Category Archives: Pan-Slavizam

Da li je ideja sveslovenskog jedinstva umrla?

Moglo bi se pomisliti da je raspad Varšavskog bloka želje ideologa panslavizma učinio neostvarivim. Puštene ,,na slobodu”, slovenske zemlje Istočne Evrope ciljano su pohrlile na Zapad, nudeći svoje usluge EU i SAD. Tu se naročito izdvaja stav Poljske koja kao da ponovo želi da postane protivruska predstraža Zapada. Istina, za minulih 15 godina ojačala je duhovna i etnokulturna srodnost Rusa i Srba, međutim, to je samo jedan od pravaca mogućeg zbližavanja Slovena. U svim ostalim ne vide se iole pozitivne perspektive. Štaviše, od Rusije se ubrzano udaljava istočnoslovenska Ukrajina. Reklo bi se, o kakvom to panslavizmu može biti govora?

Međutim, očito je da ideja panslavizma ne bi mogla nastati da nema nikakvog osnova. Očigledna je činjenica zajedničkog porekla slovenskih naroda, zapanjujuća sličnost jezika. Zašto se to ne bi moglo izraziti u nekakvim objedinjujućim oblicima?

Nema nikakve sumnje da su Sloveni vrlo i vrlo različiti. Među raznim slovenskim narodima ogroman je broj protivrečnosti koje vuku korene iz dubine vekova. Dovoljno je setiti se samo međusobnog odnosa Hrvata i Srba. S raznih strana se može nabrojati ogroman broj uzajamnih uvreda. Eto, i mnogi ruski rodoljubi su uvređeni na braću-Slovene: ,,za koju su prolili toliko krvi, a oni, nezahvalnici…”

Međutim, odnosi među narodima neraskidivo su povezani s političkim kontaktima država. A u politici pojam ,,zahvalnost” je vrlo i vrlo drugostepen – blago rečeno. Politika elita može se ozbiljno razilaziti s nastrojenošću naroda. Klasičan primer je Bugarska. U bugarskom narodu je naklonost prema Rusiji prilično postojana, dok su vladajuće elite, naprotiv, vrlo često pokušavale da izbegnu prijateljstvo s našom zemljom. Čak je i G. Dimitrov bio sklon ideji separatnog (od SSSR) saveza s Jugoslavijom J.B. Tita.

S druge strane u Bugarskoj je bilo izvesnog osnova za nezadovoljstvo Rusijom. Posle uspešnog završetka Prvog Balkanskog rata (1912-1913) Bugarska je zahtevala od svoje saveznice Srbije da se precizno drži ranije postignutih dogovora. Ova je odbijala, a Rusija je uporno savetovala Bugarskoj da se opredeli za kompromis. Jasno da to nije doprinosilo porastu proruskih naklonosti. Reći će da je sve to – ništa u poređenju sa činjenicom da je Rusija oslobodila Bugarsku. Da, to je, dabome, tako, ali samo za Rusiju. Bugarinu će sve izgledati unekoliko drugačije. Sem toga, ta Rusija je oslobađajući Bugarsku išla i za svojim sopstvenim interesom. Druga je stvar što ni mi sami te interese nismo umeli da odbranimo – posle oslobođenja, dopustivši preorijentisanje Bugara na Germane. Tako da se moral i politika često razilazile.

Teško da je ikada i bilo moguće političko ujedinjavanje Slovena. Zapravo ni Rusija nikada nije vodila dosledno panslovensku politiku, premda je i koristila odgovarajuće parole – kao i slovenske aktiviste iz ,,Čeških sokolova” i drugih emigrantskih saveza koji su se sasvim lagodno osećali u Moskvi i Kijevu. Ali i Germani su takođe aktivno koristili antiruski nastrojene Poljake i Ukrajince. A na Zapadu su ne jednom iznošeni projekti stvaranja panslovenskog saveza, ali samo na čelu s Poljskom i usmerenog protiv Rusije.

Početkom XX veka ruska diplomatija je oličena u MIP Imperije postigla veći uspeh konstruisavši Balkanski savez. U njega je uporedo sa Srbijom, Bugarskom i Crnom Gorom ušla i Grčka. Tako da mi tu ne vidimo neku specijalnu panslovensku orijentaciju Peterburga. Politika je – tačnije, čak geopolitika, diktirala svoje zahteve koji su se razilazili s etnokulturnim zahtevima.

Uzgred, uprkos mišljenju raširenom u pojedinim krugovima, Rusija u svetski sukob 1914. godine uopšte nije ušla zbog panslovenskih ambicija. Čak ni zbog svoje ,,srbofilije”. Ona se za Srbiju zauzela rukovodeći se u prvom redu sopstvenim interesima. Evo, na primer, šta piše istraživač D. Minjin: ,,Zauzevši se za Srbiju, Rusija nije približila svoju nacionalnu katastrofu već je, obrnuto, odgodila i izbegla ono najgore. U slučaju da se uzdržala od mešanja, bila bi uspostavljena neprekinuta kopnena veza Germanske i u to doba još uvek ogromne Turske imperije čuvenom linijom Berlin-Bagdad. Nije teško zamisliti da bi tada vodeća nemačka vojna industrija, premašujući po snazi istovetne pokazatelje svih zemalja Antante zajedno uzeto, u spoju s neiscrpnim ljudskim i prirodnim resursima Istoka, već 1915. uzmogla da naoruža i postroji takve armade protiv kojih bi Rusiji bilo teško ne samo da odoli do 1917. godine, već i da očuva nacionalnu nezavisnost..”

Sa svoje strane ću dodati da bi do rata svejedno došlo 1914. godine (odluka o tome doneta je na sednici nemačkog generalštaba od 8. decembra 1912. godine). Nemci su bili dovoljno pametni da ne čekaju da Rusija završi preoružavanje svoje armije.

A inače u carskoj Rusiji nisu nešto naročito žurili s ostvarivanjem panslavističkih projekata. Kao ni u SSSR-u. Premda je Josif Staljin očito neko vreme bio pod uticajem panslovenskih ideja. Na primer, 28. marta 1945. godine je izjavio: “Mi, novi slovenofili-boljševici, zalažemo se za savez slovenskih naroda. Čitava istorija života Slovena uči da je taj savez neophodan za zaštitu slovenstva”. Očito da je Staljina do takvih zaključaka dovodila sama logika borbe s hitlerovskim pangermanizmom koji je zahtevao makar pozivanje na slovensko rodoljublje. Međutim, stvar se nije ni pomakla dalje od reči. Blok socijalističkih država Istočne Evrope, stvoren posle rata, bio je istaknuto nadetničkog, internacionalnog karaktera. Njegov slovenski sastavni deo nikako se nije izdvajao iz opšteg niza ,,bratskih” zemalja Varšavskog ugovora. O razdobljima perestrojke i posle perestrojke čak nećemo ni govoriti – toliko je sve očigledno.

