Category Archives: Konzervativna revolucija

DRAGOŠ KALAJIĆ – “POSLEDNjI EVROPLjANI” – SEN STALjINA

DRAGOŠ KALAJIĆ – “POSLEDNjI EVROPLjANI”

SEN STALjINA

Vraćajući se u Moskvu, pod senkom rusomrzilačke vlasti, koračao si njenim trgovima i bulevarima – preširokim i predugim, kao da ih je Josif Visarionovič odmeravao i otvarao za potrebe podsticanja preobražaja ljudi u džinove…

Osetio si neki pogled na sebi. Stajao si kraj jedne devojke čije su lepo lice naružili znaci gladi i promrzlosti, od koje se branila čvrstim zagrljajem ruku oko prsa, odevene u sive dronjke muškog kaputa. Tako zgrčena i drhteći od studi, što je tog dana živu spustila dvadesetak stepeni ispod ništice, sedela je, na tronošcu, pred praznom kartonskom kutijom, po kojoj je, dirljivim osećanjem za lepotu simetričnog poretka, razastrla, kao neku lepezu, jednoliste primerke Radničke Rusije, sa fotografijom Josifa Visarionoviča preko cele prve stranice. U levom uglu stajale su značke sa zlatnim profilom Staljina na crvenoj osnovi a u desnom značke sa simbolizmom ukrštenog srpa i čekića.

Njen dugi pogled, koji nije sklanjala, kao da ti time hoće prkositi, bio je prožet najdubljim prezirom, kakav nikad u svom životu nisi iskusio. Shvatio si: po tvojoj odeći ona je zaključila da si Zapadnjak, dakle jedan iz hordi pljačkaša i krvopija što navaljuju na Rusiju, lišenu odbrane, da bi se bogatili njenom nesrećom. Tako pogođen, dok si tražio u sebi najpogodnije reči da bi je razuverio, ona ti je nesvesno pomogla odapevši tetivom svog prezira, zategnutom na luku poniženosti ali i nesalomivosti bića, strelu prkosa:

“I like Stalin!”

Razumeo si: u predugoj zimi okupirane i potlačene Rusije njena očajna i bespomoćna kći nije raspolagala drugim oružjem samoodbrane od tog I like Stalin!, još uvek sposobnog da u podlim mislima i trulim srcima Zapadnjaka izaziva strahove.

Naglo, iz tresetišta tvog pamćenja, iskrsao je lik starog Slobodana Draškovića, direktora biblioteke Huverovog instituta, koga si poslednji put sreo na jednoj beogradskoj sedeljci. Govorio ti je sporo i tiho, možda iznuren rakom čije su metastaze nagrizale mozak, ili po inerciji uvreženog straha, steknutog na putevima antikomunističke emigracije:

“U Huverovoj biblioteci nisam mogao naći tražena dokumenta o finansiranju Oktobarske revolucije od strane njujorških bankara, poput Jakoba Šifa, Morgana, Varburga, Kuna i Leba… Imamo samo faksimile, koje već poznajete, sadržane u Papers relating to the Foreign relations of the United States 1918 – Russia, što ih je State departement objavio 1931… Za utehu, mogu Vam pružiti jedan podatak koji ide u prilog pretpostavci da pravi cilj vašingtonskog hladnog rata nije bio komunizam već Staljin i nadasve Rusi.”

Zastao je, bolno nasmešen, zagledan negde u stranu. Osvrnuvši se potom obazrivo oko sebe – premda ste sedeli povučeni, u uglu salona, daleko od sluha ostalih zvanica – nastavio je još tiše, tako da si se morao prignuti kako bi čuo šta ti govori:

“U jednom trenutku nama je iz State departement-a stiglo pitanje da li raspolažemo bilo kakvim dokumentom koji bi mogao, makar posredno, ukazivati da je Staljin bio zapravo agent carske policije, ubačen u komunističke redove. Nismo imali takvih saznanja ali smo – uočivši dobro veliku priliku za finansiranje našeg rada – odgovorili kako smo tobože na tragu takvog dokumenta. Samo nam nedostaju još pare pa da ga se dokopamo! I tako, da ne dužim, godinama je Huverov institut primao od State departement-a pozamašna sredstva da bi pronašao nešto što bi moglo da kompromituje Staljina i da sva njegova zlodela pripiše naknadnoj carskoj osveti te da rehabilituje komunizam.”

Upitao si ga kad je dospeo do tog saznanja i on je raširio ruke u znak priznanja svoje slabosti:

“Prekasno za moju iskrenu veru u najbolje namere vašingtonske politike. Bila je to i isprazna vera mnogih antikomunista iz Istočne Evrope u emigraciji, koji su se uz nju borili i s njom umirali, misleći da su protivurečnosti i dvosmislice vašingtonske političke elite plod njene naivnosti i neznanja… Sad, s ovom naknadnom pameću, moram priznati da je bio u pravu moj brat Milorad, koji je tvrdio da glavonje s Istočne obale zapravo podržavaju komunizam kao neko svoje čedo, ljuti samo zato što im je izmaklo kontroli. Ja sam mislio da je lud, da opasno zastranjuje pa sam se i zato od njega odrodio.”

