Category Archives: Staljin

Da li je ideja sveslovenskog jedinstva umrla?

Moglo bi se pomisliti da je raspad Varšavskog bloka želje ideologa panslavizma učinio neostvarivim. Puštene ,,na slobodu”, slovenske zemlje Istočne Evrope ciljano su pohrlile na Zapad, nudeći svoje usluge EU i SAD. Tu se naročito izdvaja stav Poljske koja kao da ponovo želi da postane protivruska predstraža Zapada. Istina, za minulih 15 godina ojačala je duhovna i etnokulturna srodnost Rusa i Srba, međutim, to je samo jedan od pravaca mogućeg zbližavanja Slovena. U svim ostalim ne vide se iole pozitivne perspektive. Štaviše, od Rusije se ubrzano udaljava istočnoslovenska Ukrajina. Reklo bi se, o kakvom to panslavizmu može biti govora?

Međutim, očito je da ideja panslavizma ne bi mogla nastati da nema nikakvog osnova. Očigledna je činjenica zajedničkog porekla slovenskih naroda, zapanjujuća sličnost jezika. Zašto se to ne bi moglo izraziti u nekakvim objedinjujućim oblicima?

Nema nikakve sumnje da su Sloveni vrlo i vrlo različiti. Među raznim slovenskim narodima ogroman je broj protivrečnosti koje vuku korene iz dubine vekova. Dovoljno je setiti se samo međusobnog odnosa Hrvata i Srba. S raznih strana se može nabrojati ogroman broj uzajamnih uvreda. Eto, i mnogi ruski rodoljubi su uvređeni na braću-Slovene: ,,za koju su prolili toliko krvi, a oni, nezahvalnici…”

Međutim, odnosi među narodima neraskidivo su povezani s političkim kontaktima država. A u politici pojam ,,zahvalnost” je vrlo i vrlo drugostepen – blago rečeno. Politika elita može se ozbiljno razilaziti s nastrojenošću naroda. Klasičan primer je Bugarska. U bugarskom narodu je naklonost prema Rusiji prilično postojana, dok su vladajuće elite, naprotiv, vrlo često pokušavale da izbegnu prijateljstvo s našom zemljom. Čak je i G. Dimitrov bio sklon ideji separatnog (od SSSR) saveza s Jugoslavijom J.B. Tita.

S druge strane u Bugarskoj je bilo izvesnog osnova za nezadovoljstvo Rusijom. Posle uspešnog završetka Prvog Balkanskog rata (1912-1913) Bugarska je zahtevala od svoje saveznice Srbije da se precizno drži ranije postignutih dogovora. Ova je odbijala, a Rusija je uporno savetovala Bugarskoj da se opredeli za kompromis. Jasno da to nije doprinosilo porastu proruskih naklonosti. Reći će da je sve to – ništa u poređenju sa činjenicom da je Rusija oslobodila Bugarsku. Da, to je, dabome, tako, ali samo za Rusiju. Bugarinu će sve izgledati unekoliko drugačije. Sem toga, ta Rusija je oslobađajući Bugarsku išla i za svojim sopstvenim interesom. Druga je stvar što ni mi sami te interese nismo umeli da odbranimo – posle oslobođenja, dopustivši preorijentisanje Bugara na Germane. Tako da se moral i politika često razilazile.

Teško da je ikada i bilo moguće političko ujedinjavanje Slovena. Zapravo ni Rusija nikada nije vodila dosledno panslovensku politiku, premda je i koristila odgovarajuće parole – kao i slovenske aktiviste iz ,,Čeških sokolova” i drugih emigrantskih saveza koji su se sasvim lagodno osećali u Moskvi i Kijevu. Ali i Germani su takođe aktivno koristili antiruski nastrojene Poljake i Ukrajince. A na Zapadu su ne jednom iznošeni projekti stvaranja panslovenskog saveza, ali samo na čelu s Poljskom i usmerenog protiv Rusije.

Početkom XX veka ruska diplomatija je oličena u MIP Imperije postigla veći uspeh konstruisavši Balkanski savez. U njega je uporedo sa Srbijom, Bugarskom i Crnom Gorom ušla i Grčka. Tako da mi tu ne vidimo neku specijalnu panslovensku orijentaciju Peterburga. Politika je – tačnije, čak geopolitika, diktirala svoje zahteve koji su se razilazili s etnokulturnim zahtevima.

