ličnosti. Ta ličnost nije pojedinac, ali nije ni ukupnost – pojedinaca. Ona je opšte, koje je postalo konkretno. Ruski narod kao celina je Ličnost.

Isto tako i rusko društvo. Ono nikada nije asocijativno, nije povezano veštački. Ono je zajednica, ono organsko srodstvo različitih strana jedinstvenog ja. I zato je ono svet, istovremeno i kao Vasiona i kao dom.

Mir i jeste stara ruska reč za označavanje seoske opštine. Inače, reč „krestjanje” (seljaci) je – oblik reči hrišćani. Tako su nazivani obični hrišćani za razliku od hrišćana plemićkog porekla, bojara i plemića, kao i sveštenstva.

U pravoslavnom ruskom, narodnom poimanju, država je takođe „katolična”, celokupna. Država je Ličnost. A njen izraz je ličnost cara u kojem uopštavajuća Ličnost nalazi svoj individualni izraz. Ruski monarhizam takođe je „katoličan”, pravoslavan i narodan.

Etape nastajanja Svete Rusije

Takav identitet počeo je da se formira još u doba Kijeva, pošto je sveti ravnoapostolski knez Vladimir Krstio Staru Rus.

On je sazrevao u mongolsko vreme i dostigao svoj vrhunac u formi zvaničnog učenja o Moskvi – Trećem Rimu u drugoj polovini XV veka posle pada Konstantinopolja i oslobođenja od mongolske vlasti Zlatne Orde.

Danas je Sveta Rus postala ne samo deo pravoslavnog sveta nego i njegova poslednja tvrđava. U punom smislu reči – Sveta Rusija. Kako su odstupale i padale druge pravoslavne sile, Sveta Rusija je praktično postala jedino uporište pravoslavlja. Rusija je odsad označavala Rusku Pravoslavnu Crkvu, Ruski Narod, Moskovsku Državu, Ruskog Cara.

Posle raskola i Petrovih reformi taj neosporni identitet je izbledeo i otišao u drugi plan. Ipak, sačuvao se i krišom nastavljao da vodi Ruse kroz istoriju. On se sačuvao i posle kraha monarhije Romanovih, javljao se u sovjetsko vreme, ali u iskrivljenom, bolešljivom obliku „crvene sabornosti”, komunističke kolektivističke verzije ruske „katoličnosti”. Ipak, karakteristično je: Rusi nisu pozajmili od Zapada individualistički kapitalizam, nego upravo komunistički kolektivizam. O tome je, iako negodujući, pisao N. Berđajev.

Raskid sa ruskim načelom i pojavljivanje Putina

Najozbiljniji raskid sa ruskim identitetom nije se desio 1917., nego 1991. kada je u zemlji zavladala otvorena rusofobska, liberalna, prozapadna, kapitalistička skupina. Ali, ni u tom periodu Sveta Rusija nije konačno nestala, iako se povukla u sebe.Narod je ćutke odbacivao reforme i čekao svoj trenutak.

„Trenutak” je došao zajedno sa Putinom koji je napola oslobodio ruski identitet od ugnjetavanja rusofobskog liberalizma. Napola je oslobodio, napola nije.

Rusija je postala više nezavisna, ali još uvek zavisna. Vlast – više ruska, ali još uvek ne ruska. Duh – više pravoslavni, ali još uvek ne pravoslavni. Društvo se delimično vraćalo svojoj suštini, a delimično ostajalo na periferiji samog sebe.

A 2012., posle dolaska na treći mandat, borba ruskog identiteta i njegovih neprijatelja (koji su dominirali tokom 90-ih) planula je novom snagom. Danas je ta borba kulminirala.

Državni prevrat u Ukrajini i ponovno ujedinjenje sa Krimom postali su tačka sa koje nema povratka. I Putin je stao pred poslednjim izborom: ili učiniti još jedan odlučan korak u pravcu ruskog identiteta, ili spustiti ruke i predati se naočigled spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja.

Očuvanje onog polovičnog rezultata koji je postigao početkom 2000-ih više nije moguće. Ili Putin čini poslednji korak prema Svetoj Rusiji, prema ruskoj celokupnosti i preuzima na sebe breme carske funkcije ili će sva njegova dostignuća, veoma krhka i nestabilna, ali u celini izvanredna, biti potpuno izgubljena.

Protiv nas je – demon: ubiti vođu

Ali ako mi, Rusi, verujemo u Hrista, u Crkvu, u Boga i Promisao, onda treba da verujemo i u naš narod i njegovu istorijsku misiju i u našu Državu. Jedno bez drugog nije istinsko. Zato borba za rusko načelo jeste religijska bitka.