Ipak, slovensko pitanje nije zauzelo važno mesto u ruskoj politici i zato se još uvek ne može reći da je zatvoreno. A krah političkog panslavizma jedino svedoči o tome da je sam oblik objedinjavanja pogrešno odabran. To je, uzgred budi rečeno, još u pretprošlom stoleću naslutio Aleksandar Pipin – veliki simpatizer slovenstva i istraživač panslovenskog pokreta. ,,Panslovenska solidarnost je neophodna ne samo u političkom, već i u unutrašnjem, obrazovnom smislu – isticao je. Ono prvo se možda još dugo neće postići; politički preobražaji u samoj Evropi mogu čak sasvim isključiti potrebu političkog panslavizma – u najmanju ruku je oslabiti; ali to neće izmeniti neophodnost obrazovno-književne solidarnosti”. To jest, Pipin je kulturni aspekt panslavizma postavljao iznad političkog. I to je sasvim ispravno.

Savremeni svet je i dalje pod hegemonijom Zapada izraslog iz romansko-germanske civilizacije. Njegova moć nije toliko zasnovana na ekonomici ili militarizmu (premda i toga ima dovoljno) koliko na specifičnoj i agresivnoj kulturi. I ma koliko proces kosmopolitizacije zapadne kulture bio snažan, ona svejedno nosi na sebi obeležje romano-germanizma.

Globalna kultura će, nesumnjivo, u izvesnom smislu uvek biti svoja kultura za narode razvijenog Zapada, dok je slovenstvo osuđeno na to da bude periferni element iste te kulture – u svakom slučaju, ma koliko slovenski narodi iskreno želeli da se ugrade u evropsko-američki Dom. Zato je neophodno da Sloveni ističu svoju samobitnost u moru globalizacije. To je potrebno i Francuzima, i Germanima, ali Slovenima – dvostruko više. Jer u suprotnom mogu potpuno i nepovratno izgubiti svoje sopstvo.

Najdelotvornije oruđe za očuvanje samobitnosti je nacionalizam svakog konkretnog naroda. Ali, ništa ne smeta da se jednom oruđu doda i drugo – makar i manje delotvorno. Zato bi slovenskim narodima koristilo kulturno jedinstvo koje bi bilo strukturno ustrojeno.

Korisno je ono i Rusiji, pa i na planu ostvarivanja njenih državnih interesa. Pisac ovih redova je ubeđeni pristalica izolacionizma. Ali mu je očita činjenica da je velikoj zemlji, kakva smo i dalje, potrebna ekspanzija, i to ne samo unutrašnja (osvajanje Sibira itd.) nego i spoljašnja. Ona jednostavno mora biti geokulturna a ne geopolitička (formula Borisa Mežujeva). Odigrati vodeću ulogu u kulturnom objedinjavanju Slovena – posredno znači ojačati državnu moć Rusije. Što značajniji autoritet bude Rusija imala u slovenskim zemljama i slovenskom rasejanju, tim ćemo manje imati neprijatelja u teškoj situaciji. Pritom će odsustvo političkih ambicija samo ojačati taj autoritet, pošto će otkloniti uporne sumnje da mi pokušavamo nekog da okupiramo i podjarmimo. Isti onaj Pipin je velelepno pokazao da je čak i u njegovo doba u panslovenskom pokretu postojala izuzetno snažna opozicija ruskom panslovenstvu. U Rusiju su se mnogi uzdali, ali njenu političku hegemoniju niko nije hteo. Pa dobro, u tom slučaju treba se odreći političkih ambicija, ali zato istaći kulturne ambicije.

Uzgred, to treba učiniti još i zato da se preduhitri (igra unapred, preticanje, prestizanje-?). Ta, naši geopolitički oponenti mogu okrenuti panslavizam protiv nas. Već su spomenuti stari projekti stvaranja antiruskog slovenskog saveza na čelu s Poljskom. I sada, kada Poljska pokušava da aktivno vodi svoju igru u Ukrajini i Belorusiji, nije isključena reanimacija tih projekata. Poneko se priseća Ruske Imperije, a poneko Reči Pospolite…

Dakle, potreban nam je geokulturni Panslovenski Savez. A za njegovo stvaranje potrebna je izvesna strukturalnost koja će ojačati vezu elemenata unutar sistema. U opštim crtama, može se predložiti sledeći kompleks mera za stvaranje Saveza:

1. Sazivanje Sveslovenske skupštine (Veća) s pojednakom zastupljenošću svake zemlje. Odluke te skupštine biće savetodavne.

2. Proglašenje prestonice jedne od zemalja za prestonicu Saveza u kojoj će biti centar veličanstvene Mreže kulturno-prosvetnih organizacija raširenih po čitavom slovenskom svetu.

3. Dogovor slovenskih zemalja o izdvajanju određenog postotka sredstava nacionalnih budžeta za finansiranje programa kulturno-istorijskih istraživanja.

4. Stvaranje jedinstvenog sistema štampanih i elektronskih glasila pod kontrolom sveslovenske skupštine, finansiranih od nacionalnih vlada.

Na kraju podvlačim da panslovenski projekat mora nositi arhaizatorski (u lepom smislu reči) karakter. Jedan od njegovih zadataka trebalo bi da bude dubinska rekonstrukcija slike najstarije prošlosti svih Slovena – razdoblja takozvanog ,,praslovenskog jedinstva”. Slovenima ne bi smetala ambicioznost u istoriji i istoriosofiji. Naravno, bilo bi preterano pripisivati Starim Slovenima stvaranje civilizacija Egipta i Rima, čime se zanose pojedini reknstruktori. Ali, ne treba se ni miriti s time što Stare Slovene smatraju periferijom antičkog sveta. Takav prilaz neposredno vodi priznanju da je slovenstvo bilo i biće periferija bilo romansko-germanskog Zapada, bilo turanskog Istoka. Međutim, tek nam predstoji da pravilno ocenimo istinski doprinos Slovena drevnoj istoriji.

I ko zna, možda će Sloveni jednog dana i progovoriti jezikom kojim su govorili u doba jedinstva. To će biti njihov drugi jezik – nešto poput sanskrita ili latinskog. Ko bi ga znao…

Aleksandar Jelisejev

Preuzeto sa: Srpska.ru

Nudio sam Srbiji S-300

INTERVJU: ALEKSANDAR LUKAŠENKO, predsednik Belorusije

Nećemo da učestvujemo u avanturama koje je NATO počeo u Jugoslaviji a završio u Iraku, arapskim zemljama ili nekom drugom mestu. Nas to ne zanima

Od našeg specijalnog izveštača

Minsk – U poslednje četiri godine robna razmena između Srbije i Belorusije povećala se četiri puta i dostigla dvesta miliona dolara, kaže u intervjuu za „Politiku” predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, koji u sredu stiže u zvaničnu posetu Srbiji. Prema njegovim rečima, Srbija praktično već živi u EU, sa svih strana je njome okružena, ali može da gradi dobre odnose i sa Rusijom i Belorusijom jer „treba naći način postupanja koji neće razočarati ni Istok ni Zapad”. „Ja se nadam da u EU shvataju da mi imamo dugu tradiciju, da naši narodi žele da sarađuju, pa i ekonomski. Zato mislim da tu ne bi trebalo da bude nikakvih problema, ako EU nastupa dobronamerno”, dodao je Lukašenko. Predsednik Lukašenko smatra da Srbija treba smelije da krene prema istoku: „Ja razumem vaše bojazni, razumem i želju da postanete članica EU, i to će se možda i desiti. Ali desiće se sutra, a ljudi hoće bolje da žive danas.”

Zemljama kao što su Belorusija i Srbija nije uvek lako da nađu srednje rešenje koje nikome ne smeta.

Velike zemlje ili zajednice, kao što su EU, Rusija, Amerika ili Kina, dominiraju svetom. Naravno, oni svoje interese ostvaruju raznim sredstvima nauštrb malih, srednjih i slabih država. Takve zemlje, kao što su Srbija, Belorusija ili Ukrajina, nalaze se, kako oni to vole da kažu, u zoni njihovih interesa. Ja im obično kažem: „Momci, smirite se, valjda su to prvo naši interesi.” Najvažnije je da se ne stvaraju nepotrebni problemi. Nama je uspelo da ostanemo stabilni jer je naš narod takav da nije dopustio da se sudare usijane glave. Ovo što se danas dešava u Ukrajini jeste bratoubilački rat. Kad kod nas dođe neko iz Srbije, mi ga primimo kao bliskog gosta. Ako nam dođe Amerikanac, mi s njim zainteresovano popričamo i prijateljski ga primimo.

Ovde u Minsku se vidi da se privreda razvija. Nema nezaposlenosti, ne vidi se siromaštvo. Kako vam je uspelo da to postignete u uslovima svetske ekonomske krize?

Mi smo se za našu privredu izborili pre dvadeset godina. Tada smo i mi imali velike probleme, slične onima sa kojima se suočava Srbija. Skoro sve firme su nam bile zatvorene. Nismo imali dovoljno hrane. Danas izvozimo prehrambene proizvode za sedam milijardi dolara, ali u to vreme nismo imali dovoljno ni za sebe. Dešavalo se da u Minsku zalihe brašna spadnu na dva do tri dana pečenja hleba. Zato smo odlučili da ćemo prvo naše firme podići sa kolena, pustiti ih da rade i da proizvode. A s obzirom na to da te proizvode treba da prodaju na svetskom tržištu, mi smo ulagali u njihovu proizvodnju. Ako bi se negde pojavio neki novac, mi smo ga ulagali u privredu. Primera radi, samo tokom prethodne četiri godine, tokom poslednjeg petogodišnjeg plana koji se završava sledeće godine, mi smo u modernizaciju proizvodnje u našim firmama uložili trideset milijardi dolara. Izbegli smo korupciju ogromnih razmera koja uvek prati masovnu privatizaciju i komadanje narodne zaostavštine.

Koji su, po vašem mišljenju, uzroci ukrajinskog sukoba i kako se on može rešiti?

Raspad privrede i ogromna korupcija stvorili su nestabilnost u društvu. Ljudi više nisu hteli da trpe situaciju u kojoj su bez posla, nemaju dovoljno da jedu, gde je korupcija neverovatna, a političari stvaraju pometnju. Te potpisaće sporazum sa EU, te neće, te obratiće se ponovo Rusiji, te neće. Potpuna pometnja. Takvu situaciju iskoristile su neke snage, a u Ukrajini je opozicija bila vrlo jaka i dat joj je povod. Naravno, umešao se i strani faktor. Unutrašnje pretpostavke jesu postojale. Kako je još Lenjin govorio: „U takvoj situaciji niži ne mogu, viši neće da se izbore.” I sve se rasplamsalo. A posle toga, umesto da se požar gasi, on je ostavljen da se proširi na celu Ukrajinu. I sad imamo situaciju da je na zapadu nestabilno i loše, ali podnošljivo, a na istoku besni rat. I Ukrajina je izgubila deo teritorije, Krim. Eto do čega se došlo. Pre svega su krivi unutrašnji razlozi, pa onda i strani faktor koji se umešao.

Belorusija možda nije dozvolila mešanje sa strane, ali Zapad vas vrlo često oštro kritikuje. O vama svašta može da se pročita u zapadnim medijima i nazivaju vas raznim imenima. Da li vas to vređa?

Ne vređa me. Samo mi je žao što se takvim metodama vodi ne borba, nego rat, pravi rat protiv država kao što je Belorusija. Ja se ne ljutim. Osim toga, već sam se navikao. Zabranili su Lukašenku ulaz u EU. Neka su. I vaš prethodni predsednik krio se od mene kad sam dolazio u posetu. Hteo je da se negde nađemo tajno iza ćoška. Ja sam odgovorio: „Neka hvala! Odmorite se i ne brinite, ja ne insistiram da se negde po ćoškovima srećemo.” Najvažnije mi je da mlada mama može uveče kasno da izveze dete u kolicima u šetnju, a da se ne plaši da li će joj zlotvori nešto uraditi. Da porodice normalno žive i da se rađaju deca. To mi je daleko važnije od toga da mogu da odem u EU i da se tamo smeškamo jedni drugima. Ako hoćeš da živiš mirno, ostavi susede na miru i ne podmeći požar kod njih. Evropa se osvestila i počinje to da shvata. Čak i sa mnom su počeli da se pozdravljaju i razgovaraju. Ponavljam, spreman sam da u interesu beloruskog naroda sa bilo kim razgovaram. Ali za ovu teritoriju odgovaram ja, isto kao što Merkelova odgovara za Nemačku ili Komorovski i Tusk za Poljsku.

Kako se razvija saradnja Belorusije i NATO-a?

Mi smo članica „Partnerstva za mir”, baš kao i Srbija. Imamo 1.500 km granice sa članicama NATO-a. To su naši susedi. Da, nama se nesviđa mnogo toga što se dešava na teritorijama koje kontroliše NATO. Ni njima se ne sviđa mnogo toga što mi radimo. Ali, to neznači da ne treba da razgovaramo. Znate kako izgleda saradnja u okviru „Partnerstva”. I nas i njih ugrožavaju iste stvari i treba da ujedinimo snage u borbi protiv zajedničkih opasnosti kao što su ilegalna imigracija, trgovina narkoticima koja stvara ekstremizam, terorizam i šverc nuklearnih materijala. Nemamo blisku vojnu saradnju u smislu zajedničkog ratovanja ili vojnih vežbi. Tu su nam pristupi različiti. Nećemo da učestvujemo u avanturama koje je NATO počeo u Jugoslaviji, a završio u Iraku, arapskim zemljama ili na nekom drugom mestu. Nas to ne zanima. Imamo i drugih nesuglasica. Protivimo se širenju NATO-a na istok i njegovim velikim manevrima blizu naših granica, jer nas to onda tera da adekvatno odgovorimo. Ipak, razgovarajući sa njima, mi uspevamo nekako da mirno živimo i postojimo pored te alijanse.

Predsednik Lukašenko sa novinarom „Politike” (Foto Kabinet predsednika Belorusije)

Da li ste krajem devedesetih predlagali da se Srbiji isporuči protivavionski sistem S-300, da se čak skine sa dežurstva u Belorusiji da bi se nama stavio na raspolaganje?

Otkuda vam to?

Saznao sam.

Da, mi smo, iskreno govoreći, sa gospodinom Miloševićem razmatrali takvu vrstu pomoći. I ne samo S-300 već i pomoć u vazduhoplovima, već smo razradili i maršrute. Našli smo i heroje pilote u Belorusiji koji su bili spremni da pokušaju da neprimećeno prelete do Srbije. To je bio veoma rizičan zadatak, jer vojni avioni, lovci, nisu kao civilni avioni. Oni imaju ograničen dolet, pogotovo kad zbog naoružanja pod krilima ne mogu da zakače dodatne rezervoare s gorivom. Zato sam se ja sastao s pilotima i predočio im rizike. Oni su rekli da su svejedno spremni da lete i da su uvereni da će uspeti neprimećeni da pređu preko Ukrajine jer, kako su rekli, poznaju tamošnje staze. Na kraju nismo to uspeli da ostvarimo jer je gospodin Milošević nije verovao da NATO može da izvrši takvu agresiju. Kasnije je već bilo kasno, S-300 nije mogao da se prebaci jer je počela blokada. Ja sam upozoravao. Bilo agresije ili ne, morate mnogo pre nje da se pripremite. Zamolite Rusiju, a ako Rusija ne bude mogla… Kada sam posle, za vreme bombardovanja, dolazio kod vas, video sam iz aviona da ste vojne avione izmestili sa aerodroma po putevima, ali tada je već bio problem i sa gorivom i nije se moglo suprotstaviti bombarderima NATO-a. Tada mi je Slobodan Milošević govorio: „Da nam je samo jedan vaš S-300, sve bi bilo gotovo.” Ja sam mu odgovorio da je o tome trebalo da razmišlja ranije, tim pre što smo mi to predlagali. On je bio uveren da bi NATO odustao ako bi izgubio dva-tri aviona. A možda i ne bi.

Mislite li da je kosovski presedan, kada je Srbiji uzet deo teritorije, uticao na situaciju u Ukrajini?

To je svakako bio loš presedan. Vidite da, kad god prekore Rusiju, ona odgovara: „Kako je to bilo moguće tamo, a ovde nije?” Sa presedanima se ne igra. Mislim da se priča o Kosovu nije završila i da će tek imati epilog. To je kolevka srpskog naroda. Samo je potrebno vreme. A mislim da Srbi nikada neće odustati od Kosova. Presedan je svakako bio loš.

Vi ste pre nekoliko dana u Astani potpisali sporazum o Evroazijskom ekonomskom savezu. Kakve su ambicije tog saveza?

Stvara se novi centar moći. Možda je to novi ulog u multipolarnost sveta. Ne verujem da svet može da stoji na jednoj nozi, jer se onda ljulja tamo-ovamo. Ne može svet da zavisi od volje samo jedne sile. Danas je jasno da se uzdižu Azija, Kina, EU je moćna organizacija a, evo, stvara se i novi centar koji će možda postati jedno od uporišta sveta. Stvoren je presedan, rekao bih, ekonomske države. Još nismo došli do stvaranja političkog ili vojno-političkog saveza, ali što se tiče ekonomije, naši su građani već ravnopravni na celom prostoru.

Kako gledate na pokušaje revizije istorije Drugog svetskog rata, npr. deklaraciju Evropskog parlamenta kojom se izjednačavaju komunizam i nacizam?

Gledam i ovih dana proslavu dana iskrcavanja u Normandiji. To se slavi s takvom pompom i tako se forsira u medijima, kao da je to bio odlučujući događaj Drugog svetskog rata. A moram da primetim da ljudi znaju da bismo mi i danas bili pod nacističkom zastavom da Crvena armija nije probila istočni front. Sovjetski Savez je u ratu izgubio skoro trideset miliona ljudi. U Belorusiji je svaki treći stanovnik poginuo. To svi znaju. Vi ste nam mnogo pomogli, mislim Titovi partizani, lako je bilo osloboditi Jugoslaviju kad ste je vi hrabro branili. Neću da vređam i omalovažavam ni Engleze ni Francuze, ali gledajući proslavu u Normandiji, stekao sam utisak kao da su Francuzi najviše ratovali, a Nemci su prošli kroz Francusku za jedan dan. Za samo jedan dan! I stalno pričaju o francuskom Pokretuotpora. A najjači otpor bio je u Belorusiji, gde je poginulo pola miliona partizana. To se prećutkuje. Ali neće moći! Stalno ćemo o tome svima pričati. Povodom sedamdesete godišnjice oslobođenja otvorili smo novi muzej Otadžbinskog rata da bi omladina videla šta se dešavalo. Radimo na obnovi objekata logora Trestenka kod Minska, u kojem je stradalo, po jevrejskim izvorima, oko pola miliona ljudi.Tačno se zna da je spaljeno dvesta hiljada, a koliko je tačno ubijeno, još se ne zna. Dovozili su tu Jevreje iz cele Evrope i naše ljude, posebno iz okoline Minska i sovjetske ratne zarobljenike. To je četvrti po užasu logor u Evropu. A bilo ih je 240 na teritoriji Belorusije. Revizija istorije je neprimerena i nećemo je dozvoliti. Našu pobedu nikome ne damo. Jer naša pobeda je i vaša pobeda.

Miroslav Lazanski

Preuzeto sa sajta “Politike”.

Staljinov slovenski projekat

Već više od deset godina postoji međunarodni pravni termin „Savezna država Rusije i Belorusije“. A retko ko zna ili se seća planova da se do 1953-1954. godine stvori međunarodna konfederativna tvorevina sličnog naziva – „Slovenska savezna konfederativna država“ (SSKD), u čijem sastavu bi bili SSSR, Poljska, Čehoslovačka, Bugarska, Jugoslavija, ili (druga varijanta projekta) – Ukrajina, Belorusija i spomenute države. Prestonica bi bila u Beogradu, Minsku, Sofiji ili Varšavi.
Pri tom je ulazak Ukrajine i Belorusije u OUN 1945. godine predstavljao prvi spoljnopolitički korak u stvaranju SSKD. Međutim, tom strateškom projektu su se protivili ne samo Zapad nego i pojedini, naizgled, saveznici SSSR-a. A i u najvišem sovjetskom rukovodstvu bilo je dosta protivnika slovenske međudržavne konfederacije.

Kao što je poznato, sovjetsko rukovodstvo je tokom Velikog Otadžbinskog rata išlo putem jačanja, pre svega, vojno-političkog saveza slovenskih naroda, a posle njegovog završetka – političko-ekonomskog saveza slovenskih država. Isprva su, 1946-1947. godine, projekat konfederativne države aktivno podržali Tito i drugi rukovodioci Jugoslavije. Uz to, Tito je predložio da Beograd postane prestonica nove države, čemu se SSSR nije protivio, pošto nije želeo da se zvanično pozicionira kao „rukovodilac“ te države. Sličan stav o tom projektu imale su i druge slovenske zemlje.

Uzgred, još 5. aprila 1941. godine, kada je tokom posete predsednika jugoslovenske vlade Dušana Simovića u Moskvi potpisan petogodišnji Ugovor sa SSSR-om „o prijateljstvu i nenapadanju“, usmeren protiv fašističkih agresora, u razgovoru sa Staljinom razmatrana je ideja o savezu slovenskih država nezavisno od njihovih političko-ideoloških sistema. Simović je rekao da Jugoslavija u načelu podržava tu ideju, istakavši činjenicu da su još u 19. veku Srbija i Crna Gora bile za takav savez. Međutim, hoće li stvaranje takve države dozvoliti zapadne sile – Nemačka, Italija, Vatikan? Staljin je uzvratio da je za njih taj savez ne samo nepovoljan nego i opasan. A već sutradan su trupe Nemačke, Italije i Mađarske upale u Jugoslaviju i ubrzo je okupirale. Do daljeg razvoja projekta dolazi već 1945. godine.

Na prijemu u Kremlju, održanom 28. marta 1945. godine u čast predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša, Staljin diže zdravicu „za nove slovenofile koji su za savez nezavisnih slovenskih država“! Generalisimus ističe da su „i Prvi i Drugi svetski rat izbili i bili vođeni na leđima slovenskih naroda. Kako ne bismo dozvolili Nemcima da se podignu i započnu novi rat – potreban je savez slovenskih naroda“.

Ističemo da posle Staljina nijedan sovjetski političar nikada nije zvanično koristio termin „Sloveni“, a o „savezu slovenskih naroda“ da i ne govorimo, zato što je politika poslestaljinskog rukovodstva u suštini bila antislovenska. Ali ideju slovenske međudržavne tvorevine jednoglasno podržava VI Sveslovenski kongres, održan 8-11. decembra 1946. godine u Beogradu, između ostalog i Tito u svom nastupu. Međutim, raskid vojno-političkih veza sa SSSR-om i drugim socijalističkim zemljama, koji su isprovocirali „titovci“ 1948-1949. godine, a tim pre učešće Jugoslavije u takozvanom „Balkanskom paktu“ stvorenom 1952. godine, u kome su pored Jugoslavije bile Grčka i Turska (članice NATO-a), izvode Jugoslaviju iz slovenskog projekta.

Reklo bi se, SSSR je već tada trebalo da uzvrati stvaranjem vojno-političkog bloka, sličnog NATO-u, ali je Moskva odabrala drugu strategiju: Varšavski sporazum je uspostavljen tek 14. maja 1955. godine. A 1947-1953. Sovjetski Savez sklapa dugoročne ugovore o uzajamnoj vojnoj pomoći, koordinaciji spoljne politike i tesnoj ekonomskoj saradnji sa zemljama – potencijalnim učesnicama SSKD. U to vreme dolazi do, takoreći, „unakrsnog“ ekonomskog sadejstva istih (i drugih) istočnoevropskih zemalja u okviru Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV), proglašenog početkom januara 1949. godine. Zemlje-članice SEV-a od jeseni 1952. prelaze na koordinaciju unutrašnjih i spoljnih ekonomskih planova.

U isto vreme u SSSR-u prestaju proganjanja sveštenika i vernika. To jest, ekonomsko-politički i, recimo to ovako, međukonfesionalni temelj savezne slovenske konfederacije stvoren je u razdoblju 1946-1953. godine.

U SSSR-u se koordinacijom stvaranja takve države bavi Slovenski komitet SSSR, nastao marta 1947. godine. U njegovom radu učestvuju mnogi ekonomski, pravni i ideološki resori – opštesavezni, beloruski i ukrajinski. On je pravni naslednik Sveslovenskog komiteta osnovanog u Moskvi 5. oktobra 1941. godine. Stalni predsednik tog komiteta je general-lajtnant inženjerije Aleksandar Semjonovič Gundorov (1894-1973). U predsedništvo komiteta ulaze vrlo poznate ličnosti: vojna lica F. I. Tolbuhin, S. A. Kovpak, pisci N. S. Tihonov, Jakub Kolas, V. V. Višnjevski, A. J. Kornejčuk, naučnici B. D. Grekov, N. S. Deržavin, N. A. Voznesenski (predsednik Gosplana SSSR do jeseni 1948), M. Z. Saburov (predsednik Gosplana SSSR 1949-1958), T. D. Lisenko, prvi predsednik uprave Saveza kompozitora SSSR B. V. Asafjev, narodna umetnica SSSR L. P. Aleksandrovska, ministar visokoškolskog obrazovanja SSSR S. V. Kaftanov, mitropolit Kruticki i Kolomenski Nikolaj (Jaruševič).

Štampani organ tog komiteta 1947. postaje mesečnik „Sloveni“, izdavan od decembra 1941. godine. A koliko intenzivno Slovenski komitet SSSR radi, makar u kulturno-istorijskoj sferi, svedoče neke aktivnosti iz 1949. godine: obeležavanje stogodišnjice rođenja bugarskog pesnika i publiciste Hriste Boteva, 125. godišnjice rođenja češkog kompozitora Bedžiha Smetane, 200. godišnjice smrti poljskog pesnika J. Slovackog, sećanja na Adama Mickeviča, kao i održana predavanja i izdate brošure o slovenskoj državnosti.

Čest gost komiteta bio je predsednik Severnoameričkog slovenskog kongresa Leo Kržicki (Poljak). Od jeseni 1947. uspostavlja se saradnja sa Kanadskim slovenskim komitetom i njegovim generalnim sekretarom Džonom Bojdom (I. I. Bojčuk, zapadni Ukrajinac), a od 1950. i sa Društvom objedinjenih Ukrajinaca Kanade. Od 1952. počinju da se uspostavljaju kontakti sa slovenskim organizacijama u Argentini (uz pomoć šefa države Huana Perona), Australije, Novog Zelanda. Na primer, u informaciji o radu Slovenskog komiteta SSSR u 1953. godini, pripremljenoj za CK KPSS, ističe se između ostalog da „…u cilju pružanja podrške Slovenskom komitetu Urugvaja u organizovanju biblioteke i poboljšanja rada ruskih škola za decu i odrasle, Slovenski komitet SSSR uputio je tom savezu tokom 1953. godine preko 1.500 raznih knjiga i udžbenika, kao i geografske karte i druga učila“. Iste godine Slovenski komitet SSSR održao je svečane skupove povodom desetogodišnjice boja pod Lenjinom (u Mogiljovskoj oblasti Belorusije sredinom oktobra 1943. godine, gde su se istakle poljske jedinice), 75. godišnjice oslobođenja Bugarske od otomanskog jarma, 75. rođendana istaknutog čehoslovačkog društvenog radnika i pisca Zdenjeka Needle. O tim i drugim skupovima pisala su glasila u SSSR-u i istočnoevropskim slovenskim državama, o njima je redovno pisala i jugoslovenska štampa.

Slovenski komitet često razmenjuje delegacije sa slovenskim zajednicama u Velikoj Britaniji, Belgiji, Nemačkoj, Grčkoj, Iranu, Libanu, Iraku, Italiji, Španiji, Francuskoj, Švedskoj, SAD, Kanadi, Argentini, Brazilu, Paragvaju, Urugvaju, Čileu, Etiopiji, Australiji, Novom Zelandu, Južnoafričkom savezu (JAS). Ističemo da, usled odsustva zvaničnih odnosa SSSR-a sa nizom navedenih zemalja, uključujući Španiju i JAS (diplomatski odnosi sa JAS, uspostavljeni u proleće 1942. godine, prekinuti su u leto 1949. po želji Pretorije), odnose sa njima zapravo održava Slovenski komitet Sovjetskog Saveza, i to vrlo uspešno.

Slični komiteti i njihova glasila podjednako aktivno rade i u Belorusiji, Ukrajini, Poljskoj, Čehoslovačkoj i Bugarskoj.

Međutim, stvaranje NATO-a aprila 1949. godine i zaoštravanje sovjetsko-jugoslovenskih odnosa, početak rata u Koreji usporavaju proces stvaranja „Slovenske savezne konfederativne države“.

Uostalom, tih godina se u najvišem rukovodstvu SSSR-a već radi na ukidanju tog strateškog projekta. Prema arhivskim podacima, Hruščov, Maljenkov, Berija i Mikojan ne jednom su pokušavali da ubede Staljina u preuranjenost takvog projekta, kao i u to da će stvaranje SSKD ubrzo pogoršati ionako napete odnose sa SAD i NATO, i da je bolje stvoriti „prosovjetski NATO“.

Sem toga, rukovodilac Bugarske Georgi Dimitrov od samog početka podržava Titovu ideju iz 1948. godine o stvaranju takozvane „Balkanske“ i šire – „Dunavsko-Balkanske konfederacije“ ili „federacije“, i to uz učešće svih istočnoevropskih zemalja, kao i Grčke i Albanije. Što zapravo odbacuje u drugi plan projekat slovenske međudržavne konfederacije.

Staljin javno osuđuje ideju Tita i Dimitrova tokom sovjetsko-bugarsko-jugoslovenskog susreta 10. februara 1948. godine u Moskvi (iz Bugarske prisustvuju Georgi Dimitrov i Vasil Kolarov, iz Jugoslavije Edvard Kardelj, Milovan Đilas i Vladimir Bakarić). Tito je demonstrativno odbio da doputuje na taj sastanak. Na „probni“ predlog jugoslovenske delegacije o pripremi projekta federacije Jugoslavije sa Albanijom, Staljin oštro uzvraća: „Ne, prvo federacija Bugarske-Jugoslavije, a zatim obeju s Albanijom“. I dodaje: „Mi mislimo da takođe treba stvoriti federaciju koja objedinjava Poljsku sa Čehoslovačkom. Ili – to mogu biti konfederacije“ (vid., napr. Enver Hodža, „Razmišljanja o jugoslovenskom ‘socijalizmu’“, Tirana, na ruskom jeziku, 1981.; Sabrana dela i pisma Josifa Staljina u 33 toma, Peking-Tirana, 1977-1979, t. 28).

Izgleda da Staljin, ne bez osnova, u ideji Beograda i Sofije vidi pokušaj da se „podloka“ stvaranje slovenskog konfederativnog saveza i SSSR posredno prikaže kao svojevrstan likvidator državne nezavisnosti zemalja Istočne Evrope. Opet, uključivanje Grčke u taj projekat zapravo znači da Tito i Dimitrov samim tim potvrđuju optužbe Zapada o mešanju „prosovjetskog istočnog bloka“ u unutrašnje stvari Grčke (u to vreme zahvaćene krvavim građanskim ratom). Titovo neprisustvovanje susretu u Moskvi posredno potvrđuje takve Staljinove prognoze. Uskoro su se ostvarile…

A u to vreme Staljin često poboljeva, što omogućava kočenje rada na stvaranju slovenske međudržavne konfederacije. Takođe ističemo da najaktivniji i najuticajniji zagovornici projekta SSKD naprasno umiru, opet istih tih godina: Andrej Ždanov (faktički Staljinov naslednik) 1948. godine, Žikica Jovanović (vođa antititovske opozicije) i Boris Asafjev 1949. godine, Vasil Kolarov (rukovodilac Bugarske) 1950. godine, Klement Gotvald (rukovodilac Čehoslovačke) 1953. godine. Najduže se „održao“ Boleslav Berut: on naprasno umire 1956. i to u Moskvi. Upadljivo je takođe da u izveštaju Maljenkova XIX kongresu KPSS (5. oktobra 1952) ništa nije rečeno o Slovenskom projektu; samo su ga Gotvald i Berut spomenuli, dok je rukovodilac Slovenskog komiteta SSSR bio delegat istog kongresa bez prava da nastupa.

Staljin prisustvuje samo prvoj i poslednjoj (5. i 14. oktobra) sednici, i sa kratkim govorom nastupa na poslednjoj. Ni u njegovom nastupu nema ni reči o slovenskom konfederativnom projektu.

U međuvremenu, od 1955. godine časopis „Sloveni“ počinje da izlazi jednom u dva meseca, a od 1957. – jednom tromesečno. Jula 1958. godine A. S. Gundorov se u izveštaju CK KPSS vajka: „…Slovenski komitet se sada održava u ‘konzervisanom’ vidu. Na minimum je svedena veza sa bratskim slovenskim zemljama, likvidiran je pres-biro, zabranjeni politički nastupi itd. Preostala je samo veza sa slovenskom emigracijom Amerike i Australije. Broj zaposlenih u komitetu smanjen je na 5 ljudi, a predsedništvo je ukinuto“. I – nikakvog odgovora…

Uostalom, „odgovoreno“ je u jesen iste godine: od novembra 1958. prestaje da izlazi časopis „Sloveni“.

Najzad je, marta 1962. godine, Slovenski komitet SSSR rasformiran: CK KPSS ga optužuje za „propagandu nacionalne isključivosti“, „ignorisanje odluka ХХ i XXII kongresa KPSS“ i „podilaženje kultu ličnosti“.

Po mišljenju ruskog istoričara i publiciste Nikolaja Kikeševa, „politička funkcija opšteslovenskog pokreta naročito se ispoljila krajem Velikog Otadžbinskog rata, kada je Evropa bila podeljena na sfere uticaja, i sovjetsko rukovodstvo se opredelilo za stvaranje saveza slovenskih država. Ta politika je dobila svestranu podršku rukovodilaca slovenskih zemalja, kao i delegata Svetskog Slovenskog kongresa u Beogradu (decembra 1946). Slovenski savez trebalo je da postane osnov bloka država narodne demokratije iz Srednje i Jugoistočne Evrope“. Ali su potom „sovjetski ideolozi ponovo odlučili da se oslanjaju na doktrinu proleterskog internacionalizma“. Kikešev smatra da je rukovodstvo SSSR moglo da ideju slovenstva koristi u političke svrhe zato što je ta pojava objektivno postojala i postoji u podsvesti slovenskih naroda.

Tako da se ispostavlja kako je nova „Savezna država Rusije i Belorusije“ – zaboravljena stara. Ali, zašto se ovog puta zaustavljamo?

Aleksej Balijev

Preuzeto sa: Srpska.ru

Mihail Bakunjin – “Poziv Slovenima”

„Poziv Slovenima“ predstavlja izraz Bakunjinovih stavova nastalih usled iznenađenja i razočarenja zbog neuspeha revolucije iz 1848. godine. Kao prvo, on veruje da je buržoazija samu sebe razotkrila kao izričito protivrevolucionarnu silu, te da buduće nade za revoluciju počivaju na radništvu. Kao drugo, veruje da je osnovni uslov za revoluciju pad Austrijskog carstva i osnivanje federacije slobodnih slovenskih republika na prostoru srednje i istočne Evrope. Kao treće, veruje da će se seljaštvo, a pogotovo rusko seljaštvo, ispostaviti ključnom sila u izvođenju konačne i uspešne revolucije. Pominjući Bakunjinov poziv za raspuštanje Habzburške monarhije i Ruskog carstva, E.H. Kar dodaje: „Zbog toga, ako ni zbog čega drugog, Poziv Slovenima predstavlja prekretnicu u evropskoj istoriji. Bila je to prva prilika kada je, ravno sedamdeset godina pre novembra 1918, upućen javni poziv na uništenje Austrijskog carstva i izgradnju novih slovenskih država na njegovim ruševinama“.

Uhapšen i zatočen u Austriji zbog učešća u propaloj revoluciji iz marta 1848, Bakunjin najzad biva isporučen ruskim vlastima. U Petropavlovskoj tvrđavi, u kojoj je svojevremeno, između ostalih, tamnovao i Dostojevski, Bakunjina su, kao ruskog plemića, pozvali da napiše priznanje caru Nikolaju I, ne kao zločinac svom sudiji, već kao sin svom duhovnom ocu. Ovde uvršteni pasusi već nagoveštavaju Bakunjinovo potonje zagovaranje anarhističke strategije.

Ovaj rad najavljuje mnoge od njegovih kasnijih anarhističkih ideja o neophodnosti revolucije, o seljaštvu kao revolucionarnoj snazi, o rušenju buržoaskog društvenog poretka, o antiparlamentarizmu i federalizmu. Kako god, ono što je napisao u svom „priznanju“ caru, pogotovo planovi za diktaturu, mogu se delom pripisati blankističkim idejama pod čijim je uticajem još uvek bio, a delom i njegovom pokušaju da pronađe formulacije koje bi mogle biti razumljive, a možda čak i prijemčive caru. Kako Venturi piše: „Kada je privremena privrženost… blankističkoj vrsti diktature prestala… [Bakunjin] postaje anarhista“.

Braćo! Kucnuo je čas odluke. Na vama je da se otvoreno izjasnite kamo ćete: jeste li za razrušeni stari svet, koji biste ipak da poduprete još na neko vreme, ili ste za novi svet, onaj što sviće i što pripada pokoljenjima i vekovima što će doći. Na vama je i da odlučite da li budućnost treba da bude u vašim rukama ili ponovo želite da utonete u grob nemoći, u tminu pustih snova, u pakao ropstva. Od vašeg izbora zavisi sudbina ostalih naroda koji vape za oslobođenjem. Vaša će ih odluka podstaći da ka svom cilju grabe hitrim korakom i bez zadrški, ili će se ovaj cilj – koji nikad ne može iščileti – ponovo izgubiti u beskonačnoj daljini.

Ceo je svet nestrpljivo i bez daha upro oči u vas. Vaša će odluka odrediti ostvarenje njegovih nada i sudbina – koje će ili nastupiti vrlo brzo, ili odlepršati u daleku i neizvesnu budućnost. Biće to na vašu korist ili štetu, a ljudi će vas imati ili hvaliti ili proklinjati; odlučite se!

Svet se deli na dva tabora: revolucija na jednoj, protivrevolucija na drugoj strani. Izbor pred vama je jasan. Svako mora da izabere svoj tabor, i vi i mi. Nema središnjeg puta. Oni koji pokazuju na njega ili su prevareni ili prevaranti.

Prevareni su ako veruju u laž da možemo mirno i sigurno jedriti ka svom cilju ukoliko malo popustimo obema zaraćenim stranama, ne bismo li ih nekako umirili i tako sprečili izbijanje sukoba koji jeste neizbežan koliko i nužan.

Prevaranti su ako pokušavaju da vas ubede da, u skladu sa diplomatskom taktikom, neko vreme valja ostati neopredeljen, da biste se docnije priklonili jačoj strani, postaravši se da budete na ličnom dobitku uz pomoć onih kojima ste sami pomogli.

Braćo, ne nasedajte na diplomatske podvale. Upravo je diplomatija upropastila Poljsku. I vama se sprema isto. Šta vam poručuje diplomatska prevara? Da vam može pomoći da savladate svoje protivnike. Ali, zar ne vidite da ste, umesto da se vi služite njome, sami postali obično oružje u rukama diplomata, sredstvo koje koriste da poraze sopstvene neprijatelje? Jednom kada ih se ratosiljaju, okomiće se na vas, sada same i slabe, pa će vam glave turiti u jaram. Zar je ne vidite, tu sramnu taktiku, tu prevaru u službi protivrevolucije? Zar ne znate staro geslo svih tlačitelja: Zavadi pa vladaj?

Šta se uopšte i moglo očekivati od diplomatije? Može li ona poreći svoje poreklo, koje nije ništa drugo do stara despotija? Može li ona imati ma koje druge interese za borbu do onih koje duguje svom poreklu? Može li ona raditi na stvaranju novog sveta, koji će joj značiti prokletstvo i smrt? Nikada. Pogledajte slobodno to lice iskrivljeno od zla, dvoličnosti i izdaje, pa će vas obuzeti najdublji osećaj gađenja.

Odbacićete je, jer istina se nikada ne rađa iz laži. Evnusi nikada nisu postigli ništa zbilja veliko; sloboda se jedino slobodom da osvojiti.

Imali ste jak razlog da proklinjete tu staru nemačku politiku, koja zaslužuje vašu opravdanu mržnju, jer jedino što vam je ona ikad želela jeste propast. Vekovima vas je ona držala u lancima i, još i pre Frankfurta, ironično odgovarala na vaša opravdana nadanja i pozive… a u Beču se radovala raspuštanju Praškog kongresa. No, ne dajte da vas nasamare, dobro slušajte. Ta stara politika koju osuđujemo, koju proklinjemo kao i vi, protiv koje se zaklinjemo na strašnu osvetu, ta politika nikada neće postati deo budućeg nemačkog življa. To nije nemačka revolucija, niti deo nemačke demokratije. U pitanju je obična politika starog državnog uređenja, politika kneževskog prava, aristokrata i svakojakih povlašćenih ljudi. U pitanju je politika kamarila i generala kojima one upravljaju kao da su ratne mašine. Politika je to na čijem krahu radimo – svi mi što nas pokreće duh mladosti i budućnosti, svi oni koji će rado prihvatiti ruku demokrata svih zemalja, ne bismo li se zajedno, tesno udruženi, borili za opšte dobro, za budućnost sveg življa.

Svi reakcionari rade složno na svom rđavom cilju; ne bi li i mi trebalo da činimo isto za našu pravednu stvar? Kada se uroti reakcija iz cele Evrope, kada dela bez ograničenja, kroz organizaciju koja je pripremljena polako i s pažnjom, šireći se celom zemljom, revolucija bi sebi trebala stvoriti silu koja će biti u stanju da se toj reakciji odupre.

Sveta je dužnost svih nas, vojnika revolucije, demokrata svih zemalja, da združimo snage, da se nagodimo i organizujemo.

Na prvi znak života revolucije, kao što znate, došlo je do dugog izliva mržnje prema staroj politici ugnjetača, dugog krika saosećanja i ljubavi prema svim potlačenim narodima.

Narodi koje su toliko dugo vodili lasom diplomatije napokon su postali svesni svog sramnog položaja. Shvatili su da blagostanja naroda ne može biti sve dok, ma gde u Evropi, postoji makar jedan narod upregnut u jaram; da sloboda naroda, da bi bila osvojena igde, mora biti osvojena svugde. I, po prvi put, narodi su u jedan glas zatražili istinsku i potpunu slobodu, slobodu bez zadrški, izuzetaka i ograničenja.

Dole sa tlačiteljima! zaorilo se sa svih strana. Živeli potlačeni, Poljaci, Italijani, svi! Tačku na osvajačke ratove, ništa do poslednjeg, najvećeg rata, rata revolucije za oslobođenje svih naroda! Dole sa uskim granicama što ih silom nameće kongres tiranina, prema takozvanim istorijskim, geografskim, trgovačkim i strateškim potrebama! Ne bi trebalo biti drugih granica do onih koje istovremeno odgovaraju i prirodi i pravu, u demokratskom duhu – granica koje će sami narodi slobodne volje odrediti, prema svojim nacionalnim naklonostima. Takav je pošao poklič u sve narode.

Braćo! Čuste li onda taj uzvišeni krik? Baš onde, u Beču, sećate li se? Čuli ste ga i razumeli onomad kada ste, još uvek se boreći sa drugima za opšti spas, sred nemačkih barikada podigli onu veliku slovensku barikadu nad kojom se vijorio vaš nacionalni barjak, sa porukom: Našoj budućoj Slobodi!

Kako je veličanstven, kako divan bio taj pokret što je zahvatio celu Evropu i naterao je na drhtaj! Pokrenuti revolucionarnim duhom, Italijani, Poljaci, Sloveni, Nemci, Mađari, Vlasi iz Austrije i Vlasi iz Turske – svi oni što su se patili pod jarmom tuđinskih sila – ustali su, obuzeti radošću i nadom. Najsmeliji snovi bili su na pragu da budu ostvareni. Narodi su videli kako se veliki kamen koji im je vekovima stajao nad nezavisnošću napokon otkotrljava u daljinu, kao odgurnut nevidljivom rukom. Začarani pečat bio je razbijen, a zmaj što je čuvao setnu tromost tolikih živih mrtvaca ležao je smrtno ranjen, grčeći se u svojim mukama. Stara politika kraljeva iščilila je; rađala se nova politika, politika naroda.

Revolucija je, u svojoj svemoći, zahtevala rušenje despotskih država; rušenje Pruskog carstva, koje je ostavilo jedan deo Poljske; rušenje Austrijskog carstva, te zveri sastavljene od različitih naroda koji su svi zajedno okovani prevarom i zločinom; rušenje Osmanskog carstva, u kojem je sedamsto hiljada Osmanlija zbilo i gazilo dvanaest miliona Slovena, Vlaha i Grka; i najzad, rušenje poslednjeg despotskog utočišta, poslednje lopovsko utvrđenje makijavelizma i diplomatije, Rusko carstvo, ne bi li tri velika naroda koja su toliko dugo bili zatočena u njenim granicama, Velikorusi, Malorusi i Poljaci, napokon oslobođeni i prepušteni sami sebi, mogli da pruže svoje slobodne ruke ostaloj slovenskoj braći.

Dakle, rušenje, prevrat i novo ustrojstvo za celu severnu i istočnu Evropu, slobodna Italija i kao krajnji rezultat – Opšta federacija evropskih republika.

Zatim smo se našli u Pragu, kao braća koja su se, nakon duge zadrške, okupila da kažu kako im se putevi nikada više neće razići. Pod jakim uticajem zajedničkih istorijskih i krvnih veza, zakleli smo se da nikad više ne dopustimo da nas sudbine podele. Proklinjući despotsku politiku čije smo žrtve bili toliko dugo, sami smo utvrdili svoje pravo na potpunu nezavisnost. Obećali smo sebi da će ova nezavisnost pripadati svim slovenskim narodima. Priznali smo samostalnost Čeha i Hrvata. Odbacili smo besmislene tvrdnje [parlamenta] Frankfurta, koji je sada postao predmet sprdnje Evrope, a koji je želeo da nas sve načini Nemcima, i bratski smo pružili ruke nemačkom narodu, demokratskoj Nemačkoj. U ime Slovena iz Mađarske, ponudili smo bratski savez Mađarima, tim ljutim neprijateljima naše rase, koji su sa ukupno nekih četiri miliona stanovnika želeli da porobe osam miliona Slovena. U svom dogovoru za oslobođenje, nismo zaboravili ni na onu našu braću što jecaju pod turskom vlašću. Svečano smo osudili zločinačku politiku koja je u tri navrata delila Poljsku, a sada bi da opet podera to žalosno parče što je od nje ostalo. Izrazili smo jaku želju da brzo vidimo vaskrsnuće tog plemenitog i svetomučeničkog naroda kao znak spasenja svih nas. Najzad, uputili smo snažan poziv velikom ruskom narodu kojem je, jedinom od Slovena, pošlo za rukom da sačuva svoje nacionalno biće. Preklinjali smo Ruse da ozbiljno porazmisle o onome što jako dobro znaju – da im narodnost i veličina ništa ne vrede sve dok sami ne budu slobodni, sve dok dopuštaju da njihova snaga bude šiba za nesretnu Poljsku i stalna opasnost za evropsku civilizaciju.

To je ono što smo uradili i što smo, zajedno sa demokratama svih zemalja, tražili: Slobodu, Jednakost, Bratstvo naroda u okviru kojeg se slovenski živalj, ovako slobodan i u bratskim odnosima sa svima, ali ujedinjen u jedan bliži savez između sebe, uskoro može preobraziti u ogromnu demokratsku državu.

Dva su značajna pitanja sama od sebe izbila u prvi plan sa prvim danima proleća! Društveno pitanje s jedne, i pitanje nezavisnosti svih naroda, narodnog oslobođenja s druge strane, označavajući oslobođenje iznutra i spolja. Nije to bilo tek par pojedinaca, niti neka partija. Bio je to zadivljujuć nagon masa, koje su ova dva pitanja izdigle iznad svih ostalih i zahtevale njihovo neodložno rešavanje. Svi su shvatili da je demokratija čista laž u trenutku kada je velika većina stanovništva srozana na život u nemaštini i kada je, lišena obrazovanja, slobodnog vremena i hleba, osuđena da bude potpirač moćnika i bogataša. Društvena revolucija, dakle, javlja se kao prirodna posledica političke revolucije. Jednako, postalo je jasno da sve dok postoji makar jedan progonjen narod u Evropi, odlučna i potpuna pobeda demokratije neće nigde biti moguća. Ugnjetavanje jednog jeste ugnjetavanje svih, ne možemo da kršimo slobodu jednog čoveka a da ne kršimo slobodu svih nas. Društveno pitanje, izuzetno složeno pitanje, puno opasnosti i bremenito od oluja u najavi, ne može biti rešeno nekom ranije pripremljenom teorijom, niti bilo kakvim izolovanim sistemom. Njegovo rešenje traži dobru volju i jednodušnu saradnju. Ono traži da svi verujemo u pravo na jednaku slobodu svih. Valja nam promeniti današnje materijalne i moralne uslove života ako bismo da izvrnemo tumbe ovaj urušeni društveni svet koji je onemoćao, postalo sterilan i nesposoban da sadrži ili izdrži toliko veliku količinu slobode. Moramo najpre pročistiti svoju atmosferu i u potpunosti preobratiti svoje okruženje, jer ono nam kvari nagone i volju time što nam steže srce i um. Sledstveno tome, društveno pitanje postaje prvo i najvažnije pitanje potpunog društvenog prevrata.

Preuzeto sa: Anarhistička biblioteka