Uzgred, uprkos mišljenju raširenom u pojedinim krugovima, Rusija u svetski sukob 1914. godine uopšte nije ušla zbog panslovenskih ambicija. Čak ni zbog svoje ,,srbofilije”. Ona se za Srbiju zauzela rukovodeći se u prvom redu sopstvenim interesima. Evo, na primer, šta piše istraživač D. Minjin: ,,Zauzevši se za Srbiju, Rusija nije približila svoju nacionalnu katastrofu već je, obrnuto, odgodila i izbegla ono najgore. U slučaju da se uzdržala od mešanja, bila bi uspostavljena neprekinuta kopnena veza Germanske i u to doba još uvek ogromne Turske imperije čuvenom linijom Berlin-Bagdad. Nije teško zamisliti da bi tada vodeća nemačka vojna industrija, premašujući po snazi istovetne pokazatelje svih zemalja Antante zajedno uzeto, u spoju s neiscrpnim ljudskim i prirodnim resursima Istoka, već 1915. uzmogla da naoruža i postroji takve armade protiv kojih bi Rusiji bilo teško ne samo da odoli do 1917. godine, već i da očuva nacionalnu nezavisnost..”

Sa svoje strane ću dodati da bi do rata svejedno došlo 1914. godine (odluka o tome doneta je na sednici nemačkog generalštaba od 8. decembra 1912. godine). Nemci su bili dovoljno pametni da ne čekaju da Rusija završi preoružavanje svoje armije.

A inače u carskoj Rusiji nisu nešto naročito žurili s ostvarivanjem panslavističkih projekata. Kao ni u SSSR-u. Premda je Josif Staljin očito neko vreme bio pod uticajem panslovenskih ideja. Na primer, 28. marta 1945. godine je izjavio: “Mi, novi slovenofili-boljševici, zalažemo se za savez slovenskih naroda. Čitava istorija života Slovena uči da je taj savez neophodan za zaštitu slovenstva”. Očito da je Staljina do takvih zaključaka dovodila sama logika borbe s hitlerovskim pangermanizmom koji je zahtevao makar pozivanje na slovensko rodoljublje. Međutim, stvar se nije ni pomakla dalje od reči. Blok socijalističkih država Istočne Evrope, stvoren posle rata, bio je istaknuto nadetničkog, internacionalnog karaktera. Njegov slovenski sastavni deo nikako se nije izdvajao iz opšteg niza ,,bratskih” zemalja Varšavskog ugovora. O razdobljima perestrojke i posle perestrojke čak nećemo ni govoriti – toliko je sve očigledno.

Ipak, slovensko pitanje nije zauzelo važno mesto u ruskoj politici i zato se još uvek ne može reći da je zatvoreno. A krah političkog panslavizma jedino svedoči o tome da je sam oblik objedinjavanja pogrešno odabran. To je, uzgred budi rečeno, još u pretprošlom stoleću naslutio Aleksandar Pipin – veliki simpatizer slovenstva i istraživač panslovenskog pokreta. ,,Panslovenska solidarnost je neophodna ne samo u političkom, već i u unutrašnjem, obrazovnom smislu – isticao je. Ono prvo se možda još dugo neće postići; politički preobražaji u samoj Evropi mogu čak sasvim isključiti potrebu političkog panslavizma – u najmanju ruku je oslabiti; ali to neće izmeniti neophodnost obrazovno-književne solidarnosti”. To jest, Pipin je kulturni aspekt panslavizma postavljao iznad političkog. I to je sasvim ispravno.

Savremeni svet je i dalje pod hegemonijom Zapada izraslog iz romansko-germanske civilizacije. Njegova moć nije toliko zasnovana na ekonomici ili militarizmu (premda i toga ima dovoljno) koliko na specifičnoj i agresivnoj kulturi. I ma koliko proces kosmopolitizacije zapadne kulture bio snažan, ona svejedno nosi na sebi obeležje romano-germanizma.

Globalna kultura će, nesumnjivo, u izvesnom smislu uvek biti svoja kultura za narode razvijenog Zapada, dok je slovenstvo osuđeno na to da bude periferni element iste te kulture – u svakom slučaju, ma koliko slovenski narodi iskreno želeli da se ugrade u evropsko-američki Dom. Zato je neophodno da Sloveni ističu svoju samobitnost u moru globalizacije. To je potrebno i Francuzima, i Germanima, ali Slovenima – dvostruko više. Jer u suprotnom mogu potpuno i nepovratno izgubiti svoje sopstvo.