Mi smo srž Pravoslavlja. Mi smo ruska pravoslavna saborna, katolična Ličnost, Crkva, narod, država. A ko je neprijatelj Hrista? Đavo, antihrist, satana. Jesu li ovo metafore? Za neverujućeg – jesu metafore. Za verujućeg – verodostojna i iskustvom potvrđena istina.

Dakle, rusku bogonosnost treba bukvalno razumeti. „S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se, jer s nama je Bog”. To je o Rusima! O našoj Crkvi, Narodu, Državi. O našem Caru ili o našem vođi. A protiv nas je – đavo. Ne metaforički, nego konkretni.

Ko je protiv nas, Putina i Rusije? Vašington, Evropska unija, Evromajdan. Dakle, to i jeste đavo. Ne figurativno. Sam đavo. Običan i drevni. Kakav i jeste.

Za đavola su – granice propustljive. Za njega ne postoji spoljno i unutrašnje. On poprima oblike naroda, careva, armija, vojske, kultura. Ali, on dolazi i iznutra, predstavlja se umesto nas, šapuće na uho, pretvara se u prijatelje i saradnike. Laska, plaši, zove, odvraća, vuče.

Đavo – to je mreža u svakom značenju. Ona ima vidljive segmente i nevidljive. Tamo gde se isključuje emitovanje CNN-a ili „Eho Moskve”, glas đavola nastavlja da zvuči u drugom registru.

Đavo u svojim rukama drži i one koji su toga svesni i one koji to i ne slute.

Đavo je istorijski tačan i tehnološki ekonomičan. On je vešt i iskusan neprijatelj. On vodi rat sa Rusijom. A pre svega, on nastoji da razori jedinstvo, da razruši celovitost, da razdrobi Crkvu, narod, društvo, Državu. To i jeste ideologija liberalizma: u njoj nema opšteg, nema ličnosti, postoji samo jedinka, deo bez celine.

Ali, najvažnije je: đavo nišani u cara. Ruski car, ruski vođa za njega je nepodnošljiv. On hoće da ga ubije. Jer, u njemu je ruska pravoslavna svest i oseća izraz svoje celine, svoje saborno, „katolično” ja. Car je – poseban izraz narodne i crkvene celokupnosti. U njemu su susreću linije sile istorijskog bića naroda kao jedinstva onih koji veruju i deluju.

Đavo vodi bitku s nama. A ako Putin učini još jedan, poslednji, korak u ruskom pravcu, đavo će pokušati da ga ubije.

Kijev: ustanak zlih duhova

Taj korak danas ima konkretan izraz: jugoistok Ukrajine. Borba za Ukrajinu je – borba bogonosnog ruskog naroda sa kijevskim segmentom đavola.

Ukrajinu su odavno mučili đavoli: još od vremena galicijsko – volinjskih kneževa koji su pokušavali iz političkih pobuda da odstupe prema papskoj jeresi. Unijatstvo je bilo još jedan korak u tom istom pravcu. Galicijski nacizam Bandere i Šuheviča – još jedan.

U Kijevu na Evromajdanu pobedio je pakao. Ne u prenosnom smislu. U bukvalnom. Desni sektor i judejski ubica Kolomojski– to su odredi zlih duhova. Tamo gde se završava vidljiva linija brige o njima od strane SAD, CIA i drugih zapadnih struktura koje iz geopolitičkih pobuda svesno ratuju sa Rusijom, počinje nevidljiva linija.

Hunta i Desni sektor izvršavaju čak i one naloge koje im spolja niko ne daje. Oni koji znaju kako đavo deluje, to ne treba da čudi.

Ono što se desilo u Domu sindikata u Odesi – to je krvava crna misa. Đavo je prinosio Ruse kao krvavu žrtvu potpunog uništenja.

Razumeju li oni koji su to činili šta rade? Nije bitno, oni su tačno izvršavali uputstva. Ko se bori protiv Svete Rusije, taj ih je i dao.

To je jasno. Oni koji ne veruju u Boga i Hrista mogu da traže materijalističke argumente, ekonomske interese, izdajničke zavere i psihološku motivisanost. Samo, molim vas, postavite sveće i više ih ne dodirujte rukama! Vaša svetlost je – električna sijalica, simbol progresa i modernizacije, eto, njoj se i poklonite. Za verujuće materijalistički argumenti nemaju značenja. Dovoljni su gore navedeni razlozi.

Satana je unutra

Ipak, da nema unutar Rusije te iste mreže?

