Category Archives: Nacionalizam

Da li je ideja sveslovenskog jedinstva umrla?

Moglo bi se pomisliti da je raspad Varšavskog bloka želje ideologa panslavizma učinio neostvarivim. Puštene ,,na slobodu”, slovenske zemlje Istočne Evrope ciljano su pohrlile na Zapad, nudeći svoje usluge EU i SAD. Tu se naročito izdvaja stav Poljske koja kao da ponovo želi da postane protivruska predstraža Zapada. Istina, za minulih 15 godina ojačala je duhovna i etnokulturna srodnost Rusa i Srba, međutim, to je samo jedan od pravaca mogućeg zbližavanja Slovena. U svim ostalim ne vide se iole pozitivne perspektive. Štaviše, od Rusije se ubrzano udaljava istočnoslovenska Ukrajina. Reklo bi se, o kakvom to panslavizmu može biti govora?

Međutim, očito je da ideja panslavizma ne bi mogla nastati da nema nikakvog osnova. Očigledna je činjenica zajedničkog porekla slovenskih naroda, zapanjujuća sličnost jezika. Zašto se to ne bi moglo izraziti u nekakvim objedinjujućim oblicima?

Nema nikakve sumnje da su Sloveni vrlo i vrlo različiti. Među raznim slovenskim narodima ogroman je broj protivrečnosti koje vuku korene iz dubine vekova. Dovoljno je setiti se samo međusobnog odnosa Hrvata i Srba. S raznih strana se može nabrojati ogroman broj uzajamnih uvreda. Eto, i mnogi ruski rodoljubi su uvređeni na braću-Slovene: ,,za koju su prolili toliko krvi, a oni, nezahvalnici…”

Međutim, odnosi među narodima neraskidivo su povezani s političkim kontaktima država. A u politici pojam ,,zahvalnost” je vrlo i vrlo drugostepen – blago rečeno. Politika elita može se ozbiljno razilaziti s nastrojenošću naroda. Klasičan primer je Bugarska. U bugarskom narodu je naklonost prema Rusiji prilično postojana, dok su vladajuće elite, naprotiv, vrlo često pokušavale da izbegnu prijateljstvo s našom zemljom. Čak je i G. Dimitrov bio sklon ideji separatnog (od SSSR) saveza s Jugoslavijom J.B. Tita.

S druge strane u Bugarskoj je bilo izvesnog osnova za nezadovoljstvo Rusijom. Posle uspešnog završetka Prvog Balkanskog rata (1912-1913) Bugarska je zahtevala od svoje saveznice Srbije da se precizno drži ranije postignutih dogovora. Ova je odbijala, a Rusija je uporno savetovala Bugarskoj da se opredeli za kompromis. Jasno da to nije doprinosilo porastu proruskih naklonosti. Reći će da je sve to – ništa u poređenju sa činjenicom da je Rusija oslobodila Bugarsku. Da, to je, dabome, tako, ali samo za Rusiju. Bugarinu će sve izgledati unekoliko drugačije. Sem toga, ta Rusija je oslobađajući Bugarsku išla i za svojim sopstvenim interesom. Druga je stvar što ni mi sami te interese nismo umeli da odbranimo – posle oslobođenja, dopustivši preorijentisanje Bugara na Germane. Tako da se moral i politika često razilazile.

Teško da je ikada i bilo moguće političko ujedinjavanje Slovena. Zapravo ni Rusija nikada nije vodila dosledno panslovensku politiku, premda je i koristila odgovarajuće parole – kao i slovenske aktiviste iz ,,Čeških sokolova” i drugih emigrantskih saveza koji su se sasvim lagodno osećali u Moskvi i Kijevu. Ali i Germani su takođe aktivno koristili antiruski nastrojene Poljake i Ukrajince. A na Zapadu su ne jednom iznošeni projekti stvaranja panslovenskog saveza, ali samo na čelu s Poljskom i usmerenog protiv Rusije.

Početkom XX veka ruska diplomatija je oličena u MIP Imperije postigla veći uspeh konstruisavši Balkanski savez. U njega je uporedo sa Srbijom, Bugarskom i Crnom Gorom ušla i Grčka. Tako da mi tu ne vidimo neku specijalnu panslovensku orijentaciju Peterburga. Politika je – tačnije, čak geopolitika, diktirala svoje zahteve koji su se razilazili s etnokulturnim zahtevima.

Uzgred, uprkos mišljenju raširenom u pojedinim krugovima, Rusija u svetski sukob 1914. godine uopšte nije ušla zbog panslovenskih ambicija. Čak ni zbog svoje ,,srbofilije”. Ona se za Srbiju zauzela rukovodeći se u prvom redu sopstvenim interesima. Evo, na primer, šta piše istraživač D. Minjin: ,,Zauzevši se za Srbiju, Rusija nije približila svoju nacionalnu katastrofu već je, obrnuto, odgodila i izbegla ono najgore. U slučaju da se uzdržala od mešanja, bila bi uspostavljena neprekinuta kopnena veza Germanske i u to doba još uvek ogromne Turske imperije čuvenom linijom Berlin-Bagdad. Nije teško zamisliti da bi tada vodeća nemačka vojna industrija, premašujući po snazi istovetne pokazatelje svih zemalja Antante zajedno uzeto, u spoju s neiscrpnim ljudskim i prirodnim resursima Istoka, već 1915. uzmogla da naoruža i postroji takve armade protiv kojih bi Rusiji bilo teško ne samo da odoli do 1917. godine, već i da očuva nacionalnu nezavisnost..”