Shvativši da si od bolesnika na samrti saznao sve što si mogao iskamčiti, naglo si napustio položaj nagnutosti nad njegovim ispovedanjem, ispravivši torzo u sedištu. Video si, pri tom pokretu, kako mu se oči šire od nekog nemilog iznenađenja, punog straha čije je ime odbačenost. Možda je u tvom naglom odmicanju naslutio poriv gađenja koje vazda osećaš pred primercima građanske “reakcije”, što običava da svoju moralnu gnjecavost i intelektualnu mlohavost ponosno ističe kao vrline umerenosti, uz podsmešljiva nipodaštavanja svake odlučnosti i hrabrosti kao nerazboritog, odnosno unapred gubitničkog ekstremizma.

Pred moskovskim Trgom Revolucije preko tuge slovenskog saosećanja razvio si jedan osmeh blagorodnosti, s kojim si uzvratio streli pristalice lika i dela Josifa Visarionoviča:

“Ја тоже љубљу товаришч Стаљин!”

Uzeo si jedan primerak Radničke Rusije i jednu značku s likom Staljina, koju si istog časa zadenuo za rever crnog večernjeg odela, plativši to najvećom raspoloživom novčanicom. Nije te razumela: htela je da ti vrati preveliku novčanicu i da ti pokloni list sa značkom. Objasnio si da je to samo skromni prilog pokretu za rehabilitaciju Staljina, koji je razorenu rusku državu uspeo da obnovi, izjalovivši sve naume njenih dušmana.

Samo Boljševizam!

PIŠE: Profesor Aleksandar Dugin, filozof i geopolitičar

Nacional-kapitalizam ne postoji. Internacionalizam je u samoj njegovoj biti. On ignoriše sve prepreke na putu ka ostvarenju ekonomskog profita. Ograničenja tržišta bilo koje prirode su prepreka za ostvarenje ovog, ultimativnog cilja katpitalizma. Ovo uključuje i državne, nacionalne i verske principe koji na svoj način predstavljaju barijere ostvarenju profita. Fašizam, koji nije uspeo da do kraja shvati sopstvenu prirodu, koja se očituje u kombinovanju socijalizma i nacionalizma, pao je kao žrtva tog monstruoznog, neoprostivog nesporazuma. Nacionalizam ne može biti kompatibilan sa tržišnom privredom i liberalizmom. Nacionalistička ideologija pretenduje na nematerijalno, na kolektivno, na superekonomski život i uređenje. Komunalni, kolektivni život je u središtu kako nacionalizma, tako i socijalizma. Kapitalizam počiva na radikalno drugačijoj, nepomirljivoj poziciji, na konceptu materijalne koristi, efikasnosti, racionalizaciji ovog, trenutnog, „objektivnog“ sveta. Setimo se samo da je i rani nacionalni socijalizam počivao upravo na radikalnoj formi socijalizma, na rigidnom anti-buržoaskom konceptu kojeg je u svom delu „Radnik“ izneo Ernst Jinger. No, nije potrebno uvek se vraćati na nemačko, odnosno italijansko iskustvo. Savremeni ruski nacionalizam mora se vratiti sopstvenom istorijskom iskustvu. Ako se, pri tome, primeni odgovarajući metod istraživanja, može se lako utvrditi da je boljševizam bio izraz radikalnih nacionalnih ruskih tendencija u uslovima strašnog i paradoksalnog devetnaestog veka. Boljševizam, u samoj svojoj suštini, u svojoj najdubljoj logici, u svome duhu, bio je ništa drugo do nacional-boljševizam.

Ako izbliza pogledamo istoriju Komunističke Partije, videćemo da unutar njenih redova, internacionalizam nikada nije ni postojao. Još od najranijeg vremena, „internacionalizam“ je u okviru Komunističke Partije bio shvatan kao sve-Evroazijski, socijalistički, imperijalni nacionalizam, koji se u potpunosti poklapa sa geopolitičkom i istorijskom misijom ruskog naroda, kao naroda koji svoje principe ne temelji toliko na krvi i etnicitetu, koliko na posebnim kulturnim i duhovnim idealima. Ruski nacionalizam je uvek bio integracionistički, supraetnički, etički i mesijanski. On nikada nije bio rasni, regionalni ili lokalni. Baš kao i boljševizam.
Šta ovo znači za nacionalne pokrete?
Moramo radikalno preispitati sopstvene stavove o sovjetskom periodu sopstvene istorije, utvrditi specijalan istoriografski model i upotrebiti njegove osnove za prepisivanje sovjetske istorije u novom, trećem, modelu. Do sada smo se kretali u dva modela, posmatrali sovjetsko razdoblje iz dva ugla: anti-sovjetskog i sovjetskog. Pro-sovjetski pristup sagledava istoriju SSSR-a kroz ortodoksnu marksističku matricu, ostajući hipnotisan komplikovanom sholastikom komunističke metodologije, vezan za različite skokove i periode razvoja socijalističke ideje. Čak šta više, usled raspada Sovjetskog Saveza, došlo je do raspada glavne linije krute sovjetske istoriografije, što je dovelo do pojave mnogo marginalnih istorijskih grupa, gotovo sekti, koje se konstantno međusobno sukobljavaju, bez mogućnosti da stvore jedinstvenu sliku sovjetskog perioda. Drugi pogled je striktno anti-sovjetske orijentacije.
U okviru ove orijentacije, postoje dva tumačenja sovjetskog perioda. Prvi je poznati kao „demokratski“, odnosno „zapadnjački“. Prema ovom tumačenju sovjetskog perioda, socijalizam se tumači kao zabluda i zlo, a sovjetski period ruske istorije shvata se kao anomalija ukorenjena u tami, kao azijatski totalitarizam ukorenjen u nerazvijenim azijatskim masama koje žive na severozapadu Evroazije. Drugo tumačenje dolazi iz monarhističkih „Belih“ krugova. Prema ovom modelu, Sovjetski Savez, kao tvorevina zavere fanatičnih zaverenika, veštački je prekinuo pravilan razvoj jedne evropske sile. Taj prekid obeležen je nepopularnom vladavinom nepopularnih vlada, koje su kontrolisale situaciju pomoću gole sile, sve dok se ovakav sistem nije samourušio do temelja. Različite interpretacije boljševizma u ove dve glavne perspektive – sovjetsku i anti-sovjetsku, dobro su poznate, ali, isto tako, postoje i neke unutarnje nelogičnosti i unutarnja, logička neslaganja. Shodno tome, znanja koja sada posedujemo o ovom fenomenu, ne daju pravu sliku o prirodi boljševizma. Takav pristup može biti formiran samo ukoliko se prihvati fundamentalno jedinstvo duhovnog i etičkog srodstva između nacionalnih (posebno ruskih) ideja i osnova komunističke ideologije, uključujući, naravno i marksizam. Svi ostali pristupi radikalno razdvajaju nacionalizam od socijalizma (komunizma), utvrđujući ih kao ideološke antiteze, međusobno nespojive. Ubeđenje u ovu nespojivost dalje je projektovano na čitav istorijski tok i na sve moguće rekonstrukcije. Posledice ovakvog načina razmišljanja su dobro poznate – izgubljena je suština fenomena, a svaki pokušaj utvrđivanja istine obeležen je kontradiktornostima i beskrajnim nesporazumima. Paradkosalno je, ali istinito tvrđenje da su zapadni liberali, koje karakteriše rusofobija i opšta mržnja prema svim formama socijalizma, najbliži u određenju odnosa između fenomena nacionalizma i boljševizma. Samo je ovde, mada u negativnoj formi, pravilno uočena saglasnost između boljševizma i nacionalne ruske ideje. Problem se svodi na izradu jednog, ne liberalnog i rusofobičnog, nego pozitivnog, apologetskog istorijskog modela boljševizma, kao fenomena koji sopstvenom nacionalizmu pridodaje i komunističke (radikalno socijalističke) osobine.
Na takvu saradnju ukazao je svojevremeno i Mihajlo Agurski, u svojoj neprocenjivoj knjizi „Ideologija Nacional-boljševizama“, a naročito u njenoj engleskoj varijanti, poznatoj pod nazivom „Treći Rim“. Izneneđujuće je to da ovaj sjajan rad nikada nije bio praćen ozbiljnijim razvojem (zadatog) predmeta od strane drugih autora. Ništa više osim beleški, fragmenata… Možda je neophodno da sačekamo barem za neko vreme, dok politička trgovina deonicama pristalica, odnosno protivnika socijalizma ne prođe, sve dok gomila neukih istoričara, isplivalilh na talasima kasnog brežnjevizma, konačno ne ode na margine, gde im je i mesto.
Sada, sa povećanim tempom potpunog diskreditovanja „monarhističkog“ istorijskog metoda, te usled očajnog položaja ruskog naroda i očekivane socijalne eksplozije liberali, rusofobi, koji se još od perestrtojke dobro drže, postaće prilično slabi i nesigurni. Poslednje utočište ovih hulja ostaće i ovaj put nacionalni kapitalizam, anti-socijalistički, anti-komunistički, desni fašizam (koji je, kao po pravilu povezan sa rasizmom i ksenofobijom). To je kontradiktorno i sasvim neodgovorno. Takva pozicija nije ni logična te otuda ne vodi nikuda. Ovakvo teoretisanje predstavlja neprirodan kompromis i predstavlja neosporiv istorijski promašaj i konačnu propast. Sa druge strane, put nacional-boljševizma, put koji je protivan paranoičnim kompleksima desnog fašizma, jedini ima svetlu budućnost. To je pristup kod kojeg je okrenutost ka istorijskoj istini skopčan sa odgovarajućim etničkim potrebama, sa nacionalnim ponosom i uzvišenim socijalnim idealom. Već sad se može videti, da će potreba pojašnjenja termina „boljševizam“ sa prefiksom „nacionalno“ nestati. Boljševizam je već sam po sebi, nacional-boljševizam, jer „nenacionalni boljševizam“ nikada nije ni postojao.

Nacional-Boljševizam Novorusija