Kako daanema, ona je tu! Ta mreža je ista, ali se deli na dva vidljiva dela: peta kolona – to su oni koji se direktno izjašnjavaju protiv Svete Rusije, Pravoslavlja, ruskog naroda, ruske Države i Putina; i šesta kolona u koju spadaju oni koji su za Putina i možda se formalno slože sa državnošću i religijom, ali se to motiviše nečim drugačijim od ruskog identiteta. Pri tom je šesta kolona najopasnija.

To su unutrašnji zli duhovi Putina. Oni mu sugerišu da je liberalizam za Rusiju koristan, da sa Zapadom treba održavati pragmatične odnose, da Rusija treba da nastavlja modernizaciju i sledi put socijalnog progresa po zapadnom modelu. Drugi ništa ne savetuju i u svemu podržavaju Putina, ali žive od korupcije, krađe i demoralizacije, sistematski sklanjaju opljačkano izvan granica Rusije i samim tim postaju žrtva zapadnih moći.Korupcija, kao cilj i život, to je delovanje đavola.

Kad mu podlegne, čovek je već u njegovoj mreži i kad mu sa Zapada stigne vest o zapleni računa i zabrani dolaska on postaje talac svoje početne orijentacije. Tako korupcionaš, potpuno ruski i tehnološki postaje saučesnik liberala koji u interesu đavola više deluje sistematski i ideološki osnovano. Oba pola šeste kolone povezana su sa petom. I opet,povezanosti kako vidljive, tako i nevidljive.Gde nedostaje karika, sa formalnog stanovišta, za zle duhove nema problemaza direktnije i neposrednije komunikacije.

Na kraju, đavo ima neposredan pristup Putinu. Kao i svakoj živoj duši. A ako duša, posebno duša vladara, čini odlučne korake prema svetlosti i istini, prema ruskoj suštini i pravoslavnoj misiji, prema Svetom Duhu, onda svi ti segmenti oživljavaju, raspaljuju se i napadaju na najvišu ličnost Države.

Oni nastoje da ga zbune, odvrate, zavedu, uplaše, obmanu, sablazne, a ako ne ide, onda da ga ubiju.

Evo šta se sada dešava u Kremlju. Evo šta smera Vašington, Legli, Stejt departman, Brisel, Kijev, peta kolona, korupcionaši i sistemski liberali (šesta kolona), čak i tamna strana samog Putina (nju svako ima, a kod vladara ona je najveća, jer je i njegova ličnost veća). Sile ada hoće da ubiju Putina. Duhovno, politički i sasvim konkretno.

Svete bitke Svete Rusije

Pitanje o uvođenju trupa u Ukrajinu – to je odlučujući momenat ruske sudbine

Obratite pažnju: Kada je Sveta Rusija istinski bila Sveta (Moskovski period), vodili smo značajne, ali ipak, lokalne ratove. Branili smo veru i istinu, ali naši neprijatelji nisu bili čisto zlo – ni kazanjski ni astrahanski Tatari, ni Livonski viteški red, tim pre ni Litvanija, Suparnici, konkurenti, nosioci identiteta drugačijeg od našeg, ali nikako ne đavo. Ako smo ih tako i nazivali, to je samo metaforički. Da, u mržnji prema Rusima uvek je bilo nešto đavolsko, ali ne u čistom obliku.

Kasnije su se razmere naših delovanja povećale.Ali je i koncentracija ruskog identiteta oslabila. U vreme Petra i njegovih sledbenika Rusija se potukla sa Evropom, ali ne više kao Sveta Rusija već kao evropska nacionalna država koja sledi racionalnu logiku i svetovne interese. Svetost se nazirala i u tom periodu, ali opet bi bilo preterao reći: Ruska Imperija je stub svetlosti, a njeni protivnici su – đavolska jata. Nešto što pomalo podseća na to, ali nikako u čistom obliku.

U sovjetsko vreme ova misija Rusa, koji se suprotstavljaju čitavom svetu, postala je još veća, planetarna i izražena. Suprotstavljanje svetskom kapitalizmu i evropskom fašizmu tumačeno je kao ostvarenje ozbiljne predodređenosti. Ali opet je forma te misije bila otuđena od ruskog načela materijalistička, ateistička ideologija. Komunizam je bio privid sabornosti i zloslutna parodija. Ali, neke crte te sabornosti ipak su se u njemu prepoznavale.

Protivnici SSSR-a bili su blizu maksimalnog zbližavanja sa mrežom đavola, ali opet ne do kraja. I u samom SSSR-u postojale su mračne satanističke mrlje (uništenje seljaštva, rusofobija, ateizam, apsurdni dogmatski materijalizam, tehnokratija), a kod njegovih neprijatelja satanski stepen još nije bio dostigao krajnju preciznost.