Sa svoje strane ću dodati da bi do rata svejedno došlo 1914. godine (odluka o tome doneta je na sednici nemačkog generalštaba od 8. decembra 1912. godine). Nemci su bili dovoljno pametni da ne čekaju da Rusija završi preoružavanje svoje armije.

A inače u carskoj Rusiji nisu nešto naročito žurili s ostvarivanjem panslavističkih projekata. Kao ni u SSSR-u. Premda je Josif Staljin očito neko vreme bio pod uticajem panslovenskih ideja. Na primer, 28. marta 1945. godine je izjavio: “Mi, novi slovenofili-boljševici, zalažemo se za savez slovenskih naroda. Čitava istorija života Slovena uči da je taj savez neophodan za zaštitu slovenstva”. Očito da je Staljina do takvih zaključaka dovodila sama logika borbe s hitlerovskim pangermanizmom koji je zahtevao makar pozivanje na slovensko rodoljublje. Međutim, stvar se nije ni pomakla dalje od reči. Blok socijalističkih država Istočne Evrope, stvoren posle rata, bio je istaknuto nadetničkog, internacionalnog karaktera. Njegov slovenski sastavni deo nikako se nije izdvajao iz opšteg niza ,,bratskih” zemalja Varšavskog ugovora. O razdobljima perestrojke i posle perestrojke čak nećemo ni govoriti – toliko je sve očigledno.

Ipak, slovensko pitanje nije zauzelo važno mesto u ruskoj politici i zato se još uvek ne može reći da je zatvoreno. A krah političkog panslavizma jedino svedoči o tome da je sam oblik objedinjavanja pogrešno odabran. To je, uzgred budi rečeno, još u pretprošlom stoleću naslutio Aleksandar Pipin – veliki simpatizer slovenstva i istraživač panslovenskog pokreta. ,,Panslovenska solidarnost je neophodna ne samo u političkom, već i u unutrašnjem, obrazovnom smislu – isticao je. Ono prvo se možda još dugo neće postići; politički preobražaji u samoj Evropi mogu čak sasvim isključiti potrebu političkog panslavizma – u najmanju ruku je oslabiti; ali to neće izmeniti neophodnost obrazovno-književne solidarnosti”. To jest, Pipin je kulturni aspekt panslavizma postavljao iznad političkog. I to je sasvim ispravno.

Savremeni svet je i dalje pod hegemonijom Zapada izraslog iz romansko-germanske civilizacije. Njegova moć nije toliko zasnovana na ekonomici ili militarizmu (premda i toga ima dovoljno) koliko na specifičnoj i agresivnoj kulturi. I ma koliko proces kosmopolitizacije zapadne kulture bio snažan, ona svejedno nosi na sebi obeležje romano-germanizma.

Globalna kultura će, nesumnjivo, u izvesnom smislu uvek biti svoja kultura za narode razvijenog Zapada, dok je slovenstvo osuđeno na to da bude periferni element iste te kulture – u svakom slučaju, ma koliko slovenski narodi iskreno želeli da se ugrade u evropsko-američki Dom. Zato je neophodno da Sloveni ističu svoju samobitnost u moru globalizacije. To je potrebno i Francuzima, i Germanima, ali Slovenima – dvostruko više. Jer u suprotnom mogu potpuno i nepovratno izgubiti svoje sopstvo.

Najdelotvornije oruđe za očuvanje samobitnosti je nacionalizam svakog konkretnog naroda. Ali, ništa ne smeta da se jednom oruđu doda i drugo – makar i manje delotvorno. Zato bi slovenskim narodima koristilo kulturno jedinstvo koje bi bilo strukturno ustrojeno.

Korisno je ono i Rusiji, pa i na planu ostvarivanja njenih državnih interesa. Pisac ovih redova je ubeđeni pristalica izolacionizma. Ali mu je očita činjenica da je velikoj zemlji, kakva smo i dalje, potrebna ekspanzija, i to ne samo unutrašnja (osvajanje Sibira itd.) nego i spoljašnja. Ona jednostavno mora biti geokulturna a ne geopolitička (formula Borisa Mežujeva). Odigrati vodeću ulogu u kulturnom objedinjavanju Slovena – posredno znači ojačati državnu moć Rusije. Što značajniji autoritet bude Rusija imala u slovenskim zemljama i slovenskom rasejanju, tim ćemo manje imati neprijatelja u teškoj situaciji. Pritom će odsustvo političkih ambicija samo ojačati taj autoritet, pošto će otkloniti uporne sumnje da mi pokušavamo nekog da okupiramo i podjarmimo. Isti onaj Pipin je velelepno pokazao da je čak i u njegovo doba u panslovenskom pokretu postojala izuzetno snažna opozicija ruskom panslovenstvu. U Rusiju su se mnogi uzdali, ali njenu političku hegemoniju niko nije hteo. Pa dobro, u tom slučaju treba se odreći političkih ambicija, ali zato istaći kulturne ambicije.

Uzgred, to treba učiniti još i zato da se preduhitri (igra unapred, preticanje, prestizanje-?). Ta, naši geopolitički oponenti mogu okrenuti panslavizam protiv nas. Već su spomenuti stari projekti stvaranja antiruskog slovenskog saveza na čelu s Poljskom. I sada, kada Poljska pokušava da aktivno vodi svoju igru u Ukrajini i Belorusiji, nije isključena reanimacija tih projekata. Poneko se priseća Ruske Imperije, a poneko Reči Pospolite…

Dakle, potreban nam je geokulturni Panslovenski Savez. A za njegovo stvaranje potrebna je izvesna strukturalnost koja će ojačati vezu elemenata unutar sistema. U opštim crtama, može se predložiti sledeći kompleks mera za stvaranje Saveza:

1. Sazivanje Sveslovenske skupštine (Veća) s pojednakom zastupljenošću svake zemlje. Odluke te skupštine biće savetodavne.

2. Proglašenje prestonice jedne od zemalja za prestonicu Saveza u kojoj će biti centar veličanstvene Mreže kulturno-prosvetnih organizacija raširenih po čitavom slovenskom svetu.

3. Dogovor slovenskih zemalja o izdvajanju određenog postotka sredstava nacionalnih budžeta za finansiranje programa kulturno-istorijskih istraživanja.

4. Stvaranje jedinstvenog sistema štampanih i elektronskih glasila pod kontrolom sveslovenske skupštine, finansiranih od nacionalnih vlada.

Na kraju podvlačim da panslovenski projekat mora nositi arhaizatorski (u lepom smislu reči) karakter. Jedan od njegovih zadataka trebalo bi da bude dubinska rekonstrukcija slike najstarije prošlosti svih Slovena – razdoblja takozvanog ,,praslovenskog jedinstva”. Slovenima ne bi smetala ambicioznost u istoriji i istoriosofiji. Naravno, bilo bi preterano pripisivati Starim Slovenima stvaranje civilizacija Egipta i Rima, čime se zanose pojedini reknstruktori. Ali, ne treba se ni miriti s time što Stare Slovene smatraju periferijom antičkog sveta. Takav prilaz neposredno vodi priznanju da je slovenstvo bilo i biće periferija bilo romansko-germanskog Zapada, bilo turanskog Istoka. Međutim, tek nam predstoji da pravilno ocenimo istinski doprinos Slovena drevnoj istoriji.

I ko zna, možda će Sloveni jednog dana i progovoriti jezikom kojim su govorili u doba jedinstva. To će biti njihov drugi jezik – nešto poput sanskrita ili latinskog. Ko bi ga znao…

Aleksandar Jelisejev

Preuzeto sa: Srpska.ru

IRA

Official Irish Republican Army ili Official IRA (neformalno označeni kao ’’Officials’’ odnosno ’’Stickies’’) je irska republikanska paramilitarna grupa, čiji je cilj bio da stvore od Irske ’’radničku republiku 32 kantona’’. OIRA je nastala podelom Irske Republikanske Armije decembra 1969. godine, ubrzo nakon početka etno-političkog konflikta u Severnoj Irskoj tzv. ’’The Troubles’’ perioda. Druga grupa koja je nastala podelom IRA-e je Provisional Irish Republican Army (PIRA). Obe grupe su sebe nazivale pravim irskim republikanskim armijama, odbacujući politički legitimitet one druge. Official IRA bila je angažovana u vojnim akcijama protiv Britanske Armije sve do maja 1972. godine. Od tada njena aktivnost se svela na obračune sa Provisional IRA–om i Irish Republican Liberation Army (INLA-om), radikalnom grupom formiranom 1974. Kasnijih godina, OIRA–u su optuživali za učešće u organizovanom kriminalu.

Official IRA blisko je sarađivala sa Official Sinn Fein partijom,kasnije preimenovanom u Sinn Fein Workers Party, a danas poznatijom kao Radničkom Partijom Irske.

Podela u okviru republikanskog pokreta i približavanje levici

Podela Irske Republikanske Armije, praćena razdorom u okviru Sinn Fein-a, bila je rezultat nezadovoljstva tradicionalno militantnih republikanaca politikom vođenom od strane tadašnjeg rukovodstva. Glavni razlog njihovog protivljenja ogledao se u odluci partije da se prekine sa političkom abstinencijom u Republici Irskoj. Ovo je jedno od ključnih pitanja vezanih za republikansku ideologiju, s obzirom da su tradicionalni republikanci smatrali tadašnju Irsku državu nelegitimnom, tvrdeći da njihova lojalnost postoji samo prema Irskoj Republici proglašenoj 1916. godine, a koju zvanično predstavlja visoki vojni savet IRA-e.

Tokom 1960-ih, republikanski pokret pod vođstvom Cathal Goulding-a radikalno je izmenio svoju ideologiju i taktiku nakon neuspeha ’’Granične kampanje’’ IRA-e u periodu od 1956.-1962. Na njih je u velikoj meri uticala ideja narodnog fronta, pa su samim tim svoj program približili komunističkoj doktrini. Možda i najveće zasluge za ovu odluku nosi organizacija Komunističke Partije Velike Britanije Irskih izgnanika (Udruženje Connolly). Marksistička analiza sastojala se u proceni da je konflikt u Severnoj Irskoj između katoličke i protestantske radničke klase u svojoj biti ’’buržoasko nacionalistički’’, i da je izazvan od strane vladajuće klase. Cilj tog konflikta ogleda se u smanjenu zarada, jer je radnik okrenut protiv radnika. Republikanci su zaključili da je prvi korak na putu ka stvaranju Irske socijalističke republike 32 kantona ’’demokratizacija’’ Severne Irske (borba protiv diskriminacije katolika), odnosno radikalizacija borbe radničke klase na jugu zemlje. To bi doprinelo razvoju ’’klasne politike’’, koja bi izazvala oštro protivljenje hegemoniji ’’britanskog imperijalizma’’, odnosno odgovarajućim lojalističkim i nacionalističkim ustanovama severno i južno od irske granice. Goulding i njemu bliski ljudi, tvrdili su da bi u kontekstu sektaške podele u Severnoj Irskoj, vojna kampanja protiv britanskog prisustva bila kontra-produktivna, jer bi odložila ujedinjenje radnika oko socijalnih i ekonomskih pitanja.

Osećaj da se IRA polako distancira od svojih konvencionalnih republikanskih i nacionalističkih korena i da polako uplovljava u marksističke vode, razbesneo je tradicionalne republikance. Takozvani period ’’Oružane krize’’ samo je potvrdio sumnje kako su neki od članova vlade ’’Fianna Fail’’ snabdevali oružjem i novcem one grupe u Severnoj Irskoj koje nisu levičarske. Sa druge strane radikalni levičari su gledali na severno-irske protestantske unionista kao na ’’Irsku sabraću obmanutu idejom buržoaskog lojalizma, koja bi morala da se angažuje u dijalektičkoj debati’’. Rezultat svega je bio taj da je leva frakcija nerado koristila silu u odbrani katoličkih delova Belfasta koji bi se našli na udaru lojalista – a takvu ulogu je IRA imala još od 1920-ih godina. Budući da su građanski marševi počeli 1968., bilo je mnogo slučajeva uličnog nasilja. Kraljevske Snage Ulstera (policija) u više navrata su prikazivane na televiziji kako jurišaju sa pendrecima, pod čijim naletima su na smrt pretučena tri nenaoružana civila, od kojih jedno dete.
Sezonu marševa ’’Narandžastog reda’’ (Orange Order) tokom leta 1969. karakterisalo je obostrano nasilje, koje je kulminiralo u trodnevnoj ’’Bitci za Bogside’’ u gradu Derry.

Avgustovski nemiri 1969.

Kritični trenutak dogodio se u avgustu 1969. nakon izbijanja interkomunalnog nasilja u Belfastu i Derry-ju, kada je osam ljudi poginulo (od toga šest katolika), na ulicama zahvaćenim plamenom. Četrnaestog i petnaestog avgusta lojalisti su zapalili nekoliko katoličkih ulica u Belfastu iste godine. IRA je pokušala da pruži otpor, međutim veoma malo oružja im je bilo na raspolaganju u odbrani kvartova. Mnogi bitni članovi IRA-e poput Joe Cahill-a i Billy McKee-a su se razbesneli zbog onoga što su imali prilike da vide, kao i zbog pasivnog držanja rukovodstva u septembru, tako da su javno poručili da neće više izvršavati naređenja Goulding-a i ostalih ljudi iz vrha.

Nezadovoljstvo među jedinicima IRA-e nije dobilo pojavne oblike samo u severnim delovima. Na jugu su se takođe Ruairi O’Bradaigh i Sean Mac Stiofan usprotivili predlogu rukovodstva o priznanju Republike Irske i Severne Irske. Izražene političke razlike dovele su do formalne podele na decembarskoj armijskoj konvenciji 1969. Na drugoj konvenciji grupa sastavljena od Sean Mac Stiofana, Daithi O’Conailla, Ruairi O’Bradaigha, Joe Cahilla, Paddy Mulcahya, Leo Martina i Sean Treceya izabrana je za ’Privremeni’ savet IRA-e (Provisional IRA). Jedan od njihovih sledbenika bio je i Seamus Twomey. Podela je uticala na glasanje na prvoj konvenciji, tako što je dvotrećinska većina odlučila da republikanci treba da učestvuju u radu parlamenata Britanije, Irske i Severne Irske ukoliko budu izabrani.

Procene u to vreme su govorile da se IRA podelila tačno na pola, na jednoj strani su bili militanti lojalni Cathalu Gouldingu i ’’Official IRA’’-i koja je imala uporište u pojedinim oblastima, dok je ’’Provisional IRA’’ bila jaka u drugim oblastima. Istoričar J.Bowyer Bell, naveo je uz svo uvažavanje prema ’’Provisional IRA’’-i, da je ona imala svoje kvartove u Belfastu, ali da je bila mnogo manje uticajna nego što se tada tvrdilo. Snažna uporišta ’’Official IRA’’-e u Belfastu poput Lower Fallsa i Markets Distrikta, bila su pod komandom Billy McMillena. Ostale OIRA jedinice delovale su u Derry-u, Newry-u, Strabanu, Dublinu, Wicklowu i drugim kvartovima Belfasta. Međutim ’’Provisional IRA’’ (PIRA) ubrzo je postala dominantnija frakcija, zahvaljujući intenzivnoj regrutaciji kao i prebegu pojedinih članova OIRA-e (slučaj jedinice iz Strabana) u njihove redove.

Slična ideološka podela desila se takođe na godišnjoj konferenciji Sinn Fein-a 1970. Tadašnje rukovodstvo usvojilo je predlog o priznavanju parlamenata u Londonu, Dablinu i Stormontu, ali zato nije uspelo da okupi dvotrećinsku većinu neophodnu za izmenu partijskog statuta, koji je bio izričit po pitanju neučestvovanja u podvojenim skupštinama. Poraženo krilo je istupilo formiravši Provisional Sinn Fein.Oni koji su ostali u partiji sa Tomas Mac Giollom, učestvovali su na izborima prvo kao Official Sinn Fein, a zatim pod nazivom Sinn Fein Workers Party ujedinjeni sa Official IRA-om, poznatijom kao marksistička frakcija. Sinn Fein Workers’ Party zadržala je sedište u ’’Gardiner Ulici’’, čime je dobila legitimitet u očima simpatizera koji su je posmatrali kao sukcesora nekadašnjeg Sinn Fein-a. Grupa ljudi oko Sean Mac Stiofana i ’’Privremenog Vojnog Saveta’’ bili su poznati među pristalicama kao ’’Provisional IRA’’ , Provisional Sinn Fein Partija ili Sinn Fein Sv. Kevin. Nešto kasnije na izborima u upotrebi je bio samo naziv Sinn Fein.

Pripadnici Official IRA-e u javnosti su imali nadimak ’’Stickies’’ jer su prodavali nalepnice ljiljana na komemoracijama ’’Uskršnjeg Ustanka’’; sa druge strane aktivisti Provisional IRA-e bili su poznati kao ‘’Pinnies’’ (pežorativan naziv za pinheads) jer su prodavali značke ljiljana na svojim skupovima. Uglavnom nadimak ‘’Stickies’’ je za prve ostao, dok je ‘’Pinnies’’ za drugu grupaciju nestao u korist nadimka ‘’Provos’’. Sve u svemu nalepnica i značka Uskršnjeg ljiljana IRA-e predstavljali su tradicionalni simbol Uskršenjeg Ustanka, i ujedno simbol razlike u mišljenju ova dva pokreta.

Efekti podele

U početku je dolazilo do zabune među republikancima na terenu, pa se tako Martin McGuinness pridružio Official IRA-i 1970. godine neznajući da je došlo do podele, da bi nešto kasnije pristupio Provisional IRA-i. PIRA je u to vreme pokrenula oružanu kampanju protiv britanskog prisustva u Severnoj Irskoj. Uprkos nevoljnosti Cathala Gouldinga i rukovodstva OIRA-e, njihovi dobrovoljci su neizbežno uvučeni u nasilje. Prvi veliki sukob OIRA-e sa britanskom armijom dogodio se u julu 1970. za vreme policijskog časa, kada je oko 3.000 britanskih vojnika upalo na područje Lower Fallsa, što je dovelo do trodnevnog oružanog sukoba.Official IRA je u tom incidentu izgubila veliku količinu oružja, za šta su njeni borci optužili PIRA-u koja je započela pucnjavu, a onda ostavila OIRA-u da se sama suoči sa Britancima. Odnosi su se pogoršali, tako da je eskalacijom novih incidenata došlo do krvne osvete i međusobnih ubijanja dve frakcije 1970. godine. Primirje je dogovoreno nakon što je OIRA ubila aktivistu PIRA-e, komandanta čete Brigade Belfasta Charlie Hughesa (rođaka poznatog republikanca Brendana Hughesa).

Sovjetski dezerter Vasili Mitrokhin tvrdio je 90-ih da je Gouldingovo rukovodstvo tražilo 1969. godine manju količinu oružja od KGB-a (oko 70 pušaka, nešto eksploziva i pištolja). Zahtev je odobren tako da je isporuka stigla u Irsku 1972. I pored pomenutih tvrdnji, ne može se sa sigurnošću reći da li je zaista tako i bilo, s obzirom da je OIRA ograničila svoje aktivnosti u odnosu na PIRA-u (svoje akcije okarakterisali su kao ’’sredstvo samoodbrane’’). Takođe ovo krilo  republikanske armije nije uspelo de fakto da uspostavilo kontrolu nad katoličkim područjima Belfasta i Derry-ja, iako je zadržalo snažno prisustvo na pojedinim lokacijama: Lawer Falls, Andersonstown, Turf Lodge i Markets u Belfastu.

Avgusta 1971., nakon uvođenja internacije bez suđenja, jedinice OIRA-e vodile su nekoliko oružanih borbi protiv britanskih trupa koje su nameravale da uhapse paramilitarce. Najpoznatija jedinica Official IRA-e u okviru Lawer Fallsa predvođena Joe McCann-om, uspešno je odbijala napade oko 600 britanskih vojnika, nedozvoljavajući im da uđu u kvart. Decembra 1971. godine, OIRA je ubila senatora ’’Ulster Unionist’’ Partije John Barnhill-a ispred njegove kuće u Strabanu, tako da je ovo bio prvi atentat na nekog političara u Irskoj još od napada na ministra pravde Kevina O’Higginsa 1927. Februara 1972. ova organizacija je pokušala da oduzme život i unionističkom političaru Johnu Tayloru. Na obeležavanju ’’Krvave Nedelje’’ jedan od pripadnika OIRA-e ispalio je nekoliko hitaca iz pištolja na britanske trupe, nakon što su britanski vojnici ubili 13 nacionalističkih demonstranata – to je ujedno bio i jedini oružani odgovor republikanaca. Bes katoličke zajednice izazvan usled događaja na ’’Krvavu Nedelju’’, bio je takvog intenziteta da je Official IRA objavila kako će odmah pokrenuti ofanzivne akcije protiv britanskih snaga.

Međutim OIRA je nešto kasnije proglasila primirje iste godine. Odluka je proistekla iz nekoliko oružanih akcija koje su nanele ogromnu političku štetu organizaciji (recimo bombardovanje Aldershot sedišta padobranske brigade kao osveta za događaje na ’’Krvavu Nedelju’’ u kojoj je ubijeno šest civila i jedan katolički sveštenik). Posle atentata na Williama Besta, britanskog vojnika u Derry-u, OIRA je zvanično proglasila prekid vatre. Pored toga pogibija nekoliko značajnih figura u okviru Official IRA-e u borbi sa Britancima, dali su povoda Gouldingovom rukovodstvu da opozove oružanu kampanju, mada je oni nikada nisu zdušno ni podržavali.

Official IRA nakon 1972.

Iako se formalno pridržava primirja, Official IRA nastavlja da napada britanske snage i tokom 1973., prilikom kojih gine sedam unionista u ’’osvetničkim odmazdama’’. Pored toga marksističko krilo koristi svoje oružje u borbama sa PIRA-om. Nasilje izbija u nekoliko navrata, naročito u oktobru 1975. kada Provisional IRA ubija 11 članova rivalske frakcije, a tada gine i devetogodišnja devojčica u pokušaju napada na njenog oca.

Godine 1974. radikalni elementi u organizaciji predvođeni Seamus Costellom koji su se protivili prekidu vatre, osnivaju Irish National Liberation Army (INLA). Još jedna podela i međusobni sukob su usledili u prvoj polovini 1975, tokom kojih ginu tri članova INLA-e i pet članova OIRA-e. Među mrtvima se nalaze i poznatiji pripadnici oba pokreta Seamus Costello (INLA) odnosno Billy McMillan (OIRA). U svakom slučaju sredinom 1970-ih pa na dalje, ’’Official Republican Movement’’ se sve više orjentiše na postizanje ciljeva kroz levičarsku parlamentarnu politiku. To naravno nije sprečilo sporadične paramilitarne akcije Official IRA-e koja 8. septembra 1979. prebija na smrt Hugh O’Hallorana u Ballymarphy kvartu Belfasta. Dvojica osumnjičenih za ubistvo predaju se snagama RUC-a (unionistička policija). Njima se se izriče izdržavanje kazne zatvora u Maze-u. Militantno krilo je izgubilo veliki broj ljudi, naročito posle čuvenog ’’Štrajka Glađu’’ 1981. Neki su se pridružili, Provisional IRA-e, drugi INLA-i, ali je dobar deo i odustao od borbe.

Od 1981. Sinn Fein Workers’ Party kasnije preimenovana u Workers’ Party of Ireland, beleži značajne uspehe na izborima u Republici Irskoj, dok u Severnoj Irskoj ima mnogo manje pristalica.Tokom 1980-ih u novinskim člancima pojavljuju se informacije da Official IRA i dalje postoji i da je angažovana u kriminalnim aktivnostima. Juna 1982. sukob OIRA-e i INLA-e se ponovo zaoštrava nakon što James Flynn (odgovoran za smrt Seamusa Costella) biva ubijen od strane INLA-e u Dablinu. Decembra 1985. pet ljudi uključujući Mr. Anthony McDonagha, izjašnjava se krivim na otužbe oko poreskih malverzacija u Severnoj Irskoj – Mr. Anthony McDonagh je označen u sudu kao komandant Official IRA-e. Takođe u februaru 1992. britanski ’’Spotlight’’ program naveo je da je Official IRA i dalje aktivna i da je uključena u reketiranja i oružane pljačke.

To je nanelo ogromnu sramotu Radničkoj Partiji, čije rukovodstvo je 1992. predložilo amandmane koji će omogućiti da se organizacija očisti od članova Official IRA-e. Predlog je propao s obzirom da nije dobio potrebnu podršku od dve-trećine na konferenciji stranke, a kao rezultat svega predlagači amandmana se odvajaju i osnivaju novu partiju Demokratska Levica.

Godine 1995. članovi bivše Official IRA-e sa severa zemlje osnivaju u Newry-ju novoformirani ’’Official Republican Movement’’, sa namerom da nastave socijalističku republikansku politiku koju su zvaničnici partije podržavali 1970. Oni ovog puta zvanično nisu podržali nasilje, a takođe su isticali kako nemaju nikakve veze sa Radničkom Partijom.

Ne tako davno, bivši visoki zvaničnik Official IRA-e Sean Garland, optužen je od strane Sjedinjenih Američkih Dražava da je 2005. pomagao u distribuciji i falsifikovanju dolara koji su štampani u Severnoj Koreji. Optužbe su 2012. godine odbačene.

Razoružanje

Oktobra 2009. nakon dugog perioda zatišja, Official IRA je započela pregovore oko razoružanja, tako da je već 2010. u Newry-ju ’’Official Republican Movement’’ izdao saopštenje kako je proces okončan. To je potvrdila i Nezavisna Međunarodna Komisija 8. februra 2010. nakon izdatog saopštenja. U isto vreme oružje su položile INLA i lojalistička paramilitarna grupa UDA. Ovaj krupan korak opisan je od strane permijera UK Gordona Browna kao ’’napredak Severne Irske od nasilja ka miru’’.

Broj ljudi koje je ubila Official IRA

Prema podacima University Ulster CAIN projekta, OIRA je odgovorna za 52 ubistva tokom nemira. Dvadest i troje su civili, sedamanestoro policijskih snaga, jedanaestoro rivalske frakcije IRA-e, dok je jedna žrtva pripadnik lojalističkih paramilitaraca.

Levi nacionalizam

Republikanski mural u Belfastu, u znak solidarnosti sa Baskijskim nacionalizmom.

Levi nacionalizam je politički pokret čiji je nastanak prouzrokovan lošim iskustvima i štetom koju je neka država pretrpela zahvaljujući ekonomskom pritisku ili dubljoj integraciji sa drugom državom. Loša iskustva o kojima je ovde reč, često se karakterišu kao neprijateljski odnos koji dolazi od strane nadnacionalnih organizacija poput Evropske Unije, dok su ugovori o slobodnoj trgovini uzrok štete po samu državu. Levi nacionalizam takođe ima za cilj da naglasi kako je borba radničke klase jednog naroda potrebna da bi se pobedila ekonomska eksploatacija i nacionalno ugnjetavanje od strane druge nacije ili države.

Kroz istoriju levi nacionalizam je imao značajan uticaj na političku scenu Indije, italijanskog dela Južne Afrike i južnoameričkih zemalja,kao i u mnogim drugim sredinama. U Južnoj Americi Simon Bolivar je iskoristio levi nacionalizam kako bi promovisao ideju o nezavisnosti latinoameričkih zemalja od kolonijalne vlasti Španije i Portugala. U Indiji je politika Jawaharlal Nehrua predstavljena kroz ideologiju levog nacionalizma. U Italiji se ideologija autoritarnog i radikalno levog nacionalizma distancirala od pacifističkog socijalizma vršeći pritisak na Italiju da se uključi u I sv.rat. Jedan od glavnih levih nacionalista u to vreme (koji je kasnije napustio ideologiju levog nacionalizma) je i budući fašistički diktator i desničar Benito Musolini. Musolini je kao što smo već naglasili napustio i distancirao se od ideja levog nacionalizma, da bi došavši na vlast vršio pritisak na levičare promovišući desničarski populizam i nacionalizam.

U Africi je Afrički Nacionalni Kongres bio viđen kao simbol demokratskog civilnog društva crnaca, kao pokret crnačkog nacionalizma Južne Afrike. ANC je takođe povezan i sa Socijalističkom Internacionalom. Autoritarni levi nacionalizam u Africi je zastupljen u državama poput Zimbabvea u kojoj vlada Afrička Nacionalna Unija Zimbabvea – Patriotski Front Robert Mugabe koji se borio protiv manjinske vlasti belaca u bivšoj Rodeziji.

U Evropi su zastupljeni brojni levi nacionalistički pokreti. U Severnoj Irskoj Šin Fejn (Sinn Fein) i Socijal-demokratska i Radnička Partija zastupaju koncept priključenja Severne Irske Republici Irskoj. Komunistička Partija Baskijske Domovine koja je programski marksističko-lenjinistička partija promoviše nezavisnost Baskije od Španije. Socijalistička Partija Srbije (naslednik Saveza Komunista Srbije) propagirala je samoopredeljenje Srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj tokom raspada Jugoslavije 1990-ih i stvaranje nove Jugoslavije,koja bi uključivala i bivšu republiku SFRJ-a Crnu Goru.

Na srednjem istoku pokret Fatah koji pripada Palestinskim Narodnim Vlastima podržava nezavisnost Palestinke države, ali takođe stavlja socijalizam i sekularizam kontrirajući ideološki ostalim nacionalističkim pokretima. Republikanska Partija Turske koja deluje u turskom delu Kipra zalaže se za nezavisnost Turskog Regiona Kipra dok u isto vreme podržava levi nacionalizam u ekonomskom smislu. Arapska Socijalistička Bath Partija u Siriji odnosno Iraku promoviše pan – arapski nacionalizam uključujući socijalističku ekonomiju sekularnog društva. Izraelska Radnička Partija podržavala je nacionalistički koncept nazvan Radnički Cionizam.

U Severnoj Americi levi nacionalizam je snažan fenomen u okviru Kanade. Levi nacionalizam u Kanadi pojavio se 1960-ih kada su mnogi Kanađani izrazili želju da se distanciraju od Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Američkih Država koje su se borile u kontraverznom Vijetnamskom ratu. Liberalna Partija Kanade prihvatila je leve nacionalističke ideološke obrasce tokom 1960-ih i 1980-ih u vreme kada su premijeri bili Lester B.Pearson i Pierre Elliot Trudeau zahtevajući distanciranje Kanade od Sjedinjenih Američkih Dražava u ekonomskom i kulturnom smislu. U isto vreme zastupali su koncept visokog stepena protekcionizma i državne intervencije u ekonomskim i kulturnim poslovima. Uticaj levog nacionalizma u Liberalnoj Partiji umanjen je u vreme dok su na njenom čelu bili Jean Chreiten i Paul Martin koji su favorizovali neoliberalizam. Levi nacionalizam je direktno povezan sa pokretom ”Waffle” Nove Demokratske Partije koja se pozivala na samodovoljnost socijalističke Kanade pre nego što je izmenila svoj program 1970-ih. Tokom 1980-ih kanadski levi nacionalisti protivili su se implementaciji slobodnih trgovinskih ugovora između Kanade i USA, tvrdeći da će Kanada biti preplavljena USA korporacijskom kulturom i ekonomski biti aneksirana od strane USA. Kanadska Partija Akcije je leva nacionalistička partija u Kanadi koja se protivi globalizaciji i američkom uticaju na Kanadu. U provinciji Kvebek koja je francusko govorno područje, levi nacionalistički pokreti pozivaju na nezavisnost Kvebeka od Kanade kako bi se distancirali od anglosaksonske kapitalističke dominacije. Radikalni levi nacionalisti Kvebeka uključujući tu i ”Front za oslobođenje Kvebeka” (FLQ) zastupnici su ideje političkog nasilja protiv kanadske vlade, sve u svrhu formiranja nezavisnog socijalističkog Kvebeka. FLQ se raspao posle Oktobarske krize 1970-e i od tada je demokratski levi nacionalizam postao veoma uticajan u Kvebeku. Ovaj pokret je reprezentovan u provinciji kroz partiju ”Parti Quebecois” i ”Block Quebecois” u kanadskom federalnom parlamentu.

U Južnoj Americi levi nacionalizam je faktor koji je uticao na osnivanje Ujedinjene Socijalističke Partije Venecuele koja promoviše Bolivarianizam, a koji se svodi na integraciju svih latino-američkih država u odbrani protiv imperijalizma. To je bila i ideja venecuelanskog nacionalnog heroja Simona Bolivara koji je bio pokretač političke borbe te vrste.

Neke leve nacionalističke partije:

Belgija – Flamaski Socijalistički Pokret

Kanada – Kanadska Partija Akcije

Irska – Sinn Fein

Palestina – Fatah

Španija – Partija Andaluzije,Eusko Alkartasuna,Esquerra Republicana Catalunya,Bloque Nacionalista Galego…

Sirija – Arapska Socijalistička Baath Partija

Srbija – Socijalistička Partija Srbije (period od 1992- 2000)

Škotska – Škotska Nacionalistička Partija,Škotska Socijalistička Partija…

Venecuela – Ujedinjena Socijalistička Parija Venecuele

Zimbabve – Afrička Nacionalan Unija – Patriotski Front