Najdelotvornije oruđe za očuvanje samobitnosti je nacionalizam svakog konkretnog naroda. Ali, ništa ne smeta da se jednom oruđu doda i drugo – makar i manje delotvorno. Zato bi slovenskim narodima koristilo kulturno jedinstvo koje bi bilo strukturno ustrojeno.

Korisno je ono i Rusiji, pa i na planu ostvarivanja njenih državnih interesa. Pisac ovih redova je ubeđeni pristalica izolacionizma. Ali mu je očita činjenica da je velikoj zemlji, kakva smo i dalje, potrebna ekspanzija, i to ne samo unutrašnja (osvajanje Sibira itd.) nego i spoljašnja. Ona jednostavno mora biti geokulturna a ne geopolitička (formula Borisa Mežujeva). Odigrati vodeću ulogu u kulturnom objedinjavanju Slovena – posredno znači ojačati državnu moć Rusije. Što značajniji autoritet bude Rusija imala u slovenskim zemljama i slovenskom rasejanju, tim ćemo manje imati neprijatelja u teškoj situaciji. Pritom će odsustvo političkih ambicija samo ojačati taj autoritet, pošto će otkloniti uporne sumnje da mi pokušavamo nekog da okupiramo i podjarmimo. Isti onaj Pipin je velelepno pokazao da je čak i u njegovo doba u panslovenskom pokretu postojala izuzetno snažna opozicija ruskom panslovenstvu. U Rusiju su se mnogi uzdali, ali njenu političku hegemoniju niko nije hteo. Pa dobro, u tom slučaju treba se odreći političkih ambicija, ali zato istaći kulturne ambicije.

Uzgred, to treba učiniti još i zato da se preduhitri (igra unapred, preticanje, prestizanje-?). Ta, naši geopolitički oponenti mogu okrenuti panslavizam protiv nas. Već su spomenuti stari projekti stvaranja antiruskog slovenskog saveza na čelu s Poljskom. I sada, kada Poljska pokušava da aktivno vodi svoju igru u Ukrajini i Belorusiji, nije isključena reanimacija tih projekata. Poneko se priseća Ruske Imperije, a poneko Reči Pospolite…

Dakle, potreban nam je geokulturni Panslovenski Savez. A za njegovo stvaranje potrebna je izvesna strukturalnost koja će ojačati vezu elemenata unutar sistema. U opštim crtama, može se predložiti sledeći kompleks mera za stvaranje Saveza:

1. Sazivanje Sveslovenske skupštine (Veća) s pojednakom zastupljenošću svake zemlje. Odluke te skupštine biće savetodavne.

2. Proglašenje prestonice jedne od zemalja za prestonicu Saveza u kojoj će biti centar veličanstvene Mreže kulturno-prosvetnih organizacija raširenih po čitavom slovenskom svetu.

3. Dogovor slovenskih zemalja o izdvajanju određenog postotka sredstava nacionalnih budžeta za finansiranje programa kulturno-istorijskih istraživanja.

4. Stvaranje jedinstvenog sistema štampanih i elektronskih glasila pod kontrolom sveslovenske skupštine, finansiranih od nacionalnih vlada.

Na kraju podvlačim da panslovenski projekat mora nositi arhaizatorski (u lepom smislu reči) karakter. Jedan od njegovih zadataka trebalo bi da bude dubinska rekonstrukcija slike najstarije prošlosti svih Slovena – razdoblja takozvanog ,,praslovenskog jedinstva”. Slovenima ne bi smetala ambicioznost u istoriji i istoriosofiji. Naravno, bilo bi preterano pripisivati Starim Slovenima stvaranje civilizacija Egipta i Rima, čime se zanose pojedini reknstruktori. Ali, ne treba se ni miriti s time što Stare Slovene smatraju periferijom antičkog sveta. Takav prilaz neposredno vodi priznanju da je slovenstvo bilo i biće periferija bilo romansko-germanskog Zapada, bilo turanskog Istoka. Međutim, tek nam predstoji da pravilno ocenimo istinski doprinos Slovena drevnoj istoriji.

I ko zna, možda će Sloveni jednog dana i progovoriti jezikom kojim su govorili u doba jedinstva. To će biti njihov drugi jezik – nešto poput sanskrita ili latinskog. Ko bi ga znao…

Aleksandar Jelisejev

Preuzeto sa: Srpska.ru

Advertisements

DRAGOŠ KALAJIĆ – “POSLEDNjI EVROPLjANI” – SEN STALjINA

DRAGOŠ KALAJIĆ – “POSLEDNjI EVROPLjANI”

SEN STALjINA

Vraćajući se u Moskvu, pod senkom rusomrzilačke vlasti, koračao si njenim trgovima i bulevarima – preširokim i predugim, kao da ih je Josif Visarionovič odmeravao i otvarao za potrebe podsticanja preobražaja ljudi u džinove…

Osetio si neki pogled na sebi. Stajao si kraj jedne devojke čije su lepo lice naružili znaci gladi i promrzlosti, od koje se branila čvrstim zagrljajem ruku oko prsa, odevene u sive dronjke muškog kaputa. Tako zgrčena i drhteći od studi, što je tog dana živu spustila dvadesetak stepeni ispod ništice, sedela je, na tronošcu, pred praznom kartonskom kutijom, po kojoj je, dirljivim osećanjem za lepotu simetričnog poretka, razastrla, kao neku lepezu, jednoliste primerke Radničke Rusije, sa fotografijom Josifa Visarionoviča preko cele prve stranice. U levom uglu stajale su značke sa zlatnim profilom Staljina na crvenoj osnovi a u desnom značke sa simbolizmom ukrštenog srpa i čekića.

Njen dugi pogled, koji nije sklanjala, kao da ti time hoće prkositi, bio je prožet najdubljim prezirom, kakav nikad u svom životu nisi iskusio. Shvatio si: po tvojoj odeći ona je zaključila da si Zapadnjak, dakle jedan iz hordi pljačkaša i krvopija što navaljuju na Rusiju, lišenu odbrane, da bi se bogatili njenom nesrećom. Tako pogođen, dok si tražio u sebi najpogodnije reči da bi je razuverio, ona ti je nesvesno pomogla odapevši tetivom svog prezira, zategnutom na luku poniženosti ali i nesalomivosti bića, strelu prkosa:

“I like Stalin!”

Razumeo si: u predugoj zimi okupirane i potlačene Rusije njena očajna i bespomoćna kći nije raspolagala drugim oružjem samoodbrane od tog I like Stalin!, još uvek sposobnog da u podlim mislima i trulim srcima Zapadnjaka izaziva strahove.

Naglo, iz tresetišta tvog pamćenja, iskrsao je lik starog Slobodana Draškovića, direktora biblioteke Huverovog instituta, koga si poslednji put sreo na jednoj beogradskoj sedeljci. Govorio ti je sporo i tiho, možda iznuren rakom čije su metastaze nagrizale mozak, ili po inerciji uvreženog straha, steknutog na putevima antikomunističke emigracije:

“U Huverovoj biblioteci nisam mogao naći tražena dokumenta o finansiranju Oktobarske revolucije od strane njujorških bankara, poput Jakoba Šifa, Morgana, Varburga, Kuna i Leba… Imamo samo faksimile, koje već poznajete, sadržane u Papers relating to the Foreign relations of the United States 1918 – Russia, što ih je State departement objavio 1931… Za utehu, mogu Vam pružiti jedan podatak koji ide u prilog pretpostavci da pravi cilj vašingtonskog hladnog rata nije bio komunizam već Staljin i nadasve Rusi.”

Zastao je, bolno nasmešen, zagledan negde u stranu. Osvrnuvši se potom obazrivo oko sebe – premda ste sedeli povučeni, u uglu salona, daleko od sluha ostalih zvanica – nastavio je još tiše, tako da si se morao prignuti kako bi čuo šta ti govori:

“U jednom trenutku nama je iz State departement-a stiglo pitanje da li raspolažemo bilo kakvim dokumentom koji bi mogao, makar posredno, ukazivati da je Staljin bio zapravo agent carske policije, ubačen u komunističke redove. Nismo imali takvih saznanja ali smo – uočivši dobro veliku priliku za finansiranje našeg rada – odgovorili kako smo tobože na tragu takvog dokumenta. Samo nam nedostaju još pare pa da ga se dokopamo! I tako, da ne dužim, godinama je Huverov institut primao od State departement-a pozamašna sredstva da bi pronašao nešto što bi moglo da kompromituje Staljina i da sva njegova zlodela pripiše naknadnoj carskoj osveti te da rehabilituje komunizam.”

Upitao si ga kad je dospeo do tog saznanja i on je raširio ruke u znak priznanja svoje slabosti:

“Prekasno za moju iskrenu veru u najbolje namere vašingtonske politike. Bila je to i isprazna vera mnogih antikomunista iz Istočne Evrope u emigraciji, koji su se uz nju borili i s njom umirali, misleći da su protivurečnosti i dvosmislice vašingtonske političke elite plod njene naivnosti i neznanja… Sad, s ovom naknadnom pameću, moram priznati da je bio u pravu moj brat Milorad, koji je tvrdio da glavonje s Istočne obale zapravo podržavaju komunizam kao neko svoje čedo, ljuti samo zato što im je izmaklo kontroli. Ja sam mislio da je lud, da opasno zastranjuje pa sam se i zato od njega odrodio.”

Shvativši da si od bolesnika na samrti saznao sve što si mogao iskamčiti, naglo si napustio položaj nagnutosti nad njegovim ispovedanjem, ispravivši torzo u sedištu. Video si, pri tom pokretu, kako mu se oči šire od nekog nemilog iznenađenja, punog straha čije je ime odbačenost. Možda je u tvom naglom odmicanju naslutio poriv gađenja koje vazda osećaš pred primercima građanske “reakcije”, što običava da svoju moralnu gnjecavost i intelektualnu mlohavost ponosno ističe kao vrline umerenosti, uz podsmešljiva nipodaštavanja svake odlučnosti i hrabrosti kao nerazboritog, odnosno unapred gubitničkog ekstremizma.

Pred moskovskim Trgom Revolucije preko tuge slovenskog saosećanja razvio si jedan osmeh blagorodnosti, s kojim si uzvratio streli pristalice lika i dela Josifa Visarionoviča:

“Ја тоже љубљу товаришч Стаљин!”

Uzeo si jedan primerak Radničke Rusije i jednu značku s likom Staljina, koju si istog časa zadenuo za rever crnog večernjeg odela, plativši to najvećom raspoloživom novčanicom. Nije te razumela: htela je da ti vrati preveliku novčanicu i da ti pokloni list sa značkom. Objasnio si da je to samo skromni prilog pokretu za rehabilitaciju Staljina, koji je razorenu rusku državu uspeo da obnovi, izjalovivši sve naume njenih dušmana.

Staljinov slovenski projekat

Već više od deset godina postoji međunarodni pravni termin „Savezna država Rusije i Belorusije“. A retko ko zna ili se seća planova da se do 1953-1954. godine stvori međunarodna konfederativna tvorevina sličnog naziva – „Slovenska savezna konfederativna država“ (SSKD), u čijem sastavu bi bili SSSR, Poljska, Čehoslovačka, Bugarska, Jugoslavija, ili (druga varijanta projekta) – Ukrajina, Belorusija i spomenute države. Prestonica bi bila u Beogradu, Minsku, Sofiji ili Varšavi.
Pri tom je ulazak Ukrajine i Belorusije u OUN 1945. godine predstavljao prvi spoljnopolitički korak u stvaranju SSKD. Međutim, tom strateškom projektu su se protivili ne samo Zapad nego i pojedini, naizgled, saveznici SSSR-a. A i u najvišem sovjetskom rukovodstvu bilo je dosta protivnika slovenske međudržavne konfederacije.

Kao što je poznato, sovjetsko rukovodstvo je tokom Velikog Otadžbinskog rata išlo putem jačanja, pre svega, vojno-političkog saveza slovenskih naroda, a posle njegovog završetka – političko-ekonomskog saveza slovenskih država. Isprva su, 1946-1947. godine, projekat konfederativne države aktivno podržali Tito i drugi rukovodioci Jugoslavije. Uz to, Tito je predložio da Beograd postane prestonica nove države, čemu se SSSR nije protivio, pošto nije želeo da se zvanično pozicionira kao „rukovodilac“ te države. Sličan stav o tom projektu imale su i druge slovenske zemlje.

Uzgred, još 5. aprila 1941. godine, kada je tokom posete predsednika jugoslovenske vlade Dušana Simovića u Moskvi potpisan petogodišnji Ugovor sa SSSR-om „o prijateljstvu i nenapadanju“, usmeren protiv fašističkih agresora, u razgovoru sa Staljinom razmatrana je ideja o savezu slovenskih država nezavisno od njihovih političko-ideoloških sistema. Simović je rekao da Jugoslavija u načelu podržava tu ideju, istakavši činjenicu da su još u 19. veku Srbija i Crna Gora bile za takav savez. Međutim, hoće li stvaranje takve države dozvoliti zapadne sile – Nemačka, Italija, Vatikan? Staljin je uzvratio da je za njih taj savez ne samo nepovoljan nego i opasan. A već sutradan su trupe Nemačke, Italije i Mađarske upale u Jugoslaviju i ubrzo je okupirale. Do daljeg razvoja projekta dolazi već 1945. godine.

Na prijemu u Kremlju, održanom 28. marta 1945. godine u čast predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša, Staljin diže zdravicu „za nove slovenofile koji su za savez nezavisnih slovenskih država“! Generalisimus ističe da su „i Prvi i Drugi svetski rat izbili i bili vođeni na leđima slovenskih naroda. Kako ne bismo dozvolili Nemcima da se podignu i započnu novi rat – potreban je savez slovenskih naroda“.

Ističemo da posle Staljina nijedan sovjetski političar nikada nije zvanično koristio termin „Sloveni“, a o „savezu slovenskih naroda“ da i ne govorimo, zato što je politika poslestaljinskog rukovodstva u suštini bila antislovenska. Ali ideju slovenske međudržavne tvorevine jednoglasno podržava VI Sveslovenski kongres, održan 8-11. decembra 1946. godine u Beogradu, između ostalog i Tito u svom nastupu. Međutim, raskid vojno-političkih veza sa SSSR-om i drugim socijalističkim zemljama, koji su isprovocirali „titovci“ 1948-1949. godine, a tim pre učešće Jugoslavije u takozvanom „Balkanskom paktu“ stvorenom 1952. godine, u kome su pored Jugoslavije bile Grčka i Turska (članice NATO-a), izvode Jugoslaviju iz slovenskog projekta.

Reklo bi se, SSSR je već tada trebalo da uzvrati stvaranjem vojno-političkog bloka, sličnog NATO-u, ali je Moskva odabrala drugu strategiju: Varšavski sporazum je uspostavljen tek 14. maja 1955. godine. A 1947-1953. Sovjetski Savez sklapa dugoročne ugovore o uzajamnoj vojnoj pomoći, koordinaciji spoljne politike i tesnoj ekonomskoj saradnji sa zemljama – potencijalnim učesnicama SSKD. U to vreme dolazi do, takoreći, „unakrsnog“ ekonomskog sadejstva istih (i drugih) istočnoevropskih zemalja u okviru Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV), proglašenog početkom januara 1949. godine. Zemlje-članice SEV-a od jeseni 1952. prelaze na koordinaciju unutrašnjih i spoljnih ekonomskih planova.

U isto vreme u SSSR-u prestaju proganjanja sveštenika i vernika. To jest, ekonomsko-politički i, recimo to ovako, međukonfesionalni temelj savezne slovenske konfederacije stvoren je u razdoblju 1946-1953. godine.

U SSSR-u se koordinacijom stvaranja takve države bavi Slovenski komitet SSSR, nastao marta 1947. godine. U njegovom radu učestvuju mnogi ekonomski, pravni i ideološki resori – opštesavezni, beloruski i ukrajinski. On je pravni naslednik Sveslovenskog komiteta osnovanog u Moskvi 5. oktobra 1941. godine. Stalni predsednik tog komiteta je general-lajtnant inženjerije Aleksandar Semjonovič Gundorov (1894-1973). U predsedništvo komiteta ulaze vrlo poznate ličnosti: vojna lica F. I. Tolbuhin, S. A. Kovpak, pisci N. S. Tihonov, Jakub Kolas, V. V. Višnjevski, A. J. Kornejčuk, naučnici B. D. Grekov, N. S. Deržavin, N. A. Voznesenski (predsednik Gosplana SSSR do jeseni 1948), M. Z. Saburov (predsednik Gosplana SSSR 1949-1958), T. D. Lisenko, prvi predsednik uprave Saveza kompozitora SSSR B. V. Asafjev, narodna umetnica SSSR L. P. Aleksandrovska, ministar visokoškolskog obrazovanja SSSR S. V. Kaftanov, mitropolit Kruticki i Kolomenski Nikolaj (Jaruševič).

Štampani organ tog komiteta 1947. postaje mesečnik „Sloveni“, izdavan od decembra 1941. godine. A koliko intenzivno Slovenski komitet SSSR radi, makar u kulturno-istorijskoj sferi, svedoče neke aktivnosti iz 1949. godine: obeležavanje stogodišnjice rođenja bugarskog pesnika i publiciste Hriste Boteva, 125. godišnjice rođenja češkog kompozitora Bedžiha Smetane, 200. godišnjice smrti poljskog pesnika J. Slovackog, sećanja na Adama Mickeviča, kao i održana predavanja i izdate brošure o slovenskoj državnosti.

Čest gost komiteta bio je predsednik Severnoameričkog slovenskog kongresa Leo Kržicki (Poljak). Od jeseni 1947. uspostavlja se saradnja sa Kanadskim slovenskim komitetom i njegovim generalnim sekretarom Džonom Bojdom (I. I. Bojčuk, zapadni Ukrajinac), a od 1950. i sa Društvom objedinjenih Ukrajinaca Kanade. Od 1952. počinju da se uspostavljaju kontakti sa slovenskim organizacijama u Argentini (uz pomoć šefa države Huana Perona), Australije, Novog Zelanda. Na primer, u informaciji o radu Slovenskog komiteta SSSR u 1953. godini, pripremljenoj za CK KPSS, ističe se između ostalog da „…u cilju pružanja podrške Slovenskom komitetu Urugvaja u organizovanju biblioteke i poboljšanja rada ruskih škola za decu i odrasle, Slovenski komitet SSSR uputio je tom savezu tokom 1953. godine preko 1.500 raznih knjiga i udžbenika, kao i geografske karte i druga učila“. Iste godine Slovenski komitet SSSR održao je svečane skupove povodom desetogodišnjice boja pod Lenjinom (u Mogiljovskoj oblasti Belorusije sredinom oktobra 1943. godine, gde su se istakle poljske jedinice), 75. godišnjice oslobođenja Bugarske od otomanskog jarma, 75. rođendana istaknutog čehoslovačkog društvenog radnika i pisca Zdenjeka Needle. O tim i drugim skupovima pisala su glasila u SSSR-u i istočnoevropskim slovenskim državama, o njima je redovno pisala i jugoslovenska štampa.

Slovenski komitet često razmenjuje delegacije sa slovenskim zajednicama u Velikoj Britaniji, Belgiji, Nemačkoj, Grčkoj, Iranu, Libanu, Iraku, Italiji, Španiji, Francuskoj, Švedskoj, SAD, Kanadi, Argentini, Brazilu, Paragvaju, Urugvaju, Čileu, Etiopiji, Australiji, Novom Zelandu, Južnoafričkom savezu (JAS). Ističemo da, usled odsustva zvaničnih odnosa SSSR-a sa nizom navedenih zemalja, uključujući Španiju i JAS (diplomatski odnosi sa JAS, uspostavljeni u proleće 1942. godine, prekinuti su u leto 1949. po želji Pretorije), odnose sa njima zapravo održava Slovenski komitet Sovjetskog Saveza, i to vrlo uspešno.

Slični komiteti i njihova glasila podjednako aktivno rade i u Belorusiji, Ukrajini, Poljskoj, Čehoslovačkoj i Bugarskoj.

Međutim, stvaranje NATO-a aprila 1949. godine i zaoštravanje sovjetsko-jugoslovenskih odnosa, početak rata u Koreji usporavaju proces stvaranja „Slovenske savezne konfederativne države“.

Uostalom, tih godina se u najvišem rukovodstvu SSSR-a već radi na ukidanju tog strateškog projekta. Prema arhivskim podacima, Hruščov, Maljenkov, Berija i Mikojan ne jednom su pokušavali da ubede Staljina u preuranjenost takvog projekta, kao i u to da će stvaranje SSKD ubrzo pogoršati ionako napete odnose sa SAD i NATO, i da je bolje stvoriti „prosovjetski NATO“.

Sem toga, rukovodilac Bugarske Georgi Dimitrov od samog početka podržava Titovu ideju iz 1948. godine o stvaranju takozvane „Balkanske“ i šire – „Dunavsko-Balkanske konfederacije“ ili „federacije“, i to uz učešće svih istočnoevropskih zemalja, kao i Grčke i Albanije. Što zapravo odbacuje u drugi plan projekat slovenske međudržavne konfederacije.

Staljin javno osuđuje ideju Tita i Dimitrova tokom sovjetsko-bugarsko-jugoslovenskog susreta 10. februara 1948. godine u Moskvi (iz Bugarske prisustvuju Georgi Dimitrov i Vasil Kolarov, iz Jugoslavije Edvard Kardelj, Milovan Đilas i Vladimir Bakarić). Tito je demonstrativno odbio da doputuje na taj sastanak. Na „probni“ predlog jugoslovenske delegacije o pripremi projekta federacije Jugoslavije sa Albanijom, Staljin oštro uzvraća: „Ne, prvo federacija Bugarske-Jugoslavije, a zatim obeju s Albanijom“. I dodaje: „Mi mislimo da takođe treba stvoriti federaciju koja objedinjava Poljsku sa Čehoslovačkom. Ili – to mogu biti konfederacije“ (vid., napr. Enver Hodža, „Razmišljanja o jugoslovenskom ‘socijalizmu’“, Tirana, na ruskom jeziku, 1981.; Sabrana dela i pisma Josifa Staljina u 33 toma, Peking-Tirana, 1977-1979, t. 28).

Izgleda da Staljin, ne bez osnova, u ideji Beograda i Sofije vidi pokušaj da se „podloka“ stvaranje slovenskog konfederativnog saveza i SSSR posredno prikaže kao svojevrstan likvidator državne nezavisnosti zemalja Istočne Evrope. Opet, uključivanje Grčke u taj projekat zapravo znači da Tito i Dimitrov samim tim potvrđuju optužbe Zapada o mešanju „prosovjetskog istočnog bloka“ u unutrašnje stvari Grčke (u to vreme zahvaćene krvavim građanskim ratom). Titovo neprisustvovanje susretu u Moskvi posredno potvrđuje takve Staljinove prognoze. Uskoro su se ostvarile…

A u to vreme Staljin često poboljeva, što omogućava kočenje rada na stvaranju slovenske međudržavne konfederacije. Takođe ističemo da najaktivniji i najuticajniji zagovornici projekta SSKD naprasno umiru, opet istih tih godina: Andrej Ždanov (faktički Staljinov naslednik) 1948. godine, Žikica Jovanović (vođa antititovske opozicije) i Boris Asafjev 1949. godine, Vasil Kolarov (rukovodilac Bugarske) 1950. godine, Klement Gotvald (rukovodilac Čehoslovačke) 1953. godine. Najduže se „održao“ Boleslav Berut: on naprasno umire 1956. i to u Moskvi. Upadljivo je takođe da u izveštaju Maljenkova XIX kongresu KPSS (5. oktobra 1952) ništa nije rečeno o Slovenskom projektu; samo su ga Gotvald i Berut spomenuli, dok je rukovodilac Slovenskog komiteta SSSR bio delegat istog kongresa bez prava da nastupa.

Staljin prisustvuje samo prvoj i poslednjoj (5. i 14. oktobra) sednici, i sa kratkim govorom nastupa na poslednjoj. Ni u njegovom nastupu nema ni reči o slovenskom konfederativnom projektu.

U međuvremenu, od 1955. godine časopis „Sloveni“ počinje da izlazi jednom u dva meseca, a od 1957. – jednom tromesečno. Jula 1958. godine A. S. Gundorov se u izveštaju CK KPSS vajka: „…Slovenski komitet se sada održava u ‘konzervisanom’ vidu. Na minimum je svedena veza sa bratskim slovenskim zemljama, likvidiran je pres-biro, zabranjeni politički nastupi itd. Preostala je samo veza sa slovenskom emigracijom Amerike i Australije. Broj zaposlenih u komitetu smanjen je na 5 ljudi, a predsedništvo je ukinuto“. I – nikakvog odgovora…

Uostalom, „odgovoreno“ je u jesen iste godine: od novembra 1958. prestaje da izlazi časopis „Sloveni“.

Najzad je, marta 1962. godine, Slovenski komitet SSSR rasformiran: CK KPSS ga optužuje za „propagandu nacionalne isključivosti“, „ignorisanje odluka ХХ i XXII kongresa KPSS“ i „podilaženje kultu ličnosti“.

Po mišljenju ruskog istoričara i publiciste Nikolaja Kikeševa, „politička funkcija opšteslovenskog pokreta naročito se ispoljila krajem Velikog Otadžbinskog rata, kada je Evropa bila podeljena na sfere uticaja, i sovjetsko rukovodstvo se opredelilo za stvaranje saveza slovenskih država. Ta politika je dobila svestranu podršku rukovodilaca slovenskih zemalja, kao i delegata Svetskog Slovenskog kongresa u Beogradu (decembra 1946). Slovenski savez trebalo je da postane osnov bloka država narodne demokratije iz Srednje i Jugoistočne Evrope“. Ali su potom „sovjetski ideolozi ponovo odlučili da se oslanjaju na doktrinu proleterskog internacionalizma“. Kikešev smatra da je rukovodstvo SSSR moglo da ideju slovenstva koristi u političke svrhe zato što je ta pojava objektivno postojala i postoji u podsvesti slovenskih naroda.

Tako da se ispostavlja kako je nova „Savezna država Rusije i Belorusije“ – zaboravljena stara. Ali, zašto se ovog puta zaustavljamo?

Aleksej Balijev

Preuzeto sa: Srpska.ru