Tokom 90-ih Rusija se u liku političke eliteskoro sasvim predala neprijatelju prihvatajući njegove norme, ideje i pravila. To je bio najgori period ruske istorije: nikada Rusi nisu bili tako daleko od svoje suštine kao „zlih 90.-ih”.

U vreme Jeljcina Rusijom su faktički vladale one iste snage koje su zauzele vlast tokom prevrata u Kijevu u martu 2014. I desio se raspad Velike Rusije u obliku SSSR-a. I paljba na Parlament. I trijumf otvoreno rusofobske ološi: oni su danas – peta kolona, ili se prikrivaju u redovima šeste, a tada su oni bili vlast, elita, vladajuća skupina.

Đavo je 90-ih ušao u našu zemlju, počeo da uništava generacije, da demoralizuje kulturu, obrazovanje, politiku, duh. Ipak, paralelno, korak po korak, obnavljalo se Pravoslavlje, narod je dolazio u crkve, čitao knjige, počinjao da se moli i razmišlja o svojoj istoriji i svom identitetu. Uprkos skotovima koji su vladali tokom 90.-ih.

Poslednji boj: kulminacija ruske istorije

A u vreme Putina nastala je jedinstvena situacija. Danas Rusija nije višeopterećena fatalno lažnom ideologijom – ni sovjetskom, ni liberalnom, ni imperijalističkom. Zato nove bitke Rusije omogućavaju da se skoro jasno bez smetnji i ograničenja vidi njena iskonska duhovna suština.

Rusi su danas – jednostavno Rusi onakvi kakvi jesu. A to otvara mogućnosti pravog i slobodnog delovanja duha – Svetoga Duha kroz našu crkvenost, narodnog duha – kroz naša činjenja, državnog duha – kroz našu vlast i ličnost vladara. Istovremeno, neprijatelj sa kojim ulazimo u završnu bitku više se ne krije.

Kultura današnjih SAD i Evrope, zemalja NATO i njihovih saučesnika, to je – kultura pravog pakla. Tu ništa nije ostalo nejasno, višeznačno, skriveno. Civilizacija antihrista izgrađena je u globalnim razmerama. I niko više nema nameru da krije njene prave osnove.

Đavo je zavladao na Zapadu, gde je satana pao pre početka vremena.To je njegov deo sveta prema kojem se mi okrećemo u trenutku Svetog Krštenja tri puta ponavljajući „odričem se satane” i „pljujem na đavola. Đavo je uvek bio jak na Zapadu, ali nikada ranije nije imao apsolutnu punoću vlasti.

Istovremeno, Rusija je danas još uvek sačuvala, iako donekle u okrnjenom obliku, stari Romanovski i sovjetski značaj. Kako god pokušavali da nas smeste u regionalni nivo mi smo očuvali status velike svetske sile. I upravo nam to ne opraštaju.

Zato finalna bitka Rusije tek sad počinje. Sve prethodno bio je uvod, istorijski preludijum za sadašnji trenutak. Tek sada je sve stavljeno na kocku. Ne samo naša sudbina, nego i sudbina Duha.

Bitka za Ukrajinu – nije politika, čak ni geopolitika. To je – Sveti rat. Rat Kraja Istorije. On se istog časa vodi na svim nivoima, ali je njegova suština – završni sudar sila svetlosti i tame. Rusi su nosioci Hrista, Sina Božjeg, Svetlosti. Njihovi protivnicu su đavolske horde.

Toliko je zvučnih reči izgovoreno i ranije da je danas teško poverovati da je baš nama rripalo da budemo poslednji akord svetske istorije. Možemo da govorimo o devalvaciji eshatologije i istrošenosti apokaliptičnih raspoloženja, o propasti proročanstava i predskazanja. Ali, mi ne predskazujemo i ne proričemo, mi interpretiramo strukturu ruske istorije polazeći od njenog religijskog pravoslavnog ruskog poimanja.

A proizlazi upravo ovo što proizlazi.

„Jer, ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju” – govori sv. Apostol Pavle (Ef. 6., 12).Ko su ta „poglavarstva”, „vlasti”, „gospodari tame ovoga svijeta”, „duhovi zlobe u podnebesju”? Nije plot i nije krv, objašnjava apostol, odnosno, to je nevidljivi deo đavolove mreže.To je baš on u svojoj srži. Naša bitka za jugoistok Ukrajine, za čitavu Ukrajinu i dalje za Evropu, za svet, vodi se „protiv poglavarstva, vlasti, gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju”.

Naš neprijatelj je – đavo, a naš vođa – Mihailo Arhanđel, i s nama je, s Rusima, Bog.

Prevela: Ksenija